Šest pitanja za Suzan Pirs Tompson, autorku „Pravilne linije ishrane“

Ako ste ikada posetili sajt Suzan Pirs Tompson ili pogledali neki od njenih videa, mogli ste videti da je reč o živahnoj osobi koja govori sa mnogo razumevanja, predano i jasno. Njen pristup i znanje o ishrani su fascinantni jer je radila kao vanredni profesor neurologije i kognitivnih nauka na Univerzitetu u Ročesteru i stručnjak je na polju psihologije ishrane. Njena knjiga „Pravilna linija ishrane“ bila je bestseler „Njujork tajmsa“, a autorka je veliki poznavalac problema poput zavisnosti od hrane i njenog prevazilaženja.

Postavili smo joj šest pitanja o ishrani, zavisnosti i načinima za suočavanje sa društvenim situacijama u trenucima kada ste u svoj život uveli zdraviju ishranu.

Vaša priča je izuzetno zanimljiva i inspirativna. Kako ste počeli da se bavite ovim poslom?

U dvadesetoj godini sam se skinula sa droge i alkohola i odlučila da dođem do doktorske diplome iz neurologije i kognitivnih nauka, tako da vam je jasno da sam odlučna osoba čvrste volje. Ali nisam mogla da prestanem da jedem, sve više sam se gojila u tom periodu, sve dok nisam prešla prag gojaznosti. Postoji opšteprihvaćeno uverenje u našoj kulturi da gojaznim ljudima nedostaje snaga volje, ali sam znala da kod mene nije to u pitanju i neurolog u meni se konačno porbudio jednog dana i postao znatiželjan. Šta se dešava u mozgu? Kakvu ulogu igra snaga volje? Kako svi ti gojazni ljudi uspevaju da u životu postignu toliko toga, a ne mogu ovu jednu stvar? To je bio početak mog istraživanja.

Savremena nauka je potvrdila ono u što su mnogi sumnjali oduvek – šećer stvara zavisnost. Ljudi, posebno oni koji boluju od kandide, upravo tako doživljavaju svoje nagone za šećerom iako su odlučni da ga ne jedu. Možete li podeliti sa nama nešto o zavisničkim karakteristikama šećera i hrane bogate šećerom, kao i to kolika je sličnost ove i ostalih oblika zavisnosti?

Uzmite bilo koju organsku supstancu – mak, list koke, pšenicu – i pokušajte da je sažvaćete i progutate, ona će imati minimalan uticaj na vaše telo i mozak, osim što ćete uneti u sebe mnogo vlakana. Ali kada iz njih izvučete esenciju, preradite je i pretvorite u prah, dobili ste drogu. Šećer je isti takav. Skeniranje mozga gojaznih ljudi je pokazalo da su njihovi receptori zadovoljstva više oštećeni nego kod zavisnika od kokaina. Naši mozgovi nisu stvoreni da procesuiraju nivoe zadovoljstava kojima se izlažemo danas. Prosečan Amerikanac dnevno pojede 22 kašičice šećera. Istraživanja su pokazala da je dovoljno da to radite tri nedelje i vaš mozak postaje zavistan.

Možete li nam objasniti zašto je Vaš pristup toliko efikasan u odvikavanju ljudi zavisnih od šećera ili brašna?

Ako ste neumereno gladni, imate žudnje koje vas savladavaju i ne možete da zaustavite sebe u prekomernoj ishrani, iako to očajnički želite, vaš mozak je „kidnapovan“ i jedini način da ga povratite je da se otreznite od šećera i brašna. Alkoholičari ne mogu da piju povremeno, konzumiranje se lako otrgne kontroli. Isto važi i za ljude čiji su se mozgovi prespojili tako da zahtevaju kalorije. Jednom kada ih trajno odstranite iz svog sistema, dokazano je da gubite svu prekomernu težinu i to dugoročno.

Imati li savet za one koji se skidaju sa šećera (i ne samo njega) kako da ne podlegnu žudnjama sa kojima se suočavaju?

Žudnje su jasan signal da su vam mozak preoteli šećer i brašno. Veći deo mog programa posvećen je davanju podrške ljudima da im se odupru. Kada sam se odrekla šećera i brašna, prošla sam od neprestane žudnje, preko nedeljne, do retke. Ali kada se udar dogodi, u rukavu imam nekoliko trikova. Prvo, operem zube jer su istraživanja pokazala da ukus ili miris peperminta može da ubije žudnju. Zatim pokušam da skrenem misli, ali izbegavam televiziju i magazine u kojima se može videti hrana. A u mislima pravim listu zahvalnosti. Na taj način skrećete fokus sa onoga što želite na ono što imate.

Jedan od izazova kada se hranite „drugačije“ od ostalih je što morate da se snalazite u društvenim okolnostima. Koji je najbolji savet koji imate za ljude koji osećaju pritisak u takvim situacijama?

To je nešto što će me uvek fascinirati. Ako odbijem piće, ljudi mi momentalno ponude kiselu vodu. Ali ako odijem kolačić, zaspu me sa: „O, ma hajde, jedan te neće ubiti!“ Ono što preporučujem je da kažete: „Nedavno sam otkrio/la da imam alergije na određenu hranu i za mene je bolje da se držim nekih ograničenja. Zaista cenim vašu podršku.“ Time se obično završava svaki dalji razgovor. Ali ne posustajte kako biste učini da se drugi ljudi osećaju dobro. Nije vredno toga!

Sa stresom se susrećemo na dnevnom nivou, ali za one koji su na „ograničavajućoj“ dijeti, stres može imati čak i snažniji uticaj na zdravlje i volju. Koji Vam je omiljeni metod za borbu protiv stresa?

Sve to potiče iz pogrešnog razumevanja toga šta je volja. Nije to dimenzija ličnosti, reč je o kognitivnoj funkciji koja je povezana sa samoregulacijom, i svako od nas ima istu količinu volje koju može da crpi. Svaki put kada ste smireni u saobraćaju ili u redu u prodavnici, ili kada smeštate decu na spavanje, vi trošite te zalihe. Zato dijete čija se uspešnost oslanja na snagu volje neće uspeti.

Kako biste se borili sa stresom, shvatite da će vas istrošiti. I postavite život tako da nikada ne donosite odluke u vezi sa hranom nakon stresnih situacija. „Pravilna linija ishrane“ skida teret sa snage volje jer se trudi da nikada ne morate da donosite odluke o hrani usput. Biramo šta ćemo jesti noć pre i zatim se tome posvećujemo. Na taj način, kako god da se dan odvija, najzdraviji i najobnovljeniji deo našeg mozga je za nas doneo najbolje odluke, sada je samo potrebno da ih se danas držimo.

Izvor: rickiheller.com
Prevod: Dragan Matković