Slobodan Bubnjević: Da je Hitler imao atomsku bombu, bacio bi je na Beograd

Neki ljudi su se smijali i radovali, neki su aplaudirali, neki plakali. Većina je samo ćutala. Svi zajedno smo znali da svijet više nikad neće biti isti. Rekao je ovo Robert Openhajmer, američki fizičar i naučnik koji je stajao na čelu projekta „Menhetn“ ili bolje rečeno „otac atomske bombe“, nakon prve uspješno izvedene probe u pustinji Novog Meksika 16. jula 1945. godine. Te iste godine, nažalost, bačene su dvije atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Koliko smo danas blizu ili daleko od jednog ovakvog crnog scenarija, odnosno da li sve zategnutiji odnosi između Rusije i NATO-a mogu dovesti svijet na ivicu uništenja?



Prema riječima naučnog novinara, pisca i fizičara Slobodana Bubnjevića, dok postoji i jedna jedina nuklearna naprava, postoji i mogućnost atomskog rata. Budući da se, kako je istakao, poslije projekta „Menhetn“ svijet nikada više neće vratiti u stanje bez nuklearnog oružja, svaki oblik tenzija među nekima od devet nuklearnih sila zabrinjava, a posebno kad je riječ o SAD i Ruskoj Federaciji.

„Danas na svetu ima više od 13.000 nuklearnih bojevih glava, a većina je u arsenalima ove dve zemlje. To je mnogo manje od 60.000, koliko ih je bilo na kraju hladnog rata, ali je i dalje užasno mnogo iz perspektive mogućeg uzajamnog uništenja. Situacija u Ukrajini je dramatična, taj užasni rat je svakodnevna pretnja, ali to je ipak konvencionalni, takozvani proksi rat, najviše nalik na Koreju, na primer. Očigledno se održava ravnoteža i nismo ušli u nuklearni rat. Ali nuklearne tenzije među silama su često van javne, medijske sfere, ponekad i bez rata kakav je ukrajinski. Zapravo to je nešto što na dnevnom nivou oblikuje međunarodnu politiku i čega uglavnom i nismo svesni, a tiče se života svih nas“, kaže Bubnjević u intervju za Glas Srpske.

Nedavno se u prodaji našla Vaša knjiga „Alhemija bombe“, koja se upravo bavi ovom nuklearnom temom koja nakon hladnog rata i Kubanske krize ponovo postaje više nego aktuelna. Šta Vas je podstaklo da je napišete?

Neki od prvih, inače vrlo informisanih čitalaca „Alhemije bombe“ su mi rekli: „Kako ja ovo nisam znao?“ Istorija razvoja nuklearnih tehnologija, zapravo, ne samo da je potencijalno zanimljiva za čitaoca nego mislim i da ga se ona tiče. To je ključni motiv za „Alhemije bombe“, da se na zanimljiv način ispriča priča koja je važna za publiku, a o kojoj se kod nas ne piše dovoljno.

Počeo sam da pratim, kako se to kaže u medijima, ovu temu pre skoro dvadeset godina, kada sam kao mlad novinar posvećen sektoru nauke u nedeljniku Vreme spremio jedan feljton iz šest delova o projektu „Menhetn“. Bila je to šezdeseta godišnjica Hirošime i moj pokojni urednik Aleksandar Ćirić se založio da odvojimo silan prostor za ovu priču. Mada sam kao fizičar znao dosta o nauci iza bombe, tek to novinarsko istraživanje mi je otkrilo svu složenost i posledice koje se kriju iza ove priče.

Iz razloga koje sam pomenuo ispostavilo se da se ta tema nikada nije „potrošila“ i da mi je dve decenije kasnije i više od 60 članaka i eseja koje sam napisao jednako intrigantna. Onda je izbio rat u Ukrajini i pokazalo se da ta tema nije rezervisana samo za naše ustaljene čitaoce, na primer one koji prate Nauku kroz priče, već da se ogroman broj ljudi interesuje za nuklearna pitanja, a da zapravo, sada, kad je prošlo više decenija od hladnog rata i kada u Srbiji praktično nema nuklearnih fizičara, ljudi vrlo malo znaju o tome, niti imaju odakle da saznaju. A to je jedna od najboljih priča koje treba ispričati. Bilo je logično da o njoj treba napisati knjigu.

Gledano iz sadašnjeg ugla, kako je istorija razvoja nuklearnog oružja i reaktora izmijenila savremenu civilizaciju?

Priča o razvoju nuklearne bombe, sa svim svojim neobičnim obrtima, dramatičnim posledicama, veličanstvenim saznanjima koja su pomešana sa najstrašnijim zločinima, gotovo antičkim ljudskim dramama i na kraju, snažnim uticajem na život svih nas, spada u one priče iz nauke koje se jednako tiču civilizacije i kulture, ako hoćete – čoveka, koliko i naučnog progresa i istorije nauke.

Trenutno je aktuelan i film „Openhajmer“, koji govori o tvorcu atomske bombe. Šta bi bilo sa svijetom da je Hitler imao ovo moćno oružje?

Svet bi bio pakao. I bez nuklearnog oružja nacisti su pobili toliki svet, doslovno milione ljudi. Sa takvim oružjem uništavali bi grad po grad. Mi smo u Srbiji i BiH na primer vrlo dobro osetili šta je značila ta politika vojne odmazde nacista. Na jedan mig nacističkih lidera bile bi ubijane ne hiljade, nego milioni.

Uveren sam da bi Hitler među prvim gradovima koje bi obrisao sa karte uništio Beograd, koji ga je nervirao još od Prvog svetskog rata. Pri tome nemačka fizika je dominirala svetom pre Drugog svetskog rata i sam Openhajmer je kao i apsolutna većina američkih fizičara tog doba, nemački „đak“, bio je u Getingenu u toj generaciji gde su svi posle napravili čudesne prodore u svet atoma. Bojazan da bi Verner Hajzeberg, a on je vodeći nemački fizičar tada i neverovatan jedan um, daleko kreativniji od Openhajmera, sa saradnicima mogao napraviti bombu bila je logična. I vrlo zastrašujuća. No malo zahvaljujući lošim procenama okruženja oko Hitlera, malo i zbog Hajzenbergovog otezanja, to se srećom nije desilo.

Dobili smo posle američke i sovjetske bombe tragediju Hirošime i Nagasakija, ali ipak mislim da je svet bolje prošao nego da su se nacistički monstrumi dokopali ovog oružja.



Da li Vam je poznato koliko je do sada širom svijeta izvršeno nuklearnih proba te koje su to lokacije na planeti na kojima su ovi eksperimenti sa korišćenjem energije atoma ostavili trajne ožiljke?

Nakon 1945, Los Alamosa, Hirošime i Nagasakija, detonirano je 1.800 bombi kroz probe u devet zemalja. To je ogroman broj. Srećom od 1963. i sporazuma PTBT velike sile više nisu vršile probe nad zemljom, u vazduhu, svemiru i pod morem. To je vrlo važno, jer su posledice detonacija već bile postale preopasne. Najviše tragova je u Nevadi u SAD i na Semipalatinsku u Kazahstanu, ali i na atolu Bikini i Novoj Zemlji na Arktiku. Ta mesta su trajno uništena.

Kako smo do sada izbjegli nuklearno uništenje, da li je to zbog straha te koliko dugo svjetski moćnici mogu i dalje da prijete ovim moćnim oružjem koje bi uništilo planetu?

Strah. To je jedini odgovor. Strah od nacista je pokrenuo projekat „Menhetn“. Strah kod Sovjeta i Amerikanaca je uzajamno proizveo te čudovišne arsenale. Ali zbog straha od odgovora, od drugog udara, niko se usuđuje da ih upotrebi. To je neočekivano dobra strana bombe. Zahvaljujući njoj nemamo svetski rat već 80 godina. Zato bomba vlada svetom. I vlada pomoću straha.

Koliko je blizu da napravi atomsku bombu bila i Titova Jugoslavija?

Jugoslavija je bila na putu razvoja bombe. U prvoj fazi, od 1948. do početka šezdesetih, potom nakon indijskog testa, od 1974. do osamdesetih. Ali nikada je nije razvila. Tito je bio prijatelj sa Pavlom Savićem, srpskim fizikohemičarem koji je 1939. godine u Parizu bio jedan od pionira otkrića fisije. Ali u to doba su takvi tajni projekti bili normalni. Svi su želeli bombu. I kad su pokrenuli Vinču, to je bio zapanjujući razvoj. Za samo 10 godina u zemlji koja nije imala nikakvu fiziku doslovno se ta nauka u monarhiji uopšte nije razvijala, studenti i nekoliko pionira su napravili dva reaktora i samostalno pokrenuli lančanu reakciju. Tito je kalkulisao i zaključio da više dobija ako time trguje. Potpisivao je sporazume i afirmisao antinuklearni put u Nesvrstanima, ali je stalno pokušavao da pokaže kako Jugoslavija može da napravi bombu ako hoće.

Zato je Vinča dugo bila sredstvo u diplomatiji. Tamo je, u tajno postrojenje, dovedeno više kraljeva i predsednika nego u palatu SIV-a. I svi su oni mislili da je Tito na korak od bombe – mada zapravo nije bio. Moglo bi se reći da nam se to posle pomalo obilo i o glavu – kad smo sami sebi već rasturili državu, niko nije previše žurio da je spasava. Jedna nuklearna sila manje svakako. Ono što nam je danas ostalo su vrlo razvijene prirodne nauke. Nuklearna fizika je na kraju propala, ali ostatak nauke je vrlo napredovao.

U knjizi se, ako se ne varam, bavite i Iranom, Sjevernom Korejom i drugim uspješnim i neuspješnim nuklearnim silama.

Da. Svaka od tih priča je zapanjujuća drama za te narode. Neke su se nacije zbog bombi doslovno samožrtovale, samo da ih naprave.

Zapanjujuća razorna moć fuzionih bombi kakva je bila sovjetska „car bomba“ od 50 megatona dovela je do prvih sporazuma o nuklearnom razoružanju. U poređenju s ovom bombom, kolike su snage današnje?

Car bombu je genijalni Andrej Saharov projektovao na 100 megatona, ali radi smanjenja štete po okolinu na njegov predlog detonirana je nad Novom Zemljom sa 50 megatona. I to je bilo monstruozno. Udarni talas je tri puta obišao planetu Zemlju. Pečurka se podigla skoro do granice svemira. Projektovana „car bomba“ je oko 8.000 puta jača od Hirošime, da padne na Beograd, zona totalnog uništenja bi se prostirala od Karpata do Bijeljine. Današnji arsenali su tog reda, sadrže bojeve glave koje se ne bez razloga zovu „ubice država“.

U knjizi ste se bavili i civilnom upotrebom fuzije. Da li su i koliko godinama skrivani incidenti u postrojenjima „Majak“ i „Vindskejl“ nagovijestili tragedije u Černobilju i Fukušimi?

Svi ti incidenti su čuvani u tajnosti, i na Zapadu i na iIstoku. Pre Ostrva tri milje u Americi je na osam reaktora došlo do topljenja. „Majak“ je izazvao nastanak takozvanog „istočnouralskog radioaktivnog traga“, dugog 300 kilometara. „Vindskejl“ u Engleskoj 1957. je takođe skrivan i po mom mišljenju je najjeziviji, jer se incident na kraju srećom sam prekinuo. Niko nije znao zašto se grafit u reaktoru zapalio, niti kako ga ugasiti. Takvi reaktori sa vazdušnim hlađenjem se zato više nigde ne prave. Problem je što su svi ti rani reaktori bili vojni i bezbednost je bila ne tako bitna.

To je koren i problema sa Černobiljom jer RBMK reaktori ne bi bili prvi sovjetski izbor da nije vojne predistorije. Ali ovi incidenti su nam danas korisni. U daljoj budućnosti čovek nema izbora, broj stanovnika planete ne može da opstane ako se ne okrenemo energiji atoma, samo je pitanje da budemo mudri i počnemo da pravimo bezbedne reaktore. I vatra je jednom bila veliki rizik, ali smo naučili da je koristimo a da se ne spalimo.

Da li je sljedeća nuklearna elektrana „Zaporožje“? Koje su potencijalne opasnosti?

Prvi put u istoriji neki reaktori su se našli usred ratnih sukoba. Navijam za taj, inače sjajan VVER-1000 dizajn reaktora, da izdrži ovaj izazov. I naravno, da se rat završi.

Autor: Veljko Zeljković
Izvor: Glas Srpske