Selimir Radulović: Pesma je, kao i molitva, disanje

Trideset je šesti dobitnik nagrade Novosti za najbolju knjigu protekle godine, pesnik Selimir Radulović, pod Mešinu književnu zastavu stupio zahvaljujući zbirci „Zapis na stubu, jerusalimskom“ u izdanju Lagune, koja je dobila čak 28 glasova Velikog žirija kritičara.



Nagrada „Meša Selimović“ za plodnog, nagrađivanog pesnika, upravnika Biblioteke Matice srpske, posebna je pre svega zbog imena koje nosi, imena pisca koji je, u mladosti, imao uticaja na sve nas, što je Radulović istakao već na svečanosti proglašenja novog dobitnika:

„Predočio sam da je radostan i pun časti za mene tren u kojem stajem pod književnu zastavu Meše Selimovića, časnog čoveka i izuzetnog pisca. Uz Andrića i Crnjanskog, on ima velikih zasluga što sam, u ranim studentskim danima, svet jedne igre (košarka) zamenio svetom druge igre (pesništvo). U zrelim studentskim danima preuzeo me je naš učitelj i mučitelj Fjodor Mihajlovič Dostojevski, jedan od apostola slovenstva, usmeravajući me ka Rizničaru svih suza, ka Velikoj Knjizi, ka književnosti plus, u kojoj su smeštene sve književne matrice. I to traje, evo, sve do današnjeg dana.“

Kako „čitate“ apsolutnu dominaciju poezije, pesničkih knjiga u ovogodišnjim izborima Velikog žirija kritike? Da li to znači samo da je 2023. bila plodna godina za srpsku poeziju, ili se ipak nešto suštinsko menja u htenjima i naklonostima šireg čitališta, ne samo kritike?

Reč je o velikoj obnovi srpskog pesništva, o vraćanju korenima, o pokušaju da se ritam otkucaja srca pesnika usaglasi s otkucajima božanstvenog sastava sveta. Iako u knjizi, koja je napisana za sve i ni za koga, filosofov junak, koji priziva dobri vazduh Istoka, kaćiperno i osvetnički, veli da pesnici suviše lažu (iako je i sam pesnik), pesniku je, i danas, dato, budući je oslonjen na večnoživo drvo, da domaši nepostižno, čak i ono što u srce čoveka ne dođe. Na nebesima su mnoga znamenja koja su bogomdana za pesništvo i pesnika. O njima se sanja, ona se odgonetaju – manje su krajolik znanja, većma krajolik simboličkog. Nigde se, kao na nebesima, ne obelodanjuje ukrštaj velikog i malog, odnosno, malog i velikog. Jedan trepereći gest pesnika veoma lako legitimizuje meru Božanskog u tek izrasloj travci ili onaj tren kad drvo, mrazno, dodirom oživi mili zrak sunčev.

Pesnik ste koji decenijama istrajno i dosledno o(p)staje na tlu duhovne lirike, poezije neraskidivo vezane uz hrišćansku tradiciju i veru. Verujete li da Vaša poezija može da znači, da može dopreti, do ne-hrišćana, do ne-verujućih?

Otac, naš, je jedan. On vodi, radi, mi sarađujemo. Bacite, još jedared, pogled na spisak članova žirija za Nagradu „Meša Selimović“, koji su glasali za moju knjigu, pa će Vam se, što bi rekle Lale, samo kaz’ti. Tu ćete naći najneposredniji odgovor na drugi deo svog pitanja. Svoju bih pesmu imenovao kao pevanje uz Svetu Liru, pevanje u sebi, pevanje za sebe, pevanje koje se uliva u pevanje u svetu, u pevanje za druge. Pored nogu, Očevih, kad, tišinom, zalahori glas, Njegov! Moglo bi se to imenovati, u vreme kad se dani godina, mojih, sedamdeset puta umnožiše, i kao traganje za onom svetlošću što se, s neba, na zemlju spušta, sluteć da je vidljivo, bez nevidljivog, gomila zemlje, zaspale, kao pokušaj da se razbudi duša, svaka, u san utonula. Pa da se kaže ne videh, al verovah, Oče, moj!

Volite svetitelje, pevate o njima, družite se sa njima, kako veli patrijarh Porfirije. Može li se svetost odmeravati, makar u nekom najintimnijem „panteonu“, te se neki svetitelji doživljavati više svetim ili za Vas kao pesnika inspirativnijim, od nekih drugih? Šta znači i šta (do)nosi svetost, onima koji se sa njom lično (po)nose, a šta nama koji se u njoj ogledamo, ka njenoj uzvišenosti stremimo, u nju verujemo?

Jedan atonski monah je zapisao Starac Porfirije je bio svet, jer je, zbog velikog smirenja, istinski, verovao da nije svet! Možda je ovo najverodostojniji odgovor na Vaše pitanje šta znači i šta (do)nosi svetost. Život bez svetosti je život bez duhovne punoće i dubine življenja. Što se tiče našeg Patrijarha, hvala mu na rečima (na zadnjoj korici knjige), što je, u mojoj pesmi, našao neku vrstu sveštenog slogomerja, u kojoj se suzdržani i tvrdi jezik Starečnika transformiše u pesmu. I što je ukazao na onu meru posvećenja koja mi je omogućila da razumem, doživim i opevam ono što je ostavljeno u nasleđe hrišćanskom svetu.

Poručujete, pozivate ljude da ne gledaju ispred, u daljinu, no uvis, ka Ocu, gde Vi, odavno, ustrajno usmeravate pogled. Da li tom podizanju pogleda uvis mora prethoditi pogled unutra, u sebe?

Bez pogleda unutra, bez smirenja, nema ni molitve, ni pesme, ni dara prve suze. Problem je što savremeni pogorđeni faraoni progresa zaboravljaju da je progres neka vrsta nužnosti i da on stoji prilično nisko u odnosu na uzvišeni ideal preobraženja. Između progresa i preobraženja savremeni čovek izabrao je progres, odbacujući hristonosni nauk o kretanju gore (a ne napred), k Nebu, k Bogu. Oglušio se, dakle, o sveti poziv onih što blistaju tavorskom svetlošću, što se, molitvom, uznose sa zemlje u vazduh. Ima li, zaista, smisla srpska (i svaka druga) duša bez vere u mogućnost preobraženja žalosne i grehovne stvarnosti? Bez Hrista, čovek je, svakako, čoveku zver – u Hristu čovek je čoveku čovek. Sve mogu u Isusu Hristu, veli Nebohodi Pavle, daje mi moć!

Poezija (Vaša) kadikad (u)vodi u svojevrsnu zajedničku molitvu pesnika i čitaoca, i sama molitvi sliči. Da li je u tome bit, ili radije stremite davanju duhovne poduke i poruke?

Bit je, kako Vi kažete, jedino da pevam po meri svoga dara – sve ostalo je stvar razumevanja i tumačenja. Nije reč ni o poruci, ni o poduci, već o stavu da pesma i molitva nedre iz istog gnezda. I da i jedna i druga imaju krila i oči duše. Pesma je, kao i molitva, disanje. Kad čovek diše – živ je. I molitva i pesma čoveka čine živim. Pesma, kao i molitva, nije stvar pripreme, usredsređenosti, već dar, Očev. Ona nije merljiva udelom pesničkog napora. Pesnik može biti spreman za pesmu, ali je pitanje da li je to dovoljno. Jer, ništa ne biva, kao i u slučaju molitve, bez blagoslova, Očevog. Isto se događa i s ratarom. On obrađuje njivu, ore plugom, seje. Potom, čeka kišu i lepo vreme. Ako sve bude u redu seme će proklijati – i biće plodova. Ali, i on zna da će biti tako samo ako trud, njegov, blagoslovi Otac, naš. Iz tog semena, ako je volja, Očeva, izbiće mladice, izdanci, cvetovi, najposle, plod. Može se ilustrovati i ovako – kad dete počne da hoda, ono, izvesno je, nije stabilno – često pada i ozleđuje se. Kako raste, ono hoda sve bolje i bezbednije. Na isti način stasavaju (i zasnivaju se) i molitva i pesma. I pesma je, ako je pesma, kao i molitva, na ovaj ili onaj način, zrenje uz Oca, našeg!

Da li je blisko našem (srpskom) čitaocu pevanje o Jerusalimu i zbog čega moraju postojati svete zemlje, tla svetija od svih drugih, u čemu je značaj postojanja i opstojanja tog materijalnog, tla, zdanja svetinja, krsta, zida, kamena, pa i zapisa u kamenu, stuba?

Svaki stub u Jerusalimu je naš stub. I svaki zapis, na stubu, jerusalimskom, naš zapis. Nema, saglasno tome, tu ničeg materijalnog. Ima samo vekovečitog traga „Zapisa na stubu, jerusalimskom“ da je čovek čoveku besmrtni brat i večni sabrat.

Veru osećate, vidite i opevate kao odgovor na zapitanosti savremenog sveta i čoveka? 

Vera je pitanje svih pitanja. Setite se Avrama, Sare i Isaka, deteta starosti njihove. Slogan razočaranog filosofa da je Bog mrtav, samo je tačka jednog dužeg procesa razbogotvorenja, zatrovanog propagandnog jezika, koji se hoće kao emocionalno sazvučje bez sadržaja. Kad uđemo u polje zračenja Oca, našega, kad ne kidamo Njegovo večno tkanje i nismo gluvi za Njegovu muziku, kad između Njega i nas ne biva ni vazduha, kad se vraćamo tišini izgubljenoj eto rođenja u Hristu, preobraženja u Hristu i vaskrsenja u Hristu!

Vaš, naš zapis, velite, nije u saglasju sa onim trenutno vladajućim, sa preduverenjem Evrope? Kako se u tom nesaglasju onda opstaje, biva, na geografskom tlu Evrope, duhovno izdvojenog bića? 

Već je rečeno – Srbija će biti ili evropska ili svetosavska, ili po meri sedamdeset-osamdeset kilograma ilovače ili po meri Bogočoveka. I jedno i drugo nije moguće. Sve što je svetosavsko nedri iz bogočovečanskog, iz jevanđeljskog. Sveti Sava je, veli Ava Justin, postao svetim pomoću jedino svetog – pomoću Bogočoveka! Savremeni evropski čovek ne može biti mera našeg puta. On ne oseća Oca, našega, kao dušu svoje duše, kao život svoga života. Pre sto pedeset godina Fjodor Mihajlovič Dostojevski je zapisao – krećem ka Evropi, a znam da stižem na groblje! Na isti način, o istoj temi, svedoče Ivan Aleksandrovič Iljin, Ava Justin i Sveti (i ravnoapostolni) Nikolaj Srbski. Savremeni severoatlantski levijatan je slika i prilika Istočnog bloka, tokom petog, šestog, sedmog i osmog desetleća 20. veka.

Ista gordost sopstvenog bezumlja i ista iluzija vlastite nadmoći! Ista sklonost, svepogubna i svenasilna, da se svaki pedalj carstva zemaljskog obeleži svepodrazumevajuće-sveobuhvatnim znakom od krčme, preko bolnice i biblioteke, do ribarskog čamca i ispovedaonice. Savremeni zapadni čovek, lišen svetosti, onemoćalo je dete globalističkog postčoveštva. Teški demoni dremaju u njegovom krilu. Onaj utvarni skot, s kopitima, rogovima i repom, ušao je u njegov mozak. On je čovek bez radosti, oboleo od praznine uma i pustoši srca. Ne poznaje nas, ne razume i ne voli. Dobrota i iskrenost nisu bliski njegovoj formalno-ledenoj i uravnoteženoj pravnoj svesti.

Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti