Slađana Jelić: Hedonizam je prirodni impuls

Rođena Beograđanka Slađana Jelić je završila studije psihologije na Filozofskom fakultetu i postdiplomske magistarske studije neuropsihologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Klinički psiholog je 20 godina u Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju. Njena prva knjiga u izdanju Lagune otkriva psihološku i biološku suštinu gladi i uživanja u hrani, učeći nas kako da postignemo sitost, zdravlje i zadovoljstvo.


 
Šta je Vaša tajna hedonističke gladi?

Hedonistička glad kao želja za ukusnom hranom i kada nismo gladni zasad je tajna i za naučnike i za druge ljude koji se teško bore sa tim. 

Inače su težnje ka hedonizmu nešto sasvim prirodno, ali je sada taj hedonizam postao usmeren najviše prema ukusnoj hrani. Pitanje je zašto je hrana danas mnogima zamenila sva druga zadovoljstva?

Medicina i psihologija zajedno ispituju ovaj fenomen. Jedan zaključak je već donet. To moćno sredstvo borbe protiv hedonističke gladi nije dijeta, već nalaženje mere u hedonizmu prema hrani. Svaki obrok treba da donese i sitost i zadovoljstvo, inače će organizam naći načina da sve to nadoknadi prejedanjem. Psihološki će odricanje od hrane biti doživljeno kao stresno.  Takođe će podstaći prejedanje, i to hranom koja donosi najviše zadovoljstva, slatkišima ili već nekom izvrsnom brzom hranom. Svet je opsednut potragom za dijetom koja omogućava da se jede sve što se poželi, bez posledica po težinu ili da se kilogrami otope za tili čas. Inače do topljenja masnih mslaga može da dođe tek posle mesec dana od početka bilo koje dijete, čak i one najbolje, medicinske. Pre toga organizam se oslobađa samo vode. Smanjenje težine koje se prikazuje ne odražava gubitak viška masti. Eto samo jednog u masi primera neverovatnog neznanja o hrani i dijetama. Međutim, nije problem u tome što su ljudi slabo informisani, već u tome što su jako dezinformisani.

Tek, dijeta je sasvim pogrešna polazna tačka u traženju sredstva borbe protiv hedonističke gladi koja uvek tinja. Zato je važno da ljudi pre svega odustanu od koncepta dijete kao načina da sputaju želju za hranom i kada nisu gladni. Uzdržavanje ili drastično izgladnjivanje nije rešenje, jer je hrana osnovna egzistencijalna potreba, a takođe i iz razloga što je naša priroda takva da smo hedonisti. I to se može svesti opet na biološke razloge, jer smo prirodno takođe skloni pasivnosti, što je nedavno i naučno potvrđeno. Aktiviramo se samo ako nam nešto donosi zadovoljstvo. Ta urođena pasivnost koja se bolje može opisati kao lenjost nas navodi da tražimo gotova rešenja, kao na primer neku dijetu koju je neko drugi smislio umesto nas da reši sve naše probleme.

Poenta je da svoju hedonističku prirodu ne možemo menjati, ali se možemo aktivirati i informisati iz pouzdanih izvora, a ne sa blogova gde svako piše šta misli, a pitanje je koliko nešto i zna. Svako treba da dođe do individulanog plana ishrane za sebe, i to upravo na bazi svojih hedonističkih potreba. Omiljenu hranu je moguće spretno uklopiti u svoj dnevni meni, da to ne utiče na povećanje težine i zdravstvenih rizika. Nije jednostavno naći tu formulu, ali svako treba da se zauzme oko toga, umesto da traći vreme mučeći se sa izgladnjujućim  dijetama koje nemaju šanse da uspeju.

Nema univerzalnog jelovnika. Svako sam treba da sastavi jelovnik prema svom ukusu. Matrica koja je data se tiče samo poštovanja osnovnog pravila da hrana bude raznovrsna, jer našem organizmu treba mnogo toga, kao i da obroke treba pravilno rasporediti u razmacima od po 3 do 4 sata i što je najvažnije, ne preskakati ih. Sve drugo će dovesti do pojačane hedonističke gladi, prejedanja i gojenja. To je već svima poznato i ne zahteva objašnjenja.

Kako su nastale „Slatke priče“ i koliko je vremena trebalo da se sve složi?

Na smeli poduhvat pisanja knjige me je ohrabrio moj dragi prijatelj, gospodin Vanja Bulić. Onda sam tražila temu. Slatkiši su mi bili prva asocijacija, ali se vremenom tema uobličila na ovaj način, jer je pojam hedonističke gladi nova, aktuelna tema u psihologiji i neuronaukama. Od Vanje sam dobila i mnogo odličnih saveta o načinu pisanja, a krišom sam učila i iz njegovih knjiga. Naučne knjige se pišu tako da se tema obradi što potpunije po obrascu uvod, razrada, zaključak, prateći hronologiju naučnih otkrića. Međutim, one nemaju dinamiku, dok ova knjiga ima i zaplet, iako nije iz žanra beletristike, već iz popularne psihologije. Od Vanje sam preuzela to da ne kažem odmah sve i to je postalo zlatno pravilo. Posle četiri godine istraživanja i konsultacija sa Dr Jagodom Jorgom, koja predaje na Medicinskom fakultetu u Beogradu i najbolji je dijetoterapeut kod nas, ali i priznat stručnjak u svetu, knjiga je dobila autorski koncept. Sam naslov je nastao tek kada su napisana sva poglavlja, koja su više puta bila složena na različite načine, da bi tok priče bio što zanimljiviji, umesto deljenja lekcija. Kako čitati ovu knjigu?

Verujem da je prednost to što se knjiga može čitati na klasičan način, od početka do kraja i to je najbolje. Međutim, edukativne knjige su dobre samo ako ima razloga čitati ih više puta. Tako se sve ove slatke priče mogu čitati i kao zasebne, sasvim zaokružene priče. Indeks pojmova je posebno koristan vodič u tome. 

Šta je ono što volite da zakuvate onima koje volite, a šta sebi?

Ako je ime znak, kao što kaže latinska izreka „Nomen est omen“, onda imam  opravdanje što su kolači uvek moj omiljeni izbor. Kolači takođe mire sve ukuse, tako da ostaje samo da se nađu dobri recepti. Stalno isprobavam nove recepte. Imam i sve moguće modle za kolače, jer je kod njih veoma bitan i taj estetski momenat u okviru priče o uživanju u hrani. Ima vrlo jednostavnih kolača koji su jako ukusni i lepi, ali i zdravi. Imam neke omiljene recepte gde sve to nije teško postići i oni su upravo i drugima najomiljeniji. Na primer, biskvitni kolač sa višnjama, bez viška ulja i šećera, što je često u mnogim varijacijama na temu ovog kolača.

Kad su, po Vama „Masti na vlasti“, objasnite nam zašto masti grade mozak? Šta je, po Vama to što je pohvala masti i kad i kako ih treba konzumirati?

Osim belančevina, masti su osnovni gradivni materijal mozga i čine 60% njegove strukture, a šećer glukoza je njegov najbolji energent.

Uz to, svaka ćelija u organizmu ima sloj masnoće ili lipidni omotač i to je jedan od prvih razloga zašto nam je dnevno potrebno 25 do 30% raznih masti, mada to nije jedini razlog. Iako ljudi misle da masti treba izbegavati, to je još veća greška nego izbegavati šećer.

Ta greška potiče iz povike na sve masti kao loše, mada ima mnogo masti za svaku pohvalu. Masti treba jesti svaki dan, jer manjak masti može da bude opasan kao i višak. Samo ne treba pržiti, jer hrana koja se ispeče ima jednako dobar ukus. 
 
Čemu se Vi smešite, koji su Vaši omiljeni sirevi i kad kažete: „Kaži: cheese“?

Smešim se često, jer svaki dan donosi mnogo radosti i lepote. Sreća je u tim svakodnevnim malim radostima, a i sirevi su jedna od tih radosti. Moji omiljeni sirevi su feta sir uz salatu i sirevi za sendviče. Većina sireva je vrlo kalorična, tako da treba paziti na količinu. Ovo su neki od mojih načina.  
 
Autor: Neda Radenković
Izvor: Aha magazin