Sandra Njuman: O Velikom Bratu iz ugla ljubavnice Vinstona Smita, strahu i nadi

Dok Veliki Brat budnim okom prati svaki naš pokret, razgovaramo sa Sandrom Njuman o njenom romanu „Džulija“, sagledavanju Orvelove „1984“ iz ugla ljubavnice Vinstona Smita.

Kako bismo rekli na novogovoru, jeziku koji je Džordž Orvel osmislio pre više od sedam decenija za (danas) klasik „1984“, roman „Džulija“ je duplostruko dobar! Američka književnica Sandra Njuman, uz dozvolu upravitelja Orvelovom zaostavštinom, ispričala je dobro poznatu priču iz drugog ugla i proširila svet Velikog Brata, teleekrana, sobe 101 i Ministarstava mira, obilja i istine – koje je sve samo ne to. Njumanova svoju priču pripoveda iz pozicije Džulije Vording, ljubavnice Orvelovog glavnog junaka Vinstona Smita.

Na koji način podsećate čitaoce na to kakav su košmar Okeanija, Pista Jedan (nekadašnji London) i Dva minuta mržnje?

Citirala bih vam deo iz knjige: „U poslednjim sekundama lice Velikog Brata je nestalo, smenjeno trima suštinskim partijskim sloganima napisanim debelim crnim slovima na crvenoj pozadini: Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć. Zatim se teleekran zacrneo i gledaoci su videli samo svoje odraze. Počeli su da kliču: ‘V-B! V-B! V-B!’ Najpre su vikali neusaglašeno i zbrkano, ali brzo su našli spor, ujednačen ritam. Oni koji su još sedeli sad su poustajali, neki su trupkali nogama ili udarali u naslone stolica. Taj deo rituala uvek je predstavljao oslobađanje. Svi su se opustili i široko osmehivali. Još jedna misao je valjano promišljena još jedno osećanje je doživljeno kako treba. Čovek je video koliko Partija malo traži, na kraju krajeva. Ne moraš da znaš sve najnovije novogovorske reči ni da se mučiš da veruješ u protivrečne stvari. Ako mrziš neprijatelja, možeš biti voljen. Ljudi su se budalasto osmehivali jedni drugima, a nekima su oči bile pune suza. Imali su dobru Mržnju.“

Danas je teško ne pomisliti na društvene mreže u kontekstu Velikog Brata. Da li Vam je to bilo na umu dok ste pisali roman?

Naravno, poprilično sam o tome razmišljala. Kad sam počela da ga pišem, bila sam ovisna o Tviteru. Čudno je to. Dosta nas sve to pogađa. Verujem da svako ko je u nekom trenutku bio ovisnik o Tviteru na kraju shvati da od toga nema nikakve koristi, a opet, stalno mu se vraćate i teško je prestati. Deo procesa pisanja ove knjige bilo je upravo da to razumem i istražim, i zapodenem temu o tome šta se zapravo dešava kada postanete ovisni o nečemu što je iskustvo „čoporativne“ mržnje.

Lik Džulije, razume se, u centru je priče. Ona je mehaničar, ali njen prvi posao u okviru Ministarstva istine bio je proizvodnja pornografskih romana. Naslovi koje ste osmislili su zaista upečatljivi.

U jednoj kritici su mi prepisali zasluge za to, ali je Orvel u stvari sve to osmislio. On joj je dodelio njen prvi posao u Pornosektorskoj fabrici. Ali ne pominje naslove na kojima ona radi. Njih sam ja smislila, a jedan od njih je i „Pričice o šljapkanju po guzi“, koja je Vinstonova omiljena knjiga. Još jedan je i knjiga „Grešnici uže Partije: ‘Drugarice, pokvario mi se teleekran!’“ To je bilo veoma zabavno izmisliti. Zapravo, i sam Orvel pominje mnoge zabavne detalje, ali pošto nije pisao knjigu u nameri da bude zabavna, o tim detaljima nije dalje razglabao. Sebi sam dopustila da unesem malo jaču dozu humora – i prepustila sam se da vidim gde će me sve odvesti.



Kada odlučite da se posvetite projektu poput ovog, šta se ističe i potiče od originala?

O, toliko toga – Orvelovo razumevanje psihologije totalitarizma je zadivljujuće, kako onih koji ga sprovode, tako i onih koji su njegove žrtve, ali i psihologije običnih ljudi, članova partije koji su jedan dan tužitelji a drugog dana optuženi, koji su primorani da igraju igru nadzora kako bi što više odložili dan kada će sami biti pred sudom. Strah od toga i bes koji iz tog straha proizilazi, osećaj koji proističe iz izgovaranja reči u koje ne verujete, podstaknute strahom, dok se trudite da vam se na licu taj isti strah ne ocrtava kako ne biste vi bili sledeći, sve to je Orvel tako predivno, duboko i inteligentno opisao. Svaki put me gane.

Predočavate nam Džulijinu životnu situaciju koja je prilično sumorna.

Tako je. Zanimljivo je što živi u hostelu sa još 30 žena, što na neki način jeste turobno, ali je ipak to život u zajednici. Ona utehu pronalazi u tome što živi u kolektivu i što može da razgovara sa ostalim ženama. Istovremeno je to i strašno teskobna situacija, jer neka od njih može u svakom trenutku da je prijavi. U spavaonici se nalaze teleekrani koji su stalno uključeni, tako da i dok spavate, čujete glas Velikog Brata. Ona je na to toliko navikla da bez toga ne može da spava. To je veoma zanimljivo. Ovom knjigom želela sam da govorim o tome kako totalitarizam može da pruža i osećaj doma, spokoja, nečeg poznatog, ukoliko je to jedino što poznajete, o čemu Orvel ili nije želeo ili nije imao prostora da piše u svom romanu.

Šta predstavlja Vešop program u Okeaniji?

Vešop program, takođe Orvelova tvorevina u koju nije dublje zadirao, program je veštačke oplodnje. Partija u romanu „1984“ izričito je protiv seksa i bilo kakvih međuljudskih odnosa.

Da li zato što potkopavaju odnos prema partiji?

Da. Svaka trunka emocije mora biti usmerena ka partiji – mržnja mora biti usmerena prema neprijateljima partije, ljubav prema Velikom Bratu, a posvećenost dobrobiti parijte. Ukoliko biste voleli svog supružnika, to bi poremetilo sve. Oni to žele da iskorene, ali su im i dalje potrebni novi članovi. Rešenje za to je veštačka oplodnja. To je prilika da žene potpuno budu u službi partije. Bilo mi je potpuno jasno da bi osoba poput Džulije, koja u obe knjige ima veliki broj odnosa sa muškarcima bez opcije za kontracepciju (koja u ovom svetu ne može postojati), veštačku oplodnju iskoritila kao paravan za neželjenu trudnoću.

Kako ste se osećali obitavajući u takvom društvu?

Tih nekoliko godina nisu bile lake. Radila bih na knjizi i uranjala u to društvo, a tokom pauze bih pratila vesti. A u vestima bi neki novi totalitarista preuzeo vlast, ili konsolidovao ili iskoristio moć na zastrašujući način. I moj jadan suprug – razgovarala bih s njim o tome i spazila određen izraz na njegovom licu zbog čega bih shvatila da opet pričam o Staljinu i totalitarizmu. Morala bih da se prestrojim i vidim kako da skrenem misli na vedriju stranu. Da se podsetim da ima nade. Veliki deo procesa pisanja ove knjige podrazumevao je moju potragu za tračcima nade.

I gde je možemo naći? To je sjajno pitanje za današnji trenutak.

Kada biste to pitali Orvela, ili Orvela koji je pisao „1984“, ključni izvor nade nalazi se u međuljudskim odnosima, upravo u onome što partija pokušava da iskoreni. Vinston pronalazi nadu u ljubavi prema Džuliji, verovavši joj čak i onda kada apsolutno nema smisla imati poverenja u nju. Iako oboje izdaju jedno drugo, taj čin je na neki način njihov trijumf. To je najjači utisak koji ostavlja roman „1984“. Iako se završava potpunim beznađem za Vinstona, ono ne podrazumeva beznađe za čovečanstvo.

Autor: Skot Sajmon
Izvor: NPR
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: George Baier