Samo si ono što pristaješ da budeš

Dženis je bila otelotvorenje živog nerva sposobnog da na površinu iznese osećanja koja većina ljudi nije mogla ni da nasluti, i bila je spremna da plati danak za to.



Po rečima autorke biografije Holi Džordž-Voren, Dženis je pre tinejdžerskih godina bila neobuzdana muškaračica koja je istovremeno bila oštroumna, radoznala i nadarena za vizuelne umetnosti, što su njeni roditelji podsticali u njoj. Imala je neočekivano idilično detinjstvo i brižne roditelje. Oduvek je bila željna pažnje, od svojih roditelja prvobitno, pa potom društva, svojih ljubavnika i ljubavnica, a na kraju i celog sveta. Neverovatno je da je jednu takvu umetnicu iznedrio tvrdi Teksas i topla po svemu obična porodica srednje klase. U Dženisinoj prošlosti ne postoji mnogo što bi potencijalni frojdovski terapeut mapirao kao problemаtično. Dženis je prosto rođena divlja, u vremenu kada je takvo ponašanje slavljeno, a njen talenat je bio takav da ju je vukao preko granica koje su tada bile nedvosmislene. 

Kad je stasala za srednju školu, pedesete godine dvadesetog veka su bile u punom zamahu, i njeno prihvatanje Bit generacije i progresivnih gledišta o rasi otuđilo ju je od sopstvene zajednice. Želela je da bude lutalica, a odrastala je u tradicionalnoj teksaskoj zajednici i skladnoj porodici koja je do kraja ostala njeno gnezdo. Celog svog života kada bi prešla svoje, doduše, dosta ekstenzivne granice i postala ozbiljno devijantna, vraćala se roditeljima da je povrate među žive. 

Dženisin prvi prekršaj bio je u tome što je bila bela devojčica koja je rano shvatila svu moć bluza, pa je tragala za muzikom po salunima na obali Zaliva i na opskurnim pločama. Nikada se nije potpuno oporavila od snažnog prezira svojih parnjaka, koji su takođe ismevali njen izgled, pogotovo pošto je počela da oponaša bitnik devojke koje je videla u časopisu Lajf.

Kako je trinaestogodišnja bela devojčica u rasno podeljenom Port Arturu pronašla rokenrol ritam i bluz singl i dalje je tajna, ali ona je to uspela. Na kraju krajeva, bila je kći Doroti Ist, nekada lokalno priznate pevačice. A Dženis je, u izvesnom smislu, na samom početku sledila majčin put. Pevala je u horu Prve hrišćanske crkve i razvila kristalno čist sopran.

„U Port Arturu nije bilo nikog kao što sam ja“, kazala je novinaru Njuzvika devet godina kasnije. „Bila sam usamljena. Sva ta osećanja su navirala, a ja nisam imala sa kim da razgovaram. Čitala sam. Slikala sam. Nisam mrzela crnce.“

Kasnije, kao tinejdžerka, odlazila je sa drugaricom preko reke u noćne barove Luizijane. Uvek buntovnica gladna pažnje, Dženis je u adolescenciji postala još smelija, podstaknuta procvatom svoje seksualnosti, otkrivanjem rokenrola, alkohola i spida. 

Tada počinje i onaj manje slavni deo priče. Kad je Dženis u januaru 1961. napunila osamnaest godina, bila je pogubljena, više je nije zanimalo slikarstvo, muzika je još nije bodrila, bila je propala studentkinja, zbunjena i depresivna.

Na kraju krajeva, niko nije umeo da se zabavlja kao stara Dženis: „Ja sam jedna od onih staromodnih klinki ludih za uzbuđenjima.… Nikad nisam uspela da sagledam nikakvu vrednost ili bilo šta vredno želje... osim zabave.“

Kao studentkinja Dženis je pila više nego ikad u životu. „Prikupili bismo novac, koji niko od nas nikad nije imao, pa bismo otišli dole do Paragon Drajv ina i dobili gotovo četiri litra piva za pedeset centi, pod uslovom da ponesemo sopstveni bokal“, setila se Pati. „Svi bismo to popili, i onda povraćali. Mislili smo da se bogovski provodimo.“ Dženis je povremeno takođe uzimala pilule za mršavljenje – amfetamine – koje su lako mogle da se nabave u kampusu.

U januaru, oko svog dvadeset drugog rođendana, Dženis je bila potpuno navučena na met, a razmak između injekcija skraćivao se iz dana u dan: „Želela sam da pušim dop, uzimam dop, ližem dop, sisam dop, jebem dop – čega god sam mogla da se dočepam, htela sam to da radim. Hej, čoveče, šta je to? Probaću. Kako se koristi? Da li se sisa? Ne? Da li se guta? Progutaću to.“

Za vreme školovanja počela je da odlazi kod psihijatra i psihologa. Ne zna se kakvu je dijagnozu i terapiju dobila, ali spid je svakako, u kombinaciji sa velikim unošenjem alkohola, uzeo svoj danak, dodatno otežavši njenu sklonost prema depresiji. Godinama kasnije Dženis je jednom lekaru i nekolicini prijatelja govorila da je sa sedamnaest godina bila lečena od alkoholizma; da je bila podvrgnuta insulinskoj šok terapiji; i da su je posle nervnog sloma na koledžu primili u bolnicu u Bomonu. 

A onda je došla muzika. „Provodile smo sate preslušavajući gomile ploča“, seća se Pati, Dženina neobuzdana drugarica iz tog vremena. „Naložila se na slepog pevača bluza, velečasnog Garija Dejvisa i na Besi Smit. Ali ona je slušala sve: džez i kantri, ali uglavnom stari crnački bluz.“ Među kantri i vestern izvođačima, posebno je volela Henka Vilijamsa, a draga joj je bila i kejdžunska muzika poput pesme „Jole Blonde“, violiniste iz Port Artura po imenu Hari Čouts, koga će kasnije nazvati „kumom kejdžunske muzike“. 

Njene slavne priče kada više nije bila bubuljičava, čupava i pijana autsajderka znate, ali sigurno ih nikada niste pročitali u jednom dahu, tako da vas preplave i ponište poput njenog veličanstvenog glasa. Dženis je bila opojna, beskompromisna i to je životom platila. Otuda i ova priča ima težinu jer je otplaćena. 

Sve što se ima reći o njenoj ranoj smrti sadrži rečenica: „Baš je bez veze što morate da budete mladi pre nego ostarite dovoljno da možete sa tim izaći na kraj.“

Samo četiri dana pre nego što će umreti 4. oktobra 1970, rekla je novinaru Hauardu Smitu: „Samo si ono što pristaješ da budeš.“

Autorka teksta: Nevena Milojević