Slobodan Vladušić: Andrić bi koristio Fejsbuk, dok bi Crnjanski bio na Instagramu

Slobodan Vladušić je srpski pisac i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost i jezik. Piše književnu kritiku, eseje i teorijsku prozu. Između ostalih, autor je knjiga: „Omama“, „Veliki juriš“ i „Mi, izbrisani“. Objavljivao je u NIN-u, Večernjim novostima i Politici. Trenutno objavljuje za nedeljnik Pečat.



U Razgovoru za Redportal.rs Slobodan nam otkriva šta je to novo što nudi njegov roman „Omama“, najupečatljiviju anegdotu sa studentima, ko je pandan Crnjanskom u Partizanu, kao i koji smajli najčešće koristi.

Skoro je objavljen tvoj novi roman „Omama“. Šta je to novo što nam „Omama“ nudi?

Nudi nam prvo, zanimljivu priču, koja obuzima čitaoce, ako je verovati onima koji su to iskustvo podelili sa mnom. Potom, tu je i jedan pomalo iščašen svet, jer je takva svest junaka koji pripoveda priču, i zato sve deluje kao omama: nešto što možda jeste, a možda i nije istinito. Najzad, u romanu se pojavljuje i jedan nov i neočekivani Crnjanski. Verujem da će se čitaocima svideti.

Izjavio si da je Crnjanski postao tvoj prijatelj u prošlosti. Da je moguće vratiti se kroz vreme i postaviti mu jedno pitanje – šta bi ga pitao i zašto?

Pošto znamo da je Crnjanski bio i fudbaler – igrao je centarfora – pitao bih ga koja mu je utakmica bila najdraža i zašto. O tome nikada nije pisao, i to niko ne zna, ali mislim da bi bilo zanimljivo znati, ne samo zbog same utakmice već i zbog toga što bi taj odgovor dosta toga otkrio o samom Crnjanskom.

Opiši u 5 reči svet o kom pišeš.

Bogat, lep, mračan, pokvaren i dinamičan. Ako govorimo o Berlinu 1928. u kome se odvija radnja romana „Omama“.

Kako ocenjuješ današnju srpsku književnu scenu i koga od pisaca bi izdvojio kao glavne predstavnike?

Današnja srpska književna scena je zanimljiva i nimalo provincijalna. Naprotiv. Mislim da ima dosta romana koji su vrlo komunikativni, a pritom nisu nimalo površni. Volim da čitam svoje prijatelje iz grupe P-70, Vladimira Kecmanovića, Dejana Stojiljkovića, Marka Krstića i Nikolu Malovića. Mislim da je druženje sa njima puno uticalo na moju prozu u najboljem smislu. Dodao bih tu još i Vladimira Tabaševića i Srđana Valjarevića, prvog zbog osobenog odnosa prema jeziku, a drugog zbog karakterističnog stila, kao i Slavišu Pavlovića, čije su mi teme romana bliske.

Najupečatljivija anegdota sa studentima kojima predaješ?

Ima ih više, a neke su me zaista dirnule i pamtiću ih, čini mi se, do kraja života. Jednom se dogodilo da me na katedri zatekne lepo upakovan poklon. Shvatio sam da su studenti saznali da mi je tog dana rođendan. Kada sam otvorio poklon, video sam šolju na kojoj na jednoj strani piše: „Uzalud je budim, Miljković“, a na drugoj: „Diži se, bre, Vladušić“ – nešto slično sam kazao tim studentima, na predavanju, nedelju dana ranije. Zapamtili su, pa su to i odštampali na šolji. A između ta dva citata nalazila se sličica košarkaške lopte, koja je aludirala na moju knjigu „Košarka to je Partizan“. Plus, 100 grama kafe. Eto, tu šolju imam i dalje u svom kabinetu i često pomislim kako je lep posao koji radim i kako su dobri ti ljudi kojima sam predavao.

Ono što je Crnjanski u srpskoj književnosti – u Partizanu bi bio ko?

Pošto sam ljubitelj košarke, onda ću reći da bi Crnjanski bio Predrag Saša Danilović, bek-šuter KK Partizana i naše reprezentacije devedesetih godina prošlog veka. Taj čovek se ponašao na terenu kao Crnjanski u književnosti. Zato su na kraju obojica ostavila iza sebe neke nezaboravne, nadzemaljske stvari: recimo, „Lament nad Beogradom“ i zakucavanje preko Sabonisa, na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine.

„Hiperboreja“ ili „Sumatra“?

I jedno i drugo, ali ako moram da biram, onda ipak „Hiperborejci“. Ta knjiga je toliko upletena u moj privatni život da bi mogao da napišem roman o tome. Možda ću jednom to i učiniti.

Poruka za naše čitaoce, gledaoce i slušaoce?

Kupite „Hazarski rečnik“, a onda sedite u poslastičarnicu u centru grada, prve srede u mesecu, tačno u podne. Možda će vam se dogoditi nešto lepo. Ako sumnjate, pročitajte poslednje poglavlje „Hazarskog rečnika“ i sve će vam biti jasno.

Izvor: redportal.rs

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.