Laguna - Bukmarker - Slaviša Pavlović: Dučić nije mrzeo žene, želeo je Bosnu u Srbiji - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Slaviša Pavlović: Dučić nije mrzeo žene, želeo je Bosnu u Srbiji

„Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja.“ Ovako je govorio jedan od najvećih srpskih pesnika i pisaca Jovan Dučić čijem je burnom životu jedan od najtiražnijih pisaca današnjice Slaviša Pavlović posvetio roman „Himerina krv – roman o Dučiću“.



Da li je Dučić voleo ili mrzeo žene, šta je poručivao Hrvatima, koja ga je to afera zamalo koštala karijere i koje je poruke dobijao od Vladike Nikolaja Velimirovića u intervjuu za Objektiv.rs govorio je pisac prvog romana povećenog ovom srpskom piscu i diplomati.

Koji je segment Dučićevog života bilo najteže sagledati, doživeti, da bi se mogao verodstojno predstaviti u knjizi?

Ja nisam to posmatrao tako po segmentima, ja sam hteo da razumem Dučića i njega kroz knjigu predstavim čitaocima. Dakle da se upoznaju sa Dučićem, kakav je on zaista bio kroz događaje i kroz njegove odluke.

E sad, Dučić je veoma kompleksna ličnost. Kada sam odlučio da napišem roman hteo sam da odaberem jedan segment njegovog života, ali sam shvatio da bi to bio Dučić u samo jednom momentu, pošto se svi ljudi menjaju, samo neke karakteristike ostaju. Onda sam odlučio da napišem knjigu o celom životu Jovana Dučića i zbog toga mi je bilo bitno da sagledam njegovo detinjstvo, kako bih imao njegov psihološki profil, a opet sa druge strane i da ga sagledam iz ugla njegovih savremenika, kako bi čitalac koji je u ovom slučaju nezavisni posmatrač sam mogao da proceni koliko je i da li je Jovan Dučić samoljubiv, elokventan i slično.

Dučića već više od veka prati jedna dilema, pa da je razjasnimo – da li je Jovan Dučič bio ženomrzac ili muškarac koji je žene voleo na jedan potpuno nesvakidašnji I drugačiji način?

Sigurno je da nije bio ženomrzac. Samo kada bismo sagledali one lepe pesme koje je napisao, ljubavne, posvećene ženama, možemo biti sigurni da je voleo žene, a tek kada upoznamo njegov život onda možemo i shvatiti ne samo da je voleo žene i da je bio veliki zavodnik, nego i ono što je bilo interesantno, on je često bio povređen od strane tih žena, i ostavljan, i odatle te neke njegove misli koje je stavljao na papir i uz koje mu mnogi inputiraju da je ženomrzac, ali sigurno nije.

Verujete li da su Dučića više inspirisale te ljubavi, taj poletni osećaj, ili nemiri koje je doživljavao tokom svojih veza, naročito zato što je često birao zauzete i nedostupne žene?

To bi možda bolje bilo pitati Dučića da je živ. Dučić je neko ko je voleo tajnu, voleo je nešto što je nedostižno, odnosno što je teško dostižno, ne samo kada su žene u pitanju nego uopšte u životu. Kada su žene u pitanju uvek se zaljubljivao u one koje su teško dostupne, ili u neke sa kojima ta ljubav nema perspektivu. Jednostavno to bi ga nadahnulo – ta neka patnja za ženom sa kojom ne može više da bude, ili ta neka tajna.

Jovanka Todorović ostaće upamćena kao najveća Dučićeva ljubav.

Pa da, ali ja mislim da nije ona njegova najveća ljubav. Nekako najlepše reči je on napisao princezi Di Sulmone. I njihov rastanak je bio takav da su se rastali zato što je Dučić morao da ide iz Rima, a ne zato što je došlo do prekida neke veze, za razliku od Jovanke sa kojom ljubav jeste bila i burna i skandalozna i za današnje vreme, kada smo mnogo moderniji. Dučić se dugo borio za Jovanku i za tu ljubav, ali ja sam imao priliku da čitam neku njihovu prepisku i čini mi se da je Dučić gubitnik u toj ljubavi. Jovanka je kasnije otišla u Zagreb i u njenim pismima se kasnije pominje jedan inspicijent Zagrebačkog kazališta, potom još jedan oficir iz Trebinja, a Dučiću sve vreme piše da se ostavi društva. Jovanka je bila žena koja je volela muškarce više nego što je Dučić voleo žene.

O Dučiću i njegovim ljubavnim avanturama su ispričane brojne legende. Jedna od njih je da je zgradu u kojoj se danas nalazi srpska ambasada u Mađarskoj dobio na poklon od jene grofice kao zaslugu za svoje ljubavničke sposobnosti. Da li je to legenda, ili istinit događaj?

To je legenda, cela ta priča nije tačna. Ja sam takođe verovao, jer sam tako proočitao, međutim kada sam krenuo ozbiljnije da istražujem za knjigu pisao sam našoj ambasadi i od njih sam dobio dokaze da je Dučić već otišao iz Budimpešte kada je ta ambasada kao kuća već iznajmljena, pa je kasnije 1940. godine otkupljena. Zna se i cena i to je bila tržišna cena, dakle država ju je platila, niko je nije poklonio.

Kada govorimo o Dučiću kao diplomati koliki je njegov značaj i doprinos spoljnopolitičkim odnosima Srbije? Da li je Dučić vodio jednu mekšu diplomatiju oslanjavši se na to što je u politiku ušao već kao izgrađeni umetnik?

Pa nikako meku. Dučić je bio izuzetno talentovan, ne za diplomatiju, on je bio diplomata po prirodi, veliki filozof. Milan Rakić kaže za njega da on o diplomatiji ne zna mnogo ali je svojim šarmom najveći diplomata, zato što i ubeđuje druge ljude u ono što on misli. Recimo na samom početku njegove karijere, već 1909. godine kada je otišao u Bugarsku, odnosi Srbije i Bugarske su bili teški, a recimo 1919. Srbi i Bugari su zajednički vodili jedan rat protiv Turske. Tako da to, iako Dučić nije bio prvi otpravnik poslova, govori o Dučiću koji je svoju književnu popularnost, naročito u zemljama u kojima je službovao umeo da iskoristi. Dakle, ulazio je u visoka društva gde su pesnici, pisci, glumci bili cenjeni, i ta prijateljstva iz tih zemalja koristio da lobiraju za Srbiju, da popravljaju odnose Srbije, što je i cilj svakog diplomate. Dakle širio je kulturu pored onih političkih zadataka koje je dobijao.

Šta je Dučić smatrao svojim neuspehom u diplomatiji?

Siguno ako pričamo o neuspehu možemo reći da je to onda kada je otišao u Ligu naroda u Ženevu, kada mu je namešteno. Dučić jeste imao mnogo afera, ali pao je zbog one koja mu je nameštena. Naime, tada je izvesna gospođa Vlogel tužila Dučića da je otac deteta njene ćerke. Došlo je do suda i Dučić je pobedio na sudu s obzirom na to da je on u Ženevu došao u januaru, a dete se rodilo u junu, tako da nikako nije mogao da bude otac. Afera je bila toliko velika da su o njoj pored domaćih i evropskih listova pisali i afrički. Za našu diplomatiju bila je prirodna stvar da Dučića sklone iz Švajcarske i u tom trenutku on je premešten u Egipat.

Ako govorimo o njegovim neuspesima onda je to jedan neuspeh koji je dioprineo još jednom. Naime, on je dve godine kasnije, Milutina Jovanovića koji mu je namestio tu aferu sreo u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu, i tu je došlo do tuče. Dučić ga je pretukao i zbog toga su obojica penzionsani. Dučić je malo kasnije vraćen u diplomatiju.

Možete li da nam prokomentarišete Dučićev stav o Hrvatima u to vreme? Imao je izuzetno izraženo mišljenje.

Treba shvatiti vreme u kome se sve to dešavalo. Dučića i danas optužuju za nacionalizam, 80 i kusur godina nakon njegove smrti. Moramo shvatiti da dok je živeo i odrastao u Mostaru Dučića su muslimani pozdravljali sa „Pomoz Bog Jovo“, on njih sa „Selam Alejkum“.

Jedno vreme su Hrvati, kao otprilike i danas, govorili o sebi da su jedan od nastarijih naroda, kraljevina i tako dalje, a Dučić je jedan od onih koji ih je optužio za kleptomaniju, na prvom mestu zato što kradu srpski jezik, on je to smatrao jednim jezikom, a potom zbog priče o kraljevima. On je stalno postavljao pitanje gde su grobovi tih kraljeva i da li znaju bar jedno ime kraljice pošto ako su imali kraljeve bar postoji jedna kraljica… Međutim ono što se desilo kasnije govori o tome koliko je Jovan Dučić bio u pravu, mi smo u Drugom svetskom ratu imali Jasenovac, ogromni su zločini bili na teritotiji Nezavisne države Hrvatske, i zapravo to je najveći zločin u modernoj istoriji.

Vladika Nikolaj Velimirović bio je dobar Dučićev prijatelj. Koje poruke duhovne i životne je Vladika Velimirović slao Dučiću?

Ima jedan lep opis Vladike Nikolaja kada je putovao u Jerusalim, pa svratio do Egipta gde je Dučić bio otpravnik poslova. Našli su se u Aleksandriji, Dučić je želeo da ga vodi da mu pokaže piramide. Vladika mu je rekao da se kloni paganstva i da može da vidi mnogo lepše hramove podignute Bogu čak i u svojoj zemlji. Dučić je sve to znao, ali možemo da primetimo jednu promenu kod njega nakon te 1930. godine gde se on, iako je bio hrišćanin, mnogo više posvećuje hrišćanstvu – i kroz svoju poeziju i kroz tekstove koje je pisao.

U testamnetu pisanom 1930-ih godina Dučić navodi Vladiku Nikolaja, Slobodana Milovanovića i Vladimira Ćorovića kao ljude koji će da sprovedu njegov testament u delo. Tako da je to bilo jedno izuzetno veliko i blisko prijateljstvo, a koliko je Vladika Nikolaj voleo Dučića, s druge strane, govori činjenica da veliki deo Dučićevih dela danas ne bismo imali, od onh koja su napisana u Americi, da nije bilo Vladike Nikolaja koji je 1946. godine priredio njegova sabrana dela.

Kako je moguće da su Jovan Dučić i Aleksa Šantić, dva tako različita čoveka bili veoma dobri prijatelji? Šta ih je povezivalo?

Poezija, ljubav premma kulturi, divljenje prema piscima, pesnicima. I Aleksa Šantić i Jovan Dučić su imali želju nešto da promene. Da grad u kome su živeli napreduje u kulturnom smislu, imali su naravno i želju da tadašnja Bosna i Hercegovina jednog dana budu oslobođene, odnosno da postane deo Srbije.

Da li je Dučić bio srećan čovek?

Mogu da kažem da je umro nesrećan i to jako nesrećan. Ali sasvim sam siguran da bi svako u tim trenucima, u trenucima kada čitava Evropa gori, naročiti njegov grad u kome mu je familija, gde on ne može da se vrati u svoju zemlju, gde u istom trenutku vodi neku borbu i protiv nacista i fašista i naposletku i protiv komunista kojih je sa ovih prostora bilo i tada u Americi… sigurno je da njegova poslednja pesma koju je napisao „Moj dobri rode svi su lagali“ koja počinje tim rečima zapravo govori o njegovom duhovnom stanju.

E sad, imamo onu njegovu rečenicu „Ko pomisli da je srećan, on je zaista srećan“, tako da on bi mogao kada bi se osvrnuo na svoj život zaista da bude srećan i zadovoljan sa vim onim što je video, postigao i učinio.
 
Piše: Milica Vojtek
Izvor: Objektiv.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
slatko ćete se smejati uz toma gejtsa da ne možda u prodaji od 28 novembra laguna knjige Slatko ćete se smejati uz Toma Gejtsa! „Da! Ne. Možda…“ u prodaji od 28. novembra
25.11.2020.
Urnebesni doživljaji školarca Toma Gejtsa u osmom nastavku popularnog serijala za decu! Ponekad nije lako da se odlučiš između dve stvari. Naročito kad me moja mrzovoljna sestra Dilija nadzire. Odl...
više
o pravoj prirodi rata u izvrsnoj komediji zabune jebo sad hiljadu dinara borisa dežulovića laguna knjige O pravoj prirodi rata u izvrsnoj komediji zabune „Jebo sad hiljadu dinara“ Borisa Dežulovića
25.11.2020.
U Laguninu ediciju „Bez prevoda“ stigla je šesta knjiga – „Jebo sad hiljadu dinara“ autora Borisa Dežulovića. Ovaj antiratni roman čija radnja počiva na komediji zabune je jezgrovito, dinamično i g...
više
džon fauls jednostavno, bez ulepšavanja i stida laguna knjige Džon Fauls: Jednostavno, bez ulepšavanja i stida
25.11.2020.
U drugom tomu dnevnika Džona Faulsa može se pročitati bezbroj neukusnih pasaža. Recimo ova beleška, napisana posle večere sa Faulsovim urednikom Tomom Mašlerom i izdavačem Rodžerom Strosom iz oktobra ...
više
ne postoji čarobni štapić kojim ćemo naterati muškarace da čitaju laguna knjige Ne postoji čarobni štapić kojim ćemo naterati muškarace da čitaju
25.11.2020.
Posmatrajte gomilu podataka dovoljno dugo i pred očima će početi da vam se ukazuje priča. Ponekad je reč o distopiji, ponekad je to početak postapokaliptičkog horora, ali u ovom slučaju u pitanju je p...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.