Kontroverzna knjiga „Srce tame“ Džozefa Konrada i dan-danas je čitana, slavljena i osporavana. Vrsna naracija pažljivo i postepeno razotkriva šta sve simbolički ovaploćuje „srce tame“, a pripovedanje u svojoj iznijansiranosti najavljuje kritički pogled na imperijalističke države koje su još u ekspanziji. Džozef Konrad je doživeo neslavnu sudbinu da bude glasnik novog društvenog odnosa prema imperijalizmu, ali je naknadnim proučavaocima njegovog dela taj njegov doprinos uvek bio nedovoljan. Nedovoljno kritičan prema imperijalizmu, nedovoljno moderan, doživeo je da bude osporavan upravo od onih koji su osporavali pogled na svet koji je on prvi prepoznao. Stvarajući i živeći u vreme kada su i nastale tekovine koje podriva, on i sam ponavlja i revalidira topose kolonijalnog doživljaja sveta jer u njegovim koordinatama i stvara.

Radnja počinje naratorovim promišljanjem Temze, simbola britanskog imperijalizma, kojoj se kasnije sučeljava Kongo, veliki simbol Afrike. Kako narator, Čarls Marlou, napreduje rekom Kongo, prateći svog arhineprijatelja Kurta, tako njegov doživljaj sveta razobličava naivno i laskavo tumačenje sveta u koje postoji samo beli, svetli Zapad naspram ruralne Afrike naseljene tamnokošcima. Kurt u sebi ovaploćuje imperijalističku glad i obest kojoj se protivstavlja neljudskost urođenika, ljudoždera. Ta zavodljiva polarizovanost je zabluda kojom se poigrava Konrad, pozivajući na dvostrukost svakog jednoobraznog tumačenja sveta. „Srce tame“ ka kojem se ide nije poniranje u mračnu, mističnu Afriku. Prvo što se zamera Konradu je što je Marloov poduhvat zaogrnuo mistikom na kojoj su i nastale orijentalističke studije Edvarda Saida. Pa opet, savremena tumačenja insistiraju i na naratološkoj perspektivi koja podrazumeva i određenu pripovedačku lukavost. Time što je upregao evropski doživljaj juga kao začudnog i drugačijeg u pripovedačke svrhe, Konrad je napravio dobru udicu da svog čitaoca – verovatno belca onog vremena – uvuče u narativ koji kasnije raskrinkava upravo poriv koji ga je nagnao na čitanje. 

„Najbolje ću vam to objasniti ako vam kažem da mi se, za jednu do dve sekunde, činilo da ću, umesto u srce jednog kontinenta, krenuti u srce zemlje.“

Svi užasi koje čine evropski trgovci čine da on nazre srce tame svoje civilizacije: „Bit toga bila je skrivena duboko ispod površine, za mene nedokučiva, i van moje moći da utičem na nju“.

Obećana egzotična destinacija ubrzo se pokazuje kao varljivo putovanje u središte onog izvorno ljudskog – koje u ekstremnim okolnostima, van granica svog civilizacijskog središta koje ga zauzdava i drži u granicama primernog svakodnevnog opštenja – pokazuje svoje naličje. Umesto da spoznamo monstruoznu drugost koja će nas dodatno uljuljkati u naš naivni i privilegovani doživljaj sveta, doživljavamo ono što izvorno avantura i podrazumeva, izlazak iz sopstvenog zabludom oblikovanog postojanja.

I dok plovimo vijugavim tokom reke Kongo koje podseća na zmiju, u svojevrsnom aktu urobora, priča proždire srce tame svoje civilizacije. Vraćamo se na početnu tačku, a mrak koji obećavaju daleke mistične zemlje u nama je. Svi civilizacijski zločini koje pripisujemo onim drugima na našem srcu leže. I dok se mesožderski naslađujemo nad onim obesnim, neobuzdanim drugim kojeg treba očovečiti, spoznajemo da je divljački drugi samo odraz u našoj duši.

I danas jednako vibrantan i višeslojan pripovedački manir i kulturološki doživljaj sveta Džozefa Konrada nepravedno je osporavan. Od njega se zahteva antikolonijalni domet koji ni nacije koje prolaze tranziciju u postkolonijalna društva ne uspevaju. Popularna kultura i postkolonijalna kritika donekle su revalorizovali stvaralaštvo Džozefa Konrada. Ali ono ostaje delo svog vremena koje je u okvirima kolonijalnog svetonazora proželo i osporilo postulate na kojima taj svet i počiva. Otuda pre se može reći da on nikada nije dovoljno povoljno tumačen.

Džozef Konrad i njegovo delo nikako ne mogu da se otrgnu iz kolonijalnih koordinata u kojima je stvarao. Nedovoljno blizak onima koje opisuje, nedovoljno drugi onima od kojih potiče, roman „Srce tame“ doživeo je tipično kolonijalnu sudbinu. Žrtva zablude identitetskih politika da je drugost definisana isključivo spoljnim kvalitetima, i da glas koji dolazi iz privilegovane pozicije ne može da ima uvid u raison d’être drugosti, tumačen van svog izvornog vremena i podneblja, roman „Srce tame“ postao je žrtva istih dvostrukih aršina protiv kojih istupa i koje pred nas polarizovano tumačenje sveta postavlja. Žrtva inercije društvenih procesa i neinventivnosti društvenih teorija, i samo „srce tame“ savremenog kolonijalizma.

Zato treba uvek iznova čitati „Srce tame“ u svojoj njegovoj modernosti da ne bismo zapali u tipično imperijalistički hibris da svojim aršinima merimo druge svetove i vremena. I da bismo spoznali srce tame ovog civilizacijskog trenutka u istoriji.

Autor: Nevena Milojević