Slobodan Bubnjević: Dok postoji i jedna nuklearna naprava, postoji i mogućnost atomskog rata

Slobodan Bubnjević, naučni novinar, fizičar, pisac i autor „Alhemije bombe“, otkriva kako je svet otkrićem cepanja atomskog jezgra ušao u novo doba, kako je nuklearna energija uticala na međunarodne odnose, i kakva je budućnost čovečanstva.



Uvodeći čitaoca u naučnu istoriju kroz sporedni, radioaktivni ulaz, pisac i fizičar Slobodan Bubnjević u knjizi „Alhemija bombe“ prikazuje kako bombe gospodare životom svakog od nas i kako treba razumeti svet koji je naučno znanje nepovratno promenilo. „Alhemija bombe“ je pisana raskošnim stilom, uzbudljivija od mnogih romana, u kojoj se smenjuju zgodne naučnopopularne lekcije sa špijunskim i akcionim zapletima.

Vi ste fiziku, „čudesnu ljudsku veštinu“, uspeli da „pripitomite“ i darujete čitaocima, gde će oni primetiti da ih se tema neposredno tiče, a možda ćete pojedine i „ozračiti“ da se njome kasnije bave. Kojim ste se kriterijumima vodili pri odabiru dvadeset toponima, imajući u vidu da je bilo preko 1800 detoniranih nuklearnih bombi?

Moj motiv u „Alhemiji bombe“ bio je da što više osvetlim celukupnu priču o čoveku i velikoj, čudnoj tajni skrivenoj u atomu, koja je promenila svet. Birao sam poglavlja da bi se ispričala cela priča, svaki od nuklearnih toponima je važan deo slagalice. Jedna nevolja sa tim pristupom je što je za samo razumevanje onog što priču čini tako uzbudljivom potrebno osnovno znanje fizike. Zato je bilo neophodno da se čitaoci, kroz povremene naučnopopularne lekcije, izmešane sa špijunskim zapletima, nežno uvedu i u samu fiziku.

U termoelektranama struja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva, hidroelektrane koriste potencijal reka. Kako nastaje energija u nuklearnim elektranama? Možete li nam objasniti pojmove fisije i fuzije?

Fizika poznaje četiri osnovne interakcije u prirodi. Prva je gravitaciona sila: ona upravlja kretanjem planeta, zvezda, galaksija. Druga je elektromagnetna, i to je sila zaslužna za gotovo sve procese koje vidimo u svetu oko sebe – od električnih do hemijskih procesa u kojima se oslobađa gotovo sva energija koju ljudi poznaju. Preostale dve sile deluju unutar samog atoma. Govorimo o energiji koju pre 1945. mi ljudi nismo oslobađali. Od tada smo ovladali sa dva načina da oslobodimo energiju iz unutrašnjosti atoma – prvi je fuzija, a drugi fisija. Fuzija je proces spajanja najlakših jezgara u prirodi, vodonika, u nešto teža jezgra, helijuma. Pri tom procesu se oslobađa nezamisliva energija. Manje energetski izdašan proces je fisija. Reč je o nuklearnom procesu, isto kao što je fuzija, ali se ovde ne spajaju laka jezgra, nego se cepaju vrlo teška, radioaktivna jezgra i oslobađa se ogromna energija atoma.



Zbog čega se 16. jul 1945. godine može smatrati početkom novog doba? Zašto je ovaj datum bitan?

Reč je o datumu kada je na specijalnom poligonu u Los Alamosu detonirana prva atomska bomba. To je bila završnica američkog projekta „Menhetn“, kojim su rukovodili Robert Openhajmer i general Lesli Grouvs. To je trenutak kad je svet ušao u novo, nuklearno doba. Kada je oslobodio energiju iz jezgra atoma, čovek je postao prvi stvor koji može da ne zavisi od energije prirodnog okruženja, a sa druge strane, postao je i prvo stvorenje koje samo sebe može da uništi.

Koliko je Treći rajh bio blizu atomske bombe? Da li je strah ubrzao celokupan proces? Da li bi u 20. veku uopšte došlo do otkrića da nije bilo direktne pretnje po opstanak čovečanstva?

Vrlo je izvesno da bi, bez straha od moguće nacističke bombe, razvoj nuklearnih tehnologija bio sasvim drugačiji. Ne bi bilo projekta „Menhetn“ i bombe bi se desile decenijama kasnije. Bojazan da bi vodeći nemački fizičar i jedan od tvoraca kvantne mehanike Verner Hajzenberg sa saradnicima mogao da napravi bombu, bila je sasvim opravdana. I vrlo zastrašujuća. U tom scenariju, svet bi bio pakao.

Kako je otkriće cepanja atomskog jezgra uticalo na međunarodne odnose? Postoje li događaji posle Drugog svetskog rata koji su svet mogli dovesti u opasnost od ponovne upotrebe nuklearnog oružja? Zašto je ime Vasilij Arhipov važno za čovečanstvo?

Nema sumnje da, zahvaljujući strahu od bombe, nemamo svetski rat već 80 godina. Međutim, svet kojim bombe vladaju pomoću straha nije idealno mesto. Dok postoji i jedna jedina nuklearna naprava, postoji i mogućnost atomskog rata. Svet se tome najviše približio tokom Kubanske krize, u oktobru 1961. godine. Kao sovjetski zapovednik grupe podmornica, Vasilij Arhipov je tokom pomorskog karantina zaustavio lansiranje projektila i nije bez razloga slavljen kao heroj čovečanstva koji je sprečio Treći svetski rat. Arhipovi se neprestano javljaju, od Kube do Černobilja. Ma kako stvari srljale u apokalipsu, mudri i hrabri pojedinci će pre ili kasnije učiniti da se svet vrati na kolosek razuma. To je jedna skrivena snaga ljudske civilizacije.

Šta povezuje Majak, Vindskejl, „Ostrvo tri milje“, Černobilj i Fukušimu?

Svi ti incidenti su čuvani u tajnosti, i na Zapadu i na Istoku. Čak i u u slučaju „Ostrva tri milje“, koji je bio doslovno TV incident, uživo se prenosio u programu, vlasnici elektrane su obmanjivali javnost. U SSSR-u, Majak je 1957. izazvao nastanak takozvanog „istočnouralskog radioaktivnog traga“ dugog 300 km, a da jedna reč nije izašla u javnost dve decenije. Vindskejl u Engleskoj 1957. je takođe u potpunosti skriven i po meni je najjeziviji jer se incident na kraju samo srećom sâm prekinuo. Svi ovi događaji su stepenici, ponegde sa puno žrtava, kao u Černobilju, gde smo, sa jedne strane upoznali opasne ćudi atomske zveri, a sa druge, nas ljude i naša postupanja u tim okolnostima. U daljoj budućnosti čovek nema mnogo izbora, broj stanovnika planete ne može da opstane ako se više ne okrenemo energiji atoma, samo je pitanje da budemo mudri i počnemo da pravimo bezbedne reaktore. I vatra je jednom bila veliki rizik, ali smo naučili da je koristimo a da se ne spalimo.

Kakva je sudbina nuklearne energije? Andrej Saharov veruje „u snagu ljudskog duha, sada i zauvek“. Da li ste i Vi optimista kada je reč o budućnosti?

Apsolutno, da. Vreme će tek pokazati koliko je Saharov dobro anticipirao kako pretnje njegovog doba, tako i dalji razvoj civilizacije koji će se neizbežno oslanjati i na energiju atoma. A čovek će preživeti. Uostalom, tu je Paskalov kriterujum – ako preživimo, optimizam je bio više nego opravdan, a ako ne, svejedno je, neće nas biti da posvedočimo zablude jedne iščezle civilizacije.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 34