Sofi Kinsela govori o našoj potrazi za savršenim životom na društvenim mrežama

„Svetlo ti loše pada preko lica.“

„Dobro, pomeriću se. Jel’ ovako bolje?“

„Skini naočare. Ne, ipak ih vrati. Neasmej se... Sad probaj bez osmeha...“

„Da li je računar u kadru? Kompjuter treba da bude u kadru. A kapućino? Da li mi haljina pristaje? Da li izgledam dobro? Da li sve izgleda savršeno?“

O čemu se radi ovde? Da li ja to pravim naslovnicu nekog časopisa? Portret za „Vog“?  Jedinstveno snimanje?

Ne. Fotografišem se za Instagram za stolom u kafiću, a tekst uz fotografiju je: „Posao i kafa“. Muž me fotografiše a ja proveravam fotografije. Verovatno ćemo napraviti trideset, odbaciti 29 i objaviti jednu, na kojoj izgledam najbolje. Moj tvit „iskreni delić iz života“ ne može biti doteraniji i uređeniji. A nismo ga ni provukli kroz filter ili se poigrali sa njim u fotošopu.

Dobro došli u moj „svet“ na društvenim mrežama. Da, navodnici su namerni. To je jedna verzija istine; najsrećnija, najsjajnija, najlepša verzija. Verzija u kojoj se simpatične fotografije ređaju jedna za drugom, bez ičega jednoličnog između. To je svet u kome lepe fotografije prate domišljati, duhoviti komentari. Svet u kome me niko neće videti kako zevam, duvam nos, plačem, dosađujem se ili vičem na svoju decu. A kamo li pogrbljenu ispred kompjutera kako zavirujem u živote drugih ljudi na Instagramu.

Na neki način, ekspanzija društvenih mreža i nije ništa novo. Ljudi su od uvek imali potrebu da se prave važni. Nekada davno, ukoliko ste imali dovoljno novca, jedan od načina da se pravite važni bio je da unajmite nekoga da naslika vaš portret. Vi biste obukli svoju najlepšu čipku i stavili najlepše dragulje. Na tom portretu bi možda sa vama bila vaša deca, ili konj ili bilo šta što simbolizuje vaš savršeni život. Možda biste obukli neki kostim i malo se poigrali sa realnošću. („Postoji li neki način, gospodine Gejnsborou, da se moj struk učini manjim?“ „Pa naravno, lejdi Foksington, imamo potpuno novu aplikaciju samo za to.“)

Razlika je u tome što vam gospodin Gejsborou i Ser Džošua Rejnolds nisu konstantno bili na raspolaganju, slikajući vaše portrete na svakih pola sata, deleći ih sa vašim prijateljima uz tekst: „Sjajan dan. Uživamo u našem dvorcu. Haštag – blagosloveni.“

Druga razlika je što se niko nije pretvarao da je to stvaran život. To je bila samo slika.

Premotajmo sad film na sadašnjost gde svi znamo da su društvene mreže tvorevina, isto kao portreti iz 18. veka. Svi znamo da je to stvarno, ali ipak nije. To je kao rijaliti šou sa scenarijem. Deluje verovatno, ali nije iskreno. Svi to znamo.

Pa ipak. Kako prelistavate idealizovane slike iz života vaših prijatelja, o slavnim ličnostima da ne govorimo, kako da ne pokleknete, kako da izbegnete da ne budete prevareni tim fotografijama, i kako da, na podmukli način, ne poredite svoj život sa njihovim?

Ako mene pitate, ja za to krivim Božićno pismo (ono u kom na kraju godine, uz čestitku, svojim najbližima napišete kratak siže svojih uspeha u godini na izmaku). To je trula jabuka. Ko bi, uopšte, bio iskren u sumiranju svoje godine? Da li je iko ikada dobio pismo u kom je pisalo: „Ne slažem se sa Martinom u poslednje vreme. Mali Džoni je upao u nevolje u školi, a ja još nisam raspakovala sve kutije od selidbe; šta da radim?“

Nema šanse! Umesto toga, dobijete fotografiju na kojoj mali Džoni izgleda kao pravi anđeo, nova kuća (sa kutijama naguranim negde da se ne vide) i Martin sa smeškom u džemperu sa prazničnim motivima. „Život u našoj novoj kući je sjajan, a mali Džoni je u centru pažnje u školi. Nadamo se da i vi živite sjajno!“

Pa zar to nije dovoljno bezbolno? Naravno, prirodno je da svi žele da istaknu ono što je pozitivno. Međutim, život nije neumorno pozitivan. Ukoliko izgubimo dodir sa stvarnošću, mogli bismo izgubiti povezanost sa drugima, intimnost, i što je najgore, svoje samopouzdanje.

Taj poriv da, na internetu, izgledamo srećno i zadovoljno preti da nas pretvori u takmičarsku rasu. Pratim tvoju slatku macu i podižem ulog sa mojom slatkom macom i dodajem zlatnu ribicu. Pratim tvoju slatku dečicu i podižem ulog mojom slatkom dečicom i dodajem moderne šešire. Pratim tvoju seksi, neobaveznu fotografiju na kojoj čitaš knjigu i podižem ulog svojom fotografijom na kojoj sam ja još više seksi dok čitam knjigu. Bio je potreban samo jedan sat da to uradim. (Zapravo nisam ni čitala knjigu).

Možemo doći u situaciju da zaboravimo da vodimo sopstvene živote jer smo previše zauzeti dokumentovanjem istih. Tokom jedne reklamne turneje, moj agent i ja smo usvojili krilaticu: „Ako nije na Tviteru, kao i da ne postoji.“ Naravno, mi smo se šalili. Ali samo delimično.

Što je još gore, možemo da provedemo sve svoje vreme osuđujući i mereći svoje živote. Tražeći lajkove. Tražeći odobravanje. Sažaljevajući se u odnosu na barometar društvenih mreža, u odnosu na fotografije drugih, u odnosu na fikciju.

Zamislite da sa svojom prijateljicom izađete na piće. Ona stiže sva nasmejana. „Da, život je sjajan. Sve je divno! Moj novi posao je super.“ Ali vi ste njen prijatelj. Poznajete je. Vi ste čovek. Vi instinktivno možete da prepoznate milione signala. Napetost u njenom glasu... pogled... način na koji skreće pogled kada je pitate za novog šefa...

Polako, ona se opušta; spušta gard. Priznaje da stvari nisu baš tako sjajne kakvim ih ona predstavlja. Novi posao je katastrofa. Ona traži od vas savet. Nežno, nasamo, vi sa njom odgonetate istinu i nalazite način da krenete dalje. Zagrlite se.

To je ono što prijatelji rade, kada su licem u lice.

U telefonskom pozivu možda ne možemo da vidimo onog drugog ali čujemo glasove jedni drugima. Svi naši instinkti su opet u igri. I preko veze možemo da naslutimo šta se događa.

Opasnost kod društvenih mreža je ta što možete da se zaglavite. Možete da ostanete na nivou „sve je sjajno“. Nema drugih signala koje možete da protumačite. Niko ne zna istinu.

Kejti, junakinja mog romana „Moj ne tako savršeni život“ se zaglavila. Sa najboljom namerom, ona je stvorila sebi savršeni, pomalo imaginarni svet. Želi da ubedi svog oca. Gleda slike svog prijatelja u Njujorku. Veruje u uzbuđenje koje ona prikazuje i pokušava da se takmiči sa time.

Na isti način gleda i na svoju stariju šeficu, Demetru, i fotografije sa kojih zaključuje da njen život mora da je savršen. Ipak, Demetra ima savršen posao i decu i kuću, modernu garderobu, šta bi tu moglo da ne štima?

Potrebno je vreme da Kejti shvati da niko nije savršen, niko ne može da bude savršen, niti bilo ko treba to da želi; da može da traži pomoć; da može da prizna neprijatne detalje iz svog života i da je niko zbog toga neće osuđivati; da će je njen tata uvek voleti, bez obzira na sve; da je život možda lakši od onoga koji je ona sebi stvarala.

Na kraju knjige, Kejti pravi novi Instagram profil @mojnetakosavršeniživot. Prateći nju, ja sam uradila isto. To je mesto na kome objavljujem bezvezne stvari iz svog života, ne idealizovani sjaj. Dajemo stvarima malo ravnoteže. Svi mi imamo sjajne, srećne delove života, ali imamo i one bezvezne. Hajde da ih ne krijemo. Hajde da ih podelimo sa ostalima. Hajde da budemo pravi prijatelji na društvenim mrežama, spustimo gardove i opustimo se.

Samo da znate, trenutno me okružuje nekoliko prljavih šoljica kafe. Nosim garderobu za vežbanje, ne bi li me inspirisala da zaista odem da vežbam. Velika je verovatnoća da ću umesto toga pojesti mafin. Moj sin je upravo nažvrljao nešto po mom novom stolnjaku, a ja sam protraćila pola sata na eBay-u. Ne baš savršeno. A vi?
 
Izvor: signature-reads.com