Slavica Mastikosa: Traganje za smislom

Slavica Mastikosa je poput istočnika iskonskih srpskih reči. Ona nam otkriva lepotu našeg jezika u svojim delima. Kao u oblande, uvija ih u uzbudljive priče, stvarajući čitave galerije upečatljivih likova. Njen najnoviji roman „Preludijum“, koji je ove godine objavila izdavačka kuća Laguna, čita se u jednom dahu. U skladu sa njegovim naslovom, Slavica je virtuoz reči i zapleta.

Od autorke koja me je zadivila svojom imaginacijom, Slavica, blagorodna, srdačna, vedra, ljubazna, neposredna, nesebična, prerasla je za kratko vreme u moju prijateljicu.

Posle uvida u ovaj naš razgovor i vi ćete se osećati kao da je dugo poznajete!

Recite nam nešto o svom odrastanju.

Od ranog detinjstva družila sam se sa knjigom, volela sam da čitam. Školsku lektiru sam s radošću čitala, i to za mene nije bila samo obaveza, već i zadovoljstvo. Ruske klasike sam, u mladosti, najradije čitala, i to uvek iznova razumevajući napisano shodno životnom dobu u kome sam se nalazila. U tom periodu za mene nije bilo loše knjige. U svakoj sam našla nešto od čega duša zatreperi. Dešavalo mi se da pročitanoj knjizi zaboravim naslov i ime autora, ali taj titraj u duši je ostajao kad god bi se ostvario dosluh između autora i mene, kad bih ulovila ne samo njegovu misao već i primisao, onu prikrivenu između redova, što me je činilo bogatijom, smirenijom, odmerenijom.

Vaš životni put je zanimljiv. Kuda Vas je vodio i kuda Vas danas vodi?

Interesantno pitanje nad kojim sam se dobrano zamislila. Pokušaću prvo da odgovorim na njegov drugi deo: kuda me danas vodi životni put? Nadam se uvek iznova ka novim osvitima i tako sve do kraja puta. Toj nepoznanici, kada i kakav će kraj mog životnog puta biti, idem u susret duboko verujući da knjigu sopstvenog života oslikavamo i ispisujemo sami a da poslednju stranicu u toj knjizi ispisuju oni koji ostaju. Ne mogu da tvrdim pouzdano kada se ta misao uvrežila u moju dušu, ali znam da dugo, dugo već s njom tonem u san, s njom se budim i ona mi je jedna od bitnih smernica kroz život i opomena pred iskušenjima. Jer iskušenja su na svakom koraku, roje se i množe, a želja da u mojoj knjizi života ima što manje fleka je konstantna, kao i nada da će na poslednjoj stranici u toj knjizi, ipak, biti više lepih no ružnih zapisa.

Što se tiče ove dosadašnje etape mog životnog puta, koji sam tabanala sama, i pored toga što je meni zanimljiv, ne bih se usudila da tvrdim da je zanimljiv i drugima. Iz roditeljskog doma ponela sam saznanje da je svaki čovek jedna posebna priča i da ničiji životni put ne teče pravolinijski kao po loju. Ni moj životni put nije bio, niti će biti prava linija, bilo je tu padova i pridizanja koja moju životnu priču možda čine posebnom, što opet ne znači da sličnih nema. Prva asocijacija na reč život meni je rađanje, a rađanje gotovo uvek znači radost. Od mog rođenja do danas bilo je sudbonosnih dešavanja, džombastih puteva, raskrsnica i puteljaka, prečica i ćorsokaka, odluka i posledica – kako slatkih tako i gorkih, ali i onih prelomnih događaja čiju važnost i posledice sam sagledavala ili tek treba da sagledam – kad za to dođe vreme. Gorki ili slatki, svi ti događaji tokom mog životnog puta sačinili su postament na koji se oslanjam pri donošenju novih odluka, koje me neprestano oblikuju, čine od mene to što jesam ili pak ono što ću biti, kormilari su mi kroz život, prožimaju moj karakter, oslikavaju se u mojim književnim delima. Pritom, mnogo toga lepog sam i ja, kao i mnogi drugi ljudi, ipak prespavala. Kao na primer praskozorja, onaj najlepši deo dana, iako sam svaki put kad god bih uživala u njima sebi svečano obećavala da više nijedno neću propustiti. Ali u onim trenucima kad god bi mi (poput sunca koje se rađa) dušu milovala toplina blagorodne misli, kad god sam (poput naviruće svetlosti dana u povoju) nazirala spoznaju koja izvire iz magle ili dok sam (poput mirisa lekovitog bilja natopljenog rosom) upijala mirisne plodova života ili pak (poput snage same zemlje iz koje niče zdravo seme) osećala naviruću životnu snagu u venama, ti trenuci budnosti (moja životna praskozorja) bili su i biće (nadam se) ostrvca na koja rado u osami pobegnem, koja uvek iznova priželjkujem, bez obzira na to da li da tamo vidam rane ili tražim odgovore na pitanja koja mi izmiču.

Ne sećam se kada sam prvi put pročitala Dučićevu pesmu „Refren“, ali od tada te stihove nosim u srcu, samoj sebi ih, poput zaveta ili opomene na svom životnom putu recitujem, posebno poslednju strofu:

I umri, da spaseš verovanje čisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.

Koliko autobiografskog ima u knjigama koje pišete?

U prvencu osnovna namera mi je bila da napišem povest o vlastitoj porodici, pre svega da iskažem omaž roditeljskoj ljubavi, ali i da razrešim zagonetku vlastitog života. Događaji i imena u tom romanu su autentični, roman u žanrovskom smislu kreće od autobiografskog preko porodičnog do društvenog romana, jer pored života porodice Mastikosa, u romanu se oslikava ceo dvadeseti vek i suživot ljudi u njemu.

Moji ostali romani nisu autobiografskog karaktera, ali u njima se svakako ogleda, što je neminovno, ponešto od mog sopstvenog pogleda na svet i dešavanjima u njemu.

Šta Vam je saradnja sa izdavačkom kućom Laguna donela?

Kada vam sjajna urednica, a uz nju i jedna od najvećih izdavačkih kuća pokloni poverenje, stane iza vašeg književnog ostvarenja, samo po sebi je čast, u neku ruku i privilegija, ali i velika obaveza. Ne mogu da poreknem da u periodu dok još nisam bila član velike Lagunine porodice nisam pomislila kako bi bilo lepo da se i moji romani nađu u izlozima predivnih Laguninih knjižara. A kada se to desilo, bila sam veoma ponosna i srećna. Kažem srećna, jer sam svoj najnoviji roman „Preludijum“, zahvaljujući posvećenoj urednici i njenim profesionalnim sugestijama uspela da izbrusim, a zahvaljujući Laguninom ugledu i načinu poslovanja roman je postao vidljiviji i dostupniji čitalačkoj publici, koja u krajnjoj liniji književnosti i daje potpun smisao.

Otkud naslov za roman izdat u Laguni – „Preludijum“? Koja je tema romana?

Reč preludijum izvorno znači uvod u neko muzičko delo, ali ona ima i figurativno značenje: predznak, nagoveštaj, predigra, početak nečega. Violina i muzika, ali i knjiga, imaju višeslojnu ulogu u romanu, povezuju prošlost i sadašnjost zarad svetlije budućnosti; povezuju ljude po umeću da jedni druge podsete na ono nematerijalno – duševno i duhovno u znamen svekolikoj ljubavi, dobru i ljudskosti. Jer to je, uostalom, ta lepota koja će, kako je to Dostojevski lepo rekao, spasti svet.

„Preludijum“ je porodična saga koju spoznajemo kroz priču majke i ćerke koje se, uoči bombardovanja Srbije 1999. godine, suočavaju sa bolnim gubitkom člana porodice, ali i sa klupkom porodičnih tajni, prećutanih istina i laži koje su svojevremeno izrečene zarad očuvanja dobrih porodičnih odnosa, i to baš u vreme njihove duboke patnje, kada se to najmanje očekuje, jer zluradi član porodice to nekad prećutno koristi za potkusurivanje i zadovoljavanje svoje bolesne sujete.

Otvaranje starih nezaceljenih rana, nemoć da se istina saopšti, suočavanje sa posledicama donetih odluka u prošlosti rezultiraju besanim noćima. Roje se nova pitanja na koja se nadovezuje strah koji nadilazi Sonjin strah i od samih bombi; koliki će biti ceh ako se smogne snaga da se podvuče crta i istina obelodani i da li će ljubav i razumevanje natkriliti teskobne razloge zbog kojih je dogođeno prećutano, zbog kojih je nešto učinjeno ili će samo produbiti teskobu, roditi novu mržnju.

U romanu se, pored srpske porodice, kroz istorijsku potku dvadesetog veka do dana današnjih, proteže isprepletana sudbina takozvane beloruske porodice, izbegle iz Rusije 1917. godine nakon Oktobarske revolucije i sukoba jednorodnog naroda, a potom i život izbeglih nevoljnika pod inorodnim nebom.

Tragajući za svojim korenima i precima, ćerka Vesna, glavna junakinja ali i naratorka u romanu, iz jednog novog ugla sagledava istorijske lomove (dva velika svetska rata) sudbine svojih predaka i njihovih savremenika kroz društveni, kulturni i politički milje, kao i kroz razne istorijske događaje; „Krvavu litiju“ u Beogradu i srpskog patrijarha Varnavu; poglavara Ruske zagranične crkve mitropolita Antonija Hrapovickog; kroz šestoaprilski rat 1941. godine – kada je Beograd, iako otvoreni grad, ipak bombardovan; kroz Informbiro kao i savremenike tog doba; Majakovskog, Nušića, Žanku Stokić, Berđajeva, Marsela Davidovića, nosioca Albanske spomenice koji su obeležili protekli vek. U sudbinama svih tih savremenika njenih predaka, ogledaju su, do dana današnjh, rasuti komadići duša onih za kojima se traga.

Potraga za istinom i poreklom u život Vesne kroz svako novo otkriće unosi i nove nemire, nova pitanja, nove likove – tek naoko beznačajne, sve do onog svesagledavajućeg momenta koji spoznamo – kad za to dođe vreme. Jer sve zri, kako čovek tako i događaji, bili oni gorki ili slatki. Pa i spoznaja da je suočavanje sa istinom lek i da nema istine koja može tako da oteža kao laž.

Kako ste se spremali za pisanje najnovijeg romana? Uspeli ste da u njemu oslikate ceo jedan vek i mnoge istorijske događaje koji su ga obeležili. Da li je više bilo teško ili uzbudljivo prikupljati istorijsku građu i razne druge podatke?

Roman „Preludijum“ počela sam da pišem bez neke književne samozadatosti, u smislu da sam to postavila kao cilj, ’ajd napisala sam četiri romana, što ne bih i peti. Ne, ideja se rodila spontano u smislu neodoljive potrebe da jednu priču koju mi je rođak ispričao pre nekoliko godina, koja je na mene ostavila dubok utisak i o kojoj sam često razmišljala, konačno i zapišem. Naime, taj moj rođak skrhan tugom zbog gubitka deteta, sanja preminulog sina koji mu poručuje da pravi violine. Moj rođak, koji teškom mukom u duši nosi tu najdublju ranu i najveću bol, taj san doživljava kao božansku poruku i u tihovanju počinje da pravi i poklanja violine, uveren da na njima svira njegov upokojeni sin. O tome tek ponekad, u posebnim prilikama govori, ne očekujući da u to bilo ko poveruje. Njemu je dovoljno što on u to veruje, pa da violinama udahne dušu, taj poseban kvalitet zvuka.

Snovi su, za razliku od praznoverja, često ključ za razumevanje naše podsvesti. Svako na neki svoj način pronalazi izlaz iz korote. Ko nema slično iskustvo, može lako priču svrstati u praznoverje, dok i sam ne iskusi nešto slično.

Kada sam zapisala tu istinitu priču, rodila se želja da istu utkam u romansijerski skaz tako da stvarnost koja je inače limitirana u romanu to prestane da bude. Oblikovala sam likove, kreirala događaje iz njihovih života i utkala ih u istorijsku potku prošlog veka. Da bi to izgledalo verodostojno, morala sam da se podrobno informišem o istorijskim događajima, ljudima koji su obeležili protekli vek, kako bih mogla likove romana da utkam u taj milje. Morala sam ponekad da pročitam hrpu arhivskih podataka zarad jedne ili dve rečenice u romanu. Ništa manje nije bilo zahtevno uklapanje životnog doba likova, a njih ima poprilično u romanu, sa istorijskim dešavanjima tog vremena.

Celokupan rad na romanu bio je zahtevan, ali me je obogatio, i to je ono što me uvek iznova pokreće da se suočim sa novim književnim izazovima.



U „Preludijumu“ su dominantni i krajnje upečatljivi ženski likovi i njihove sudbine. Na koji način ste gradili i predočavali njihovu srodnost, ali i različitost?

Tako što sam imala mogućnost da ih uporedim. Mnogih žena rođenih u devetnaestom veku ja se sećam, jer su bile u punoj životnoj snazi u doba mog najranijeg detinjstva i odrastanja. Bilo da su to bile moje, ili bake mojih drugarica, one su mi na neki poseban način obeležile detinjstvo. Često su to bile majke-strine koje su uz svoju, odgajale i decu svojih devera, koji su poginuli u ratu (vekovna je to sudbina srpskih strina). Priče o njihovim majkama i bakama slušala sam s neskrivenom pažnjom. Kroz te priče uvek je provejavala ona tananost koja dušu čini blagorodnom, snažnom ali i prilagodljivom vremenu u kome bitiše.

Ako se setimo činjenice da su žene u Švajcarskoj tek 1971. godine, a u jednom njenom kantonu tek 1991. godine, dobile pravo glasa, ako to pitanje pogledamo globalno, na svetskom nivou, možemo da kažemo da je položaj žene i danas težak. Možda u savremenom društvu i našem okruženju žena nosi jedan savremeniji teret, ali i to je ništa manje težak teret u odnosu na onaj koji su nosile naše bake i prabake. Dobijanje prava glasa nije podrazumevalo i jednakost polova, pa se ta borba za ženska prava i dan-danas nastavlja i u znatnoj meri utiče na sudbinu ženske populacije. Životne situacije su se menjale, ali ženskom dušom bavili su se kroz istoriju mnogi pisci, naučnici, počev od Homera i mita o Amazonkama, preko mnogobrojnih žena mislilaca, stvaralaca i boraca, koje su prolazile svaka na svoj način kroz život, a kojima je patnja bila zajednički činilac. Ali patnja nije privilegija samo ženske duše. I muške duše pate, opet svaka na svoj način…

Kakve su prve reakcije na roman „Preludijum“, s obzirom na to da je izašao sredinom aprila?

Na moju veliku radost i zadovoljstvo, reakcije su veoma pozitivne, kako od strane književne kritike tako i od čitalačke publike.

Književni kritičari i ljudi od pera su moj prvi roman ocenili odličnim ocenama, ali su mi tada rekli da sam sebi napravila „medveđu uslugu“, jer svaki sledeći roman bi morao da bude, ako ne bolji, onda bar na tom nivou. Vidak M. Maslovarić, naš uvaženi književnik i književni kritičar, koji je o mom prethodnom književnom opusu već govorio u emisiji Radio Beograda 1 – „Knjiga za narednu nedelju“, na prvoj promociji romana „Preludijum“ u Udruženju književnika Srbije, rekao mi je da sam kao prozaista u savremenoj srpskoj književnosti napravila guliverski iskorak nabolje i da „Preludijum“ treba da mi bude parametar u daljem radu. Te njegove reči su za mene bile potvrda da se uloženi trud u oblikovanje romana, ali i sebe kao književnice, isplatio. Istovremeno to znači da je novi standard u vidu „medveđe usluge“ preda mnom, što za mene predstavlja svojevrstan izazov.

Izdvojila bih i komentar srednjoškolke Anite koja, kako je rekla inače ne čita ovakav tip knjiga, ali za „Preludijum“ je rekla da je knjiga neverovatna, da ju je fascinirala, a na promociji u Delfi knjižari dodala da toliko o istoriji nije naučila tokom školovanja koliko podataka je saznala čitajući „Preludijum“. Upravo njene mlade godine svrstavaju njen komentar među meni najdraže. Jer ako je štivo koje sam napisala zainteresovalo mladog čoveka, onda to moj rad čini još svrsishodnijim.

Koja je Vaša poruka ljubiteljima književnosti i domaćih romana, zašto treba da potraže i pročitaju „Preludijum“?

Džim Ron, američki pisac i motivacioni govornik, rekao je: „Nije stvar u tome koliko knjiga košta. Stvar je u tome koliko tebe košta da je ne pročitaš“.

Iz tog razloga bih preporučila roman „Preludijum“, duboko uverena da, kako je to rekla Helen Eksli, knjiga može da nam promeni život. Možda će čitalac baš u romanu „Preludijum“ pronaći i onaj delić sebe, koji bez knjige ne bi uočio. Ili će biti bogatiji za neko tuđe iskustvo i spoznati neki novi način kako se bori sa nedaćama, kako se posle pada uzdiže i staje na noge, ili pak novi ugao iz koga se može sagledati svet i događaji u njemu.

Vaš omiljeni žanr? Koji su Vam omiljeni pisci?

Rado čitam trilere, detektivska književnost me zanima, volim dobre ljubavne romane ništa manje špijunske, ali i dobru satiru. Svaki pisac koji je napisao dobro književno delo nalazi se na listi mojih omiljenih, a ta lista je podugačka, ne bih nikoga da izdvojim, jer oni su svi prvi među jednakima, meni dragi, opet, svako na svoj način.

Trenutno čitam dela Petera Handkea, objavljena na srpskom. Neka njegova dela čitala sam i na nemačkom. To njegovo traganje za smislom postojanja koliko god je specifično, u isti mah mi je i prisno.

Pišete li nešto novo?

Ono što mi se vrzma u glavi još nisam prenela na papir. Nadam se da će se i to uskoro desiti, jer se neke teme odavno krčkaju u mojoj glavi.

Kakvo značenje za Vas ima sintagma žensko pero?

U svakom slučaju ne doživljavam je kao pežorativnu. Prva asocijacija mi je nagrada „Žensko pero“ koju je deset godina dodeljivala Politika Bazar. Moj roman „Međaši savesti“ je 2010. godine ušao u najuži izbor za tu nagradu. Ponosna sam na tu činjenicu.

Poruka za kraj...

Konkretno vezano za ovaj roman poručila bih: pročitajte „Preludijum“, otkrijte zašto sam roman počela stihovima Vladimira Majakovskog posvećenim Sergeju Jesenjinu: „Malo je veselja na našoj planeti. Neka nas budućnost sa radošću veže. U ovom životu nije teško mreti. Izgraditi život daleko je teže.“

A poruka koja je utkana i u ovaj moj roman glasila bi: Istina se ne buni kad je prećutimo, samo nam ispostavi ceh koji teško plaćamo.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Ljiljana Šarac
Izvor: ljiljanasarac.com