Sitne utehe i povremeni nagoveštaji lepote – „Poleti već jednom!“ Etgara Kereta

Ima jedna stara jevrejska šala koja ide otprilike ovako:

Pripadnik lokalne zajednice strašno je zabrinut za svog sina. Prijatelj ga posavetuje da poseti rabina, što on i čini.

„Rabine“, kaže. „Učinio sam sve što je trebalo. Odgajao sam sina u skladu sa verom, mnogo novca sam potrošio kako bih ga školovao u jevrejskim školama. I on mi dođe i kaže da je odlučio da bude hrišćanin. Hrišćanin! Šta sad da radim?“

Rabin se zavalio u stolici i gladi svoju bradu. Nakon kratkog razišljanja kaže: „Zanimljivo što si se baš meni obratio. Ja imam isti problem. I ja sam svog sina odgajao u veri, pružio mu najbolje obrazovanje. I odjednom on dolazi i saopštava mi da prelazi u hrišćane.“

„Nije moguće!“, kaže posetilac. „I, šta si uradio?“

„Jedino što rabin može da uradi“, odgovori. „Obratio sam se bogu za pomoć.“

„I šta ti je bog rekao?“

„Rekao je: ’Zanimljivo što si se baš meni obratio...’“
 
Neko bi mogao pomisliti da je Etgar Keret, izraelski, mnogostruko nagrađivani, pisac kratkih priča, autor ove šale. I to ne samo zato što je kratka. Zasnovana je na dominantnom motivu Keretovog najnovijeg dela: tvoji problemi nikada nisu samo tvoji problemi – i upravo ta činjenica je nešto najbliže utehi što ćete ikada pronaći na ovom svetu.

„Poleti već jednom!“, Keretova ležerna, i istovremeno briljantna zbirka (ultra) kratkih priča, veoma ozbiljno se bavi problemima – često, traumama – koji ometaju, menjaju, a u retkim slučajevima popravljaju veze. Naslovna priča zbirke, „Poleti već jednom!“, o ocu i sinu koji primete samoubilački nastrojenog čoveka na krovu stambene zgrade, zapravo je jezgrovit, sedam strana dug prikaz same suštine te situacije. Dečak, koji je prvi uočio opasnost, pita oca da li je taj čovek superheroj. „Nemoj to da radiš!“ ,doviknu otac skakaču. „Hajde! Poleti već jednom!“, viče njegov sin. Noseći sina u naručju, otac kreće prema krovu stambene zgrade u pokušaju da spase život, i kaže tom čoveku da je i on doživeo tragediju – ostao bez žene, hoće da mu kaže da nije sam; dečak se neprestano žali i traži sladoled. Na krov stižu prekasno. U čitavoj zbrci, riđokosa žena, stanarka te zgrade koja ih je pratila do krova, pogrešno zaključuje na osnovu onoga što vidi, da otac namerava da baci svoje dete sa zgrade. „Spusti ga!“, zakrešta. „Znam da patiš“, dodala je, uveravajući ga, iz iskustva, da ne želi da izgubi dete. Priča se ne završava tako što su razjasnili šta se zapravo desilo, već tako što njih troje zajedno jedu sladoled, uživajući u društvu.

Humor i suptilna ironija koji prožimaju  „Poleti već jednom!“ i većinu prostalih priča iz zbirke omogućavaju autoru da svoje zaplete izloži iz jedinstvene ljudske perspektive. Njegovi junaci, neretko pogođeni nekom teškom i skrivenom (a ponekad i bizarnom) patnjom, pronalaze sitne utehe u društvu drugih ili u povremenim nagoveštajima lepote. Često su ove osobe savršeno prosečni, pomalo sluđeni muškarci, koji su zbog svojih nevolja postali izgubljeni, i verovatno kontraintuitivno, emocionalno otvoreni. Upravo ta otvorenost, ta pritajena podložnost daje im specifičnu svakodnevnu privlačnost i jednostavnost, koja će izmamiti mnoge uzdahe, ali i pokoju suzu.

To svakako ne znači da su situacije, koje Keret gradi oko svojih likova, u bilo kom smislu „svakodnevne“. On je majstor za osmišljavanje neobičnih scenarija. Ali povremeno nadrealne i često apsurdne situacije samo doprinose utisku da imamo posla s veoma veštim stvaraocem, autorom koji će vas naterati da se smejete i zatim gotovo zažalite što niste uživali još više kada se samo jednu stranicu kasnije spusti zavesa. Ako se nasmejemo bezvoljnom čistaču kaveza u cirkusu, koji je upravo raskinuo sa devojkom i saznao da ga sin mrzi, pa je krajnje nezainteresovano pristao da ga ispale iz topa, onda ćemo nesumnjivo osetiti i njegovo duboko zaprepašćenje u trenutku kada ga top ispali pod pogrešnim uglom, poslavši ga visoko preko krovova i ljudi – oduševljeno mašući svakome ko je podigao pogled – sve dok ne sleti u okean, spreman da sve ponovi.

Kritičari Kereta često porede sa Kafkom – poređenje koje, čini se, zasnivaju na sažetosti i već pomenutoj apsurdnosti, kao i parabolama kojima obiluje Keretovo delo – i takođe, nesumnjivo, na činjenici da je Jevrejin. Iako se moramo složiti da za ovakvo poređenje ima i više nego dovoljno argumenata, ukoliko bismo Kereta proglasili za novog Kafku, rizikujemo da izgubimo iz vida Keretove autentične tematske i stilske kvalitete. Ne smemo zanemariti njegovu duboku, mada često ironičnu, posvećenost ljudskoj prirodi, kao i prećutnu nadu za svako pojedinačno ljudsko biće. U istraživanju traume, sudbine i očaja – kao i u specifično jevrejskom pristupu ovim teškim temama – Keret mnogo manje podseća na Kafku kao autora „Procesa“ i „Zamka“, a mnogo više liči na braću Koen, autore filma „Ozbiljan čovek“ (2009).

Ali sa kim god da odlučimo da uporedimo Kereta, mnogi aspekti njegove imaginacije su jedinstveni. Priča o podmuklom i bezosećajnom čoveku po imenu Gudmen i njegovim prebrzo ostarelim siročićima, koji žude da napuste sirotište, ali ne shvataju šta ih čeka napolju, u početku deluje kao da bi mogla da ima srećan kraj. Ali Keret će veoma vešto ponovo preokrenuti naša očekivanja: ispostavlja se da su siročići klonovi; ali klonovi koje su naručile bogate mušterije, a glavni lik priče, „A.“, ispostavlja se, kopija je nikoga drugog do Adolfa Hitlera, stvoren na zahtev klijenta koji je preživeo Holokaust i želi da – pa možete da pretpostavite šta želi. Od dece koja tvrde da je njihov novi ljubimac zec zapravo njihov nedavno nestali otac, preko anđela koji ni za živu glavu ne shvata kako da bude srećan na nebu, Keret očigledno ima pregršt ideja koje će podstaći jednostavna i suštinska pitanja o postojanju i ljudskoj sreći, uplićući ih u jedinstvene zaplete.

I u tome je dosledan. Za zbirku koja sadrži 22 priče, Keret ima iznenađujuće malo promašaja. Ali oni se lako prepoznaju. Priča pod nazivom „Tod“ predstavlja pokušaj metafikcije, u kojoj se narator služi „postmodernističkim trikovima“ pišući priču koja istovremeno jeste priča i  govori o priči koju ga je prijatelj nagovorio da napiše, ironično naglašavajući koliko je „postmodernistička“ ta ideja. Pre nekoliko decenija to bi možda i imalo nekog smisla, ali sada je pomalo smešno. Druga priča, pod nazivom „GooDeed“, ironičan prikaz sudbine filantropski nastrojenih kreatora aplikacija, koji bivaju isključeni iz čitave gužve koja prati dobra dela, a isključuje ih sama aplikacija, osmišljena da činjenje dobrih dela bude još efikasnije. Domišljato, ali upadljivo jednodimenzionalno, naročito u poređenju sa izuzetno slojevitom ponudom u ostatku zbirke.

Ono što najbolje povezuje sve ove priče je gotovo opipljivo prisustvo autora, njegova usredsređenost na nekolicinu tematskih elemenata koje se pojavljuju poput zvezda na nebu, u iščekivanju da se slože u konstelaciju, dok skenirate stranicu po stranicu. Deo ovog utiska posledica je odličnog uređivanja: jasno je da su priče složene po pažljivo promišljenom rasporedu, koji naglašava suštinsku povezanost čitave zbirke. Na nekoliko mesta u knjizi, čini se kao da je priča neka vrsta odjeka ili odgovora na onu koja joj je prethodila, a koja je time dobila nešto novo, neko dodatno pojašnjenje, neko novo značenje, retroaktivno.

Povremeno se ovaj efekat javlja i mnogo eksplicitnije. Razmena mejlova između mladića koji svoju baku, preživelu iz Holokausta želi da odvede u escape room, baš na dan sećanja na žrtve Holokausta i vlasnika escape rooma koji pokušava da objasni da tog dana ne radi, provlači se i kroz drugu polovinu knjige. Svaka od brojnih žustrih korespondencija zatvara krug – kao u priči „Jad Vašem“, o mučnoj poseti Izraelskom memorijalnom muzeju Holokausta. Na primer, priča koja se završava rečima: „Želeo bih još jednom da joj zahvalim...“ otvara prostor za mejl namenjen vlasniku escape rooma koji počinje rečima: „Dragi Sefi, želeo bih da Vam još jednom zahvalim...“ Taj utisak da će pažnja čitaoca biti podeljena između samog teksta i nekog podteksta, dozvoljava Keretu da aranžira potpuno različite zaplete tako da manje liče na put prepun rupa, a više na svojevrsnu slagalicu koja obećava.

Ova vrsta smisaonog jedinstva, kako u temama, tako i u izrazu, izuzetno je retka pojava za ovu formu: mnogo više nego romanima, zbirkama kratkih priča nedostaje povezanost. Upravo zbog toga, iako je uvek bilo onih koji su pisali kratke priče, nikada nismo imali nekakav utisak zakonitosti na nivou zbirke. Navikli smo da izaberemo pojedinačne priče koje nam se najviše dopadaju – „Teško je naći dobrog čoveka“, na primer – i zaboravimo da one dolaze u paketu. A to radimo zato što nam ova forma to dozvoljava, pa čak i podstiče ovakav odnos. Doduše, naš utisak da zbirke kratkih priča nisu povezane može da bude posledica činjenice da vrlo često kratke priče izlaze u časopisima i magazinima. Ali to, samo po sebi, ne može da bude jedini razlog; pisci poput Alis Manro i Borhesa znaju kako da izbruse svoje već objavljivane priče tako da im daju potpuno novi sjaj i mesto u zbirkama. Za svaku knjigu ove vrste, bilo da je reč o novim ili starim pričama, mora da postoji minimum povezanosti koji predstavlja posebno dostignuće.

Možda nema ničeg lošeg u traganju za pojedinačnim draguljima. Ali naša spremnost da to činimo dodatno uvećava oduševljenje kada pronađemo zbirku koja ima povezanost jednog romana. Po svojoj maestralnoj organizaciji, ležernosti i potpunom odsustvu pretencioznosti, odlučnosti da se iz najrazličitijih uglova pozabavi izabranim temama, zbirka „Poleti već jednom!“ se više od mnogih drugih približila savršenstvu. I ne morate mnogo da se trudite da biste pronašli tu sjajnu nit koja će vas voditi od korice do  korice. To može biti dečija sveža perspektiva ili ispravljanje one „mlitave sreće, labave poput lastiša na gaćama koje su oprane previše puta“. Ako izuzmemo nekoliko promašaja, Keretove priče zaista jesu ono što i treba da budu kao deo zbirke – sabrane.


Autor: Ben Libman
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Maja Horvat