Već je donekle prešlo u tradiciju da romani Vanje Bulića dobiju posle izvesnog vremena i svoja proširena izdanja, gde bi autor u posebnom komentaru dao kratak istorijski, ponekad i politički osvrt na kontekst u koji je smestio radnju svog romana.

Iako se „Savin osvetnik“ ne dešava u vreme Svetoga Save, ipak su njegov lik i delo više nego značajni za zaplet samog romana, pa je otuda u autorovim komentarima najviše pažnje i posvećeno prvom srpskom arhiepiskopu, koji nije bio samo crkveni poglavar, nego i vrstan zakonodavac i diplomata, čemu je Bulić takođe posvetio veliku pažnju, tim pre što se o ovoj strani Savine ličnosti ni danas ne zna mnogo.

Iako na prvi pogled deluje kao detektivska priča, „Savin osvetnik“ je mnogo više od toga – to je i priča o moralu, skromnosti, gramzivosti, dvostrukim ličnostima, razorenim porodicama, zaboravljenim simbolima, o patriotama koji dobro naplaćuju svoj patriotizam, o vernicima koji misle da će se iskupiti poklanjanjem ikonica, pa i o ljubavnom trouglu u kome je jedan ugao redovno tup.

Nezamisliv bez upečatljivih likova iz prethodnih Bulićevih trilera, „Savin osvetnik“ nas vraća u redakciju novinara Novaka Ivanovića, sjajnog poznavaoca srpske istorije, i njegove koleginice Muške, redakcijske maskote kojoj je teško odrediti i političko i modno opredeljenje, a tu je i nazaobilazni inspektor Perić, koji je po ko zna koji put iznerviran Novakovim brzim dolaskom na mesto zločina.

Već dovoljno upleteni u priču koja sa svakim novim otrkićem kao da je sve zamršenija, Novak i Muška će se još jedanput pokazati kao sjajan tandem u raskrinkavanju dobro čuvanih tajni, i državnih i ličnih, naravno uz povremene asistencije Novakove supruge Suzane, koja je sada u osetljivom stanju i koja pomalo rizikuje zdravlje samim tim što se uopšte zainteresovala za slučaj koji je podjednako uznemirio i inspektore i novinare.

Nastupajući kao osvetnik u ime Svetoga Save, i to nekako baš u vreme kad je Rastko na putu (za šta će čitaoci morati da imaju strpljenje dok ne otkriju pravi značaj toga), misteriozni ubica ne šalje poruku samo onima koje je lišio života, nego i celoj javnosti, pa koliko god se policija trudila da to zataška i koliko god da su novine postale mašina za dezinformisanje, ipak istina kad-tad dopre do svog cilja.

Iako nas u integralnom tekstu romana vodi kroz odaje raznih institucija i građevina, Bulić se u dodatnim napomenama fokusirao na Hram Svetog Save, koji je izgrađen u godini kad je objavljeno prvo izdanje „Savinog osvetnika“ (2020), ali čija je izgradnja trajala više od jednog stoleća ako se kao nulti momenat uzme sama ideja i prvi konkretni planovi.

Opisavši detaljno i oružje koje ubica u romanu vešto koristi, Bulić će čitaoce podsetiti i na stvarna ubistva koja su poslužila kao inspiracija, ali i na potresne scene protesta ratnih veterana – pri čemu će se takvo podsećanje pokazati kao neophodno, jer ne samo što se događaji poput ovih zaboravljaju nakon izvesnog vremena, nego često nisu primećeni ni dok se dešavaju.

Autorove napomene uz integralni tekst romana svakako su korisne jer inače je za rešenje misterije u Bulićevim romanima potrebno, uz detektivski instinkt, i solidno poznavanje istorije, kako one srednjovekovne, tako i one koja se koliko juče dogodila.

A svemu tome posebnu draž daje istinkt samog autora, koji je savršeno i precizno uhvatio one detalje što su maltene svakodnevno pred našim očima ali ih često ne primetimo, pa se stoga za vidljivost i bore oni koji više ne mogu da žive od utehe kako će im narod pozlatiti muke i gubitke, a što su im govorili i još uvek im govore oni kojima se život u međuvremenu zaista pozlatio.

Autor: Dušan Milijić