Šekspirovsko sestrinstvo: Megi O’Farel o romanu „Hamnet“

Roman „Hamnet“ je trebalo da bude objavljen krajem marta, a Megi O’Farel je sebi kupila starinsku haljinu. „Trebalo je da održimo zabavu i književnu turneju, a haljinu sam planirala da nosim na promociji“, rekla je. „Sećam se kako sam se probudila i čula da je kovid stigao u Italiju. Odnela sam haljinu na hemijsko čišćenje i pet dana kasnije, sve je otkazano. Bio je to uvrnut i iznenadan preokret.“



Zabave nije bilo ni nedavno kada je O’Farelova pobedila pet svojih koleginica – među kojima je i Hilari Mantel – i postala 25. dobitnica Women's Prize za najbolji roman 2020. „Bila sam šokirana. Nije bilo atoma u mom telu koji nije bio iznenađen“, rekla nam je autorka iz svog doma u Edinburgu u kome je provela veći deo vremena tokom pandemije sa suprugom, takođe piscem, Vilijamom Satklifom i troje dece.

Njen poslednji roman je smešten u vreme druge pandemije – groznica Crna smrt – koja je harala Evropom u 16. veku, tokom koje su širom Londona pozorišta bila zahvaćena, a u jednom od njih je mladi Vilijam Šekspir stvarao drugu vrstu istorije. U romanu „Hamnet“ Šekspir ostaje neimenovan, a prikazan je kao brižan ali često odsutan otac jedanaestogodišnjaka čija je smrt okosnica ove priče. Poznata je činjenica da je dramaturg imao sina Hamneta koji je umro u leto tokom godine kuge, četiri godine pre nego što je „Hamlet“ prvi put izveden. Uzrok smrti dečaka se ne zna pa je autorka izvela logičan zaključak.

Kako bismo i očekivali od žene koju nazivaju „feminističkim osvetničkim anđelom“, O’Farelova je narativ romana okrenula ka En Hatavej, Bardovoj supruzi koja je tokom 500 godina bila predmet užasne mizogenije. „Napajani smo idejom da je bila neznalica i seljančica koja je zavela jednog genijalnog mladića i navela ga da je oženi, a on je mrzeo i morao da pobegne od nje u London. Odakle to potiče? Zašto su ljudi toliko vezani za ideju o umetniku da su morali da je ponižavaju?“

Izveštaji iz tog vremena pokazuju da joj je ime bilo Agnes i da joj je otac ostavio značajn miraz, a ona je kasnije tokom života napravila uspešan posao proizvodnje slada. „Da, verovatno je bila nepismena, koja ćerka farmera u 16. veku je učena da čita? Smatralo se da to nema svrhe tada. A nepismenost ne znači da ste glupi“, kaže autorka.

„Veoma je važno i to što je pred kraj svoje karijere Šekspir bio izuzetno uspešan preduzetnik koji je mogao da živi bilo gde, a on je odlučio da se vrati u Stratford“, dodala je. „Kupio je supruzi i dvema ćerkama ogromnu vilu te godine kada je Hamnet umro, ali i poljane i seoske kuće koje je iznajmljivao. Ništa od toga me ne upućuje na to da je reč o čoveku koji se kajao što se oženio. Toliko me je sve u vezi sa njom razbesnelo da želim da zamolim čitaoce da zaborave sve što misle da znaju o njoj i prepuste se novoj interpretaciji: da brak posmatraju kao partnerstvo.“

Ovakva interpretacija postavlja zanimljiva pitanja o nekim od najpoznatijih dela engleske književnosti. O’Farelova se pita kako je Šekspir znao toliko mnogo o travarstvu ili sokolarstvu. Njen roman pretpostavlja da je to znanje poteklo od Agnes koja je bila dovoljno mudra da dozvoli svom mladom suprugu da vodi dva života – iako jedan od njih nije mogla da razume.

Osnovno istraživanje prilikom stvaranja Agnesinog nepoznatog pogleda na svet uključivalo je izučavanje sokolarstva, uzgajanje elizabetanske bašte i spravljanje boja i eliksira od biljaka kojima su šesnaestovekovne majke lečile svoju bolesnu decu. Takođe, tu je bilo i detaljno proveravanje reči u Oksfordskom rečniku engleskog jezika. „Trudila sam se da ne koristim nijednu reč koja semantički ne znači isto danas kao i u 16. veku“, dodaje autorka.

Međutim, istraživanje na temu velike majčinske ljubavi koja pokreće ovaj roman nije bilo neophodno. O’Farelova je u svojim memoarima napisala da jedna od njenih ćerki pati od teških alergija. „Ako vam dete pati – u srednjovekovnom smislu te reči – poput moje ćerke, 24 časa u toku dana, to je izuzetno teško za roditelja“, kaže autorka. „Da mi je neko reko da moram da visim naglavačke kako bih joj pomogla, uradila bih to.“ Umesto konvencionalnih tretmana, O’Farelova je napravila umirujući losion od prirodnih ulja i biljaka na kakav bi i sama Agnes Hetvej bila ponosna. I dalje ga pravi četiri puta godišnje: „Volim to da radim, to je atavistički majčinski poriv da rešite problem svog deteta. Ne umem da štrikam ili slikam, ali umem to da napravim.“

Jedno užasavajuće poglavlje romana govori o tome kako se bolest proširila svetom od majmuna prepunog buva u Aleksandriji do jedne krojačnice u Strafordu gde se Hamnetova sestra bliznakinja Džudit zarazila. O’Farelova ističe da još uvek postoji snažno folklorno sećanje na Crnu smrt, bolest koja je upisana u pejzaže mnogih evropskih gradova – u Edinburgu su njena deca učila da voze bicikl na nasipima koji su podignuti iznad masovnih grobnica koje su poznate kao „jame kuge“.

„Kada je ova pandemija počinjala, svi smo pomislili na Crnu smrt“, rekla je. Romani, između ostalog,  treba da nam osvetle istorijske reference na današnjicu. „Moramo da se podsećamo koliko danas imamo sreće što postoje respiratori, bolnice i vredni zdravstveni radnici – za razliku od onog vremena kada je postojao možda luk skuvan u mleku i sasušena žaba.“

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković