Slike koje pamtim ‒ Vilijem Pol Jang: „Svako ima svoju 'Kolibu'“

U septembru 2010. godine uz knjižaru „Delfi“ u Studentskom kulturnom centru u Beogradu izdavačka kuća Laguna otvorila je kafe u kome je dosad predstavljeno više stotina knjiga i održan veliki broj susreta sa njihovim piscima, prevodiocima i kritičarima. Prvi u tom nizu bio je kanadski pisac Vilijem Pol Jang, koji živi u Americi, a čiji je prvi roman „Koliba“ postao svetski bestseler i preveden je na 35 svetskih jezika i prodat u dvadeset miliona primeraka. 



Uz pisca, na promociji tada već sedmog izdanja romana koji je na srpski preveo Nenad Dropulić, govorili su Žana Poliakov, Tatjana Pjanić, Marko Mladenović i Aleksandar Gajšek. Pol Jang je u Beograd došao iz Nemačke i Austrije, gde je roman odlično primljen i rekao: „Uspeh 'Kolibe' je za mene bio veliko iznenađenje. Namera mi je bila da ostavim nešto svojoj deci, imam ih šestoro, a ne da uspem kao pisac. Svoju priču koju sam godinama nosio u sebi, nameravao sam da im napišem za Božić i sačinio sam samo 15 primeraka, za porodicu i prijatelje. A Bog, kao da je rekao, dozvoliću ovu knjigu svoj deci sveta. Tako nešto se i dogodilo.“

Roman nikog nije ostavio ravnodušnim i izazvao je oprečne komentare, od obožovanja do prezira. Počinje kao triler, u kome je šestogodišnja Misi, najmlađa kći Mekenzija Alena, oteta za vreme porodičnog letovanja u šumama Oregona, a dokazi da je verovatno svirepo ubijena, pronađeni su u napuštenoj kolibi. Četiri godine kasnije, i dalje ophrvan velikom tugom, Mek dobija neobičnu poruku kojom ga neko, naizgled Bog, poziva da sledećeg vikenda dođe u tu kolibu. Ono što će tamo zateći zauvek će ga izmeniti. Bog se ukazuje kao debela crnkinja koja voli da kuva i sluša muziku na vokmenu, Isus je suvonjavi drvodelja, a Sveti Duh Azijatkinja u raznobojnim velovima koja leprša okolo i brine se o bašti. Do kraja romana, utučeni otac razgovara sa ovim „svetim trojstvom“ o svim onim pitanjima koja su odvajkada mučila čovečanstvo. U svetu u kome se čini da je vera sve nevažnija, „Koliba“ se rve sa večnim pitanjima i knjiga dobija jednu filozofsku i teološku vizuru. O vrednosti ove knjige, Aleksandar Gajšek je rekao da se ona ogleda u tome što pruža odgovore na pitanja koje hrišćanstvo već dve hiljade godina uporno ponavlja. I da ne postoji kraj kad nastupi smrt, jer postoji nešto što će se desiti kasnije, gde ćemo doživeti celovitost kojoj težimo. 

Imao sam zadovoljstvo da sa Polom Jangom snimim poseban intervju, u kome je on o svojoj inspiraciji za roman rekao: „Nadahnuće za pisanje dala mi je supruga Kim. Kao dete živeo sam sa roditeljima misionarima na holandskoj Novoj Gvineji i pitanja vere i Boga su mi bila stalno pred očima. Kim mi je rekla: 'Pokaži na jednom mestu šta misliš o tome i ostavi našoj deci.' U tome su me podržali prijatelji Vejn Džekobsen, Bred Kamings i Bobi Dauns i ja sam doneo taj kamen iz pećine mog iskustva. Svako od nas ima jedinstveni gubitak, svoju 'kolibu'. Molim se da svako nađe milost koju sam ja našao. Mislim da najveći gubitak koji ljudsko stvorenje može imati jeste gubitak roditelja ili deteta. A najveći bol postavlja najbolja pitanja. Izgubiti dete je strašan događaj. Nisam se trudio da ga prikažem plastično, naturalistički, ali mi je omogućio da se pozabavim velikim pitanjima. Ako Bog postoji i uvek je dobar i uključen u pojedinosti naših života, kako se takve stvari događaju. Odrastao sam unutar religijskog sistema, crkve i nije mi bilo dozvoljeno da postavljam pitanja na ovu temu. Ali sam to sad učinio, za svoju decu.

Knjiga je dodirnula srca miliona ljudi i to nam govori koliko su ova pitanja važna, a pitanje praštanja je najvažnije. Vi živite u zemlji koja je mnogo stradala, u ratovima u kojima nema anđela. Pitanje praštanja je u samom središtu budućnosti, a što se tiče mene kao ljudskog bića: nepraštanje me smešta u zatvor. Čin praštanja otvara vrata tog zatvora i dozvoljava nam da nastavimo napred. Kad ne bi bilo tako, ostali bismo zarobljeni i sve bismo posmatrali kroz bol, rane i patnje i izgubili bismo se. Praštanje omogućava čoveku da izađe i da živi, i to ne samo onaj koji prašta, nego i onaj kome je oprošteno.“    

U kratkoj pauzi razgovora, Jangu sam uručio mali poklon-knjigu našeg poznatog pisca i psihoterapeuta Vladete Jerotića „Približavanje Bogu“, pitajući ga kako on gleda to pitanje. „Na to kako se približiti Bogu ne postoji jedinstven odgovor. I moja knjiga se bavi pitanjem odnosa. Za mene je religija pokušaj primicanja Bogu, ali ja tu ne vidim rešenje. Nije važno da Bog bude zadovoljan nama, nego da je Bog došao k nama, i zato je lik Isusa u samom središtu. To nije Bog koji je ljudima došao kao glumac, on ne igra ulogu ljudskog bića koju napušta kad siđe s pozornice. To je Bog koji se zauvek pridružio čovečanstvu, koji je došao i pronašao nas. To je Isus koji poručuje: 'Ostavi onih devedeset devet i traži onu zalutalu ovcu'. Bogu je i život onog jednog važan. Odnos svakog pojedinca i Boga je jedinstven. I naši međusobni odnosi razvijaju se na različite načine ‒ kroz razgovor, kroz otkrivanje šta nosimo u svojim srcima. U mom romanu prvo što Mekenzi izgovara,obraćajući se Bogu, jeste: 'Gde si? Mrzim te!', i to je dobro, jer je iskrenost deo odnosa. Mislim da smo mi uključeni u odnos koji postoji između Oca, Sina i Svetog duha, ali to ne znamo, izgubljeni smo u svom egocentrizmu i u svojoj nezavisnosti. A postupak zamene laži istinom je dug.“



Na pitanje kako Bog ne reaguje kad vidi da jedan čovek čini zlo drugom, i kako to oprašta, Jang je rekao: „Tema zla je veliko pitanje i nema jedinstvenog odgovora na nju. Bog mnogo bolje misli o ljudima, nego oni sami o sebi. Bog nam se pridružio i to bi trebalo da nam kaže nešto.   

Ali mi želimo da se Bog umeša i spreči druge ljude da donose odluke, želimo da se pravda vrši nad nekim drugim. Bog nije tvorac zla. Ljudska bića izlažu sav svoj bol, a Bog se pojavljuje usred tog meteža i otvara mogućnost ljubavi, praštanja, preobražaja i pomirenja. Ali, taj postupak počinje sitnim koracima, jer mi nosimo mnogo više okova nego što mislimo. Nas kontrolišu istorija, naša genetika, vaspitanje, čak i reklame, jer vrlo uspešno manipulišu ljudima. Živimo u svetu u kom nismo naročito slobodni, a Bog zakoračuje u taj svet i pomaže nam da odbacimo te okove, oslobađa nas, a to je dug proces.“

Kad sam autoru „Kolibe“  rekao da mi se u njegovoj knjizi najviše dopao dramatični preobražaj u duši izmučenog oca, na putu da Bubici Ubici, ubici njegove kćerke Misi oprosti zločin, i da je taj deo u mojoj  emisiji „Hit libris“ maestralno interpretirao naš glumac Dragan Vučelić, pisac se osmehnuo i rekao: „Važna je i  rečenica koju Meku kazuje Otac: 'Danas gazimo stazom isceljenja, ne samo za tebe, nego i za druge. Danas bacamo veliki kamen u jezero i ti talasi doseći će neočekivano daleko.' Uspeh knjige pokazuje da je tako, a u tom odlomku dijalog između oca i Boga, teče ovako: 'Mek, oprostivši tom čoveku ti ga predaješ meni i omogućuješ mi da ga iskupim. Da ga iskupiš? Ne želim da ga iskupiš, želim da ga kazniš! Ja prosto ne mogu da zaboravim ono što je učinio mojoj Misi. Zar mogu? Oproštaj nije zaborav, Mek. Oproštaj je kad pustiš grlo drugog čoveka.'“

Susret sa Polom Jangom završio se dirljivo. Upoznao sam njegovu suprugu Kim i njihovu mlađu kćerku Aleksandru, koje su ga pratile na evropskoj turneji, o kojoj je rekao: „Izuzetno se radujem što sam ovde, u Beogradu, u Srbiji. Znam da je vaš put kao kulture i nacije važan za čitav ljudski rod. Mislim da vi učestvujete u Božjoj ljubavi uvek kad se starate za svoju decu, kad ostanete odani svojim prijateljima, svojoj porodici. Svaki put kad odaberete da oprostite vi stupate u prisustvo Boga Oca, Sina i Svetog duha, i taj odnos počinje da menja svet. Sve što radite je važno, i vi sami ste veoma važni.“     
  
Autor: Josip Babel