Savršenstvo nesavršenosti Darka Tuševljakovića: Oprostite mu šnenokle

Poznati i nagrađivani pisac koji je uspešno spajao brutalni realizam i raskošnu maštu u svojim ranijim delima, prvi put je romanom „Uzvišenost“ zakoračio u budućnost i pomalo nas isprepadao. Pričali smo o usamljenosti i potrazi za idealnim partnerom, o tome šta nas čeka kao društvo, o vezi politike i umetnosti i zašto se stavio u ulogu žene dok je stvarao novu knjigu.



Novim romanom „Uzvišenost“ odveo nas je u Beograd budućnosti, u kome bezimena glavna junakinja priče ima sijaset muka: rano je ostala bez oca, kontroverznog pisca, ali je isto tako ostala i sa senilnom majkom o kojoj brine. Teška situacija, ali čekajte, ima još. Žena nema prave prijatelje, nema ni životnog partnera, poslom nije zadovoljna, ali za depresiju i očaj nema više vremena od trenutka kada otkriva kompjuterski program zvani Kindred, namenjen upravo usamljenim osobama, i u svojoj blizini naleće na kult Sunčevo pleme. Plaši se i da napusti svet koji je poznavala, ali i da zakorači u novi koji se otvara pred njom.

Darko Tuševljaković (43) lagano je gradio svoju reputaciju majstora dobre priče i originalnog stila pisanja pod okriljem izdavačke kuće Arhipelag. Nismo samo mi uživali u njegovim romanima „Jaz“ ili „Jegermajster“ ili u zbirci priča „Naknadne istine“, već i čitaoci u svetu. „Jaz“ je preveden na sedam jezika i pre četiri godine doneo je piscu Evropsku nagradu za književnost.

„Uzvišenost“ mu je donela novog izdavača (Laguna), a čitaoci nisu dobili samo jednog novog pisca, prilično različitog od onog koga smo znali, već je i njegova knjiga na prvi pogled drugačija – ima korice na rasklapanje, da tako kažemo. Sreli smo se uoči prvog javnog predstavljanja romana „Uzvišenost“, sredinom decembra, u Beogradu.

Pretpostavljam da nije samo svetska pandemija razlog za radikalnu promenu u vašem stvaralaštvu? Roman „Uzvišenost“ je drugačiji od svega što ste dosad radili i po formi pripovedanja i po žanru, čak i po koricama knjige. Kako je došlo do tih promena?

Prva ruka romana bila je završena mesec ili dva pre nego što je sve ovo s virusom počelo, tako da direktne veze s pandemijom nema. A i ne bih rekao da je ovo baš toliko radikalan zaokret u odnosu na ono što sam dosad pisao. Mislim da se, zapravo, lepo naslanja na minuli rad, s tim što dosad nijedan roman nisam smestio u budućnost, iako se dobar deo onoga što sam napisao može svrstati pod nekakvu fantastiku. Mislim da suština dela, ono što želite da kažete, uveliko diktira te stvari: likove, mesto i vreme dešavanja... Ova priča je tražila da se odmaknem od ovog vremena, što ne znači da ne govori upravo o ovom vremenu.

Imam utisak da su se i čitaoci i kritičari knjige najpre uhvatili za Kindred, čarobno sredstvo koje pomaže u pronalaženju idealnog životnog partnera. Da li ste to očekivali i koja tema romana je za vas bila važnija dok ste ga pisali?

Kindred je izum za koji verujem da bi mogao da se pojavi u nekoj doglednoj budućnosti, iako mi namera nije da govorim ljudima šta će biti sutra – to niko od nas ne zna, teško nam je da predvidimo sadašnjnost, a kamoli budućnost. Kindred je aplikacija koja ljudima pronalazi savršene partnere. Sa sto odsto poklapanja, u svakom smislu. To su osobe sa kojima treba da provedete ostatak života, kaže ta aplikacija. I ti parovi, onda, postaju „uzvišeni“. Ali medalja uvek ima dve strane, ili čak više od dve. Neka cena mora postojati i roman se delom bavi upravo time: koju cenu plaćamo kada dosegnemo savršenstvo. To je važna tema u romanu. Mislim da se knjiga bavi našim odnosom prema tehnologiji uopšte, našim odnosom, pojedinačnim i kolektivnim, prema stvarnosti, na koji način smo u stanju da je pojmimo, koliko toga nam uvek ostaje nepoznato, ma koliko se trudili, i koliko nam spravice koje nas okružuju pomažu u tome. Kada sam nekim ljudima pričao šta sam zamislio pod Kindredom, neki su rekli: „Pa to već postoji“, da bi onda, pošto su razmislili, priznali da ne postoji, ali da ih ne bi čudilo da ga neko uskoro izmisli.



Jeste li vi našli svog idealnog partnera i da li je poklapanje sto odsto?

U tome i jeste stvar – šta znači idealni partner? Ja sam našao pravog partnera, koji nije idealan, kao što ni ja nisam idealan, ali smo dobri jedno za drugo. Težnja ka ispunjenju ideala nam je urođena, ali hronično opterećivanje duha i tela apsolutnim kategorijama može samo da bude kontraproduktivno, a u partnerskim odnosima i izlišno. U međuljudskim odnosima sve je u sitnijim i krupnijim kompromisima, u osluškivanju sebe i drugoga, u empatiji, pa, ako hoćete, i diplomatiji. Tako se gradi veza, svaka pa i ljubavna, a to nam, siguran sam, ne može doneti nikakva aplikacija. Mislim da nas savremeno društvo navodi da uvek težimo ka tih sto odsto u svemu, u ishrani, u odevanju, u poslu, u porodici, jer treba živeti potpuno zdravo, potpuno efikasno, potpuno udobno, potpuno fit i tako dalje, a činjenica je da niko ne može da dobaci dotle. Verujem da ključ nije u ekstremima, već u tome da se u zajednici koju ste oformili, kakva god ona bila i kako god je nazivali, vi i ta druga osoba osećate dobro. Ispunjeno. To ne znači da čaša treba da bude skroz puna. Ako bude, voda će se prosuti čim je malo zadrmate.

Pažljiviji čitalac bi mogao da oseti sukob između politike i umetnosti u romanu, a i sami naglašavate da je to trajno stanje, pritom nedopustivo? Da li je takav odnos, ipak, kompleksniji, posebno u lukrativnom smislu. Mikelanđelo je za novac političara i samo za njih pravio svoja remek-dela. I danas neki umetnici pristaju da rade za političare, čini se dobrovoljno i veoma rado?

To je takođe jedna od važnih tema u knjizi. Politika ima sklonost da se upliće u segmente društvenog života koji bolje funkcionišu kada nje nema i mislim da je jedan od zadataka umetnika da politiku drži podalje od umetnosti. Ne u tematskom smislu, jer umetnik, kao i svako drugi, jeste političko biće i stanje u društvu može da bude inspiracija za njegov rad. Ne valja, međutim, kada politika diktira temu ili način njene obrade. Umetnik na političkom zadatku najčešće nije dobar umetnik dok, sa druge strane, umetnik čiji se stav ne poklapa sa raznim politikama često zbog toga trpi. To se uporno ponavlja kroz istoriju i očigledno je neiskorenjivo, ali eto ideala ka kom valja težiti.

Radnja „Uzvišenosti“ je smeštena u Beograd iz budućnosti – zašto ste pobegli iz sadašnjosti? Nemate hrabrosti da se suočite sa načinom na koji se grad menja u sadašnjosti ili vam on ovakav nije inspirativan za ludosti koje se dešavaju junacima ove knjige?

Takav stav se, nažalost, često može čuti, to da pisac, kada posegne za izmaštanom budućnošću, beži iz sadašnjosti. Mislim da je slučaj upravo obrnut. Ja sam u „Uzvišenosti“ iskoračio u budućnost da bih iz nje bolje sagledao sadašnjost. Taj iskorak mi nudi novu perspektivu, iz koje kao da vidim detalje koji mi inače izmiču. Eto, pomenuti Kindred me je naveo da razmislim o odnosu između čoveka i tehnologije danas. Da sagledam istovremeno obožavanje tehnologije i strah prema njoj. Da ispričam priču o devojci koja se, kao i svi mi danas, istovremeno suočava sa svojim svakodnevnim problemima na poslu i u kući dok svedoči krupnim svetskim događajima i promenama. To je naša stvarnost, to se dešava sada, a verovatno će se dešavati i sutra.

Nije neuobičajeno u svetu književnosti, ali nisam razumeo razlog za još jedno vaše „bekstvo“ u ovom romanu – rodno bekstvo. Pozajmili ste glas naratorki koja pripoveda u prvom licu (ženske) jednine. Koji je razlog za to?

Želeo sam da pričam o prokazanom piscu, koga je javnost uništila, i o njegovoj porodici koja se zbog toga praktično raspada. Možda mi je bilo prirodno da glavni lik bude žena, njegova ćerka. A i privlačila me je dinamika između nje i njene majke, s kojom živi i s čijom se mentalnom erozijom svakodnevno bori. Možda u njenom liku može da vidi sebe jednog dana? Možda između njih dve postoji neka vrsta rivalstva koje ne bi postojalo da je protagonista knjige sin? Sa druge strane, volim da istupim iz sopstvene kože, koliko je to moguće, kada pišem priču iz prvog lica. Autor ne može i ne treba sasvim da se skloni iz svog teksta, ali ne želim da iz usta likova sve vreme progovaram ja. Jedan od načina da se stvori taj odmak jeste da za protagonistu odaberem ženu. To je izazov, i to ne mali. Taj lik mora da bude uverljiv, živ i muškarcima, a naročito ženama.

Uveli ste naziv „šnenokle“ za zgrade budućnosti, izgrađene od neobičnih materijala. Otkrili ste nam sopstvene hedonističke slabosti?

Ko me zna, zna i koliko volim šnenokle. A što se tiče ostalih hedonističkih slabosti, ha, mnogo ih je i naravno da je teško odustati od njih, pogotovo danas, kada nam je štošta uskraćeno – neki ventil mora postojati, nekakvog oduška sebi moramo dati. Trebalo bi više da se krećemo, ali umesto toga često ostanemo kod kuće i bindžujemo neku seriju. Paradoksalna je situacija u kojoj se nalazimo: 21. vek je vek u kom planeta nikad nije bila manja i hvalimo se time koliko smo međusobno povezani, a već mesece provodimo zatvoreni u svojim kutijama, bili to stanovi, gradovi ili zemlje, svejedno je. Treba podneti taj pritisak. Šnenokle su samo jedan od načina da lakše svarimo sadašnjost.

Poznata nam je vaša ljubav prema stripovima: jeste li bili u nedoumici da ovakvu priču, ipak, smestite u takvu formu?

Zanimljivo je što to pitate. Dok su se ideje kuvale u glavi, nisam o tome razmišljao, nekako mi se od početka činilo da „Uzvišenost“ treba da bude književno štivo – roman se razvio iz novele objavljene u niškoj Gradini. Ali o tome zato već neko vreme razmišljam sada, pošto je knjiga objavljena, jer mi se čini da bi neka varijanta te priče mogla da se pretoči u strip.

Autor: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana Politika