Sajmon Sibag Montefjore: Svet je mnogo komplikovaniji nego što je bio

Sajmon Sibag Montefjore nije znao, dok je gledao kroz prozor hotela „Moskva“ u Beogradu, da gleda u istoriju o kojoj je pisao.



Jedan od najpoznatijih i najčitanijih britanskih istoričara, čije su knjige prevođene na 48 jezika i koji pored istorijskih dela piše i fikciju – dakle, rečnikom tradicionalne škole sportskog novinarstva moglo bi se reći „najbolji istoričar među piscima i najbolji pisac među istoričarima“ – Sajmon Montefjore pošao je korak dalje. Posle brojnih istorijskih bestselera: knjige o Katarini Velikoj i Potemkinu, biografije Josifa Staljina, priče o Jerusalimu i drugih, odlučio se za najambiciozniji projekat do sada – da napiše istoriju sveta.

Da, poslednja njegova knjiga se zove „Svet: Porodična istorija“ (na srpskom jeziku u izdanju Lagune) i predstavljena je na Beogradskom sajmu knjiga, što je bio povod i da prvi put poseti glavni grad Srbije.

„Porodična istorija“, govori da se Montefjore ovog puta za svoju „istoriju sveta“, ili kako on kaže from stone age to drone age (od kamenog doba do dronova, što se na engleskom lepo rimuje), odlučio za specifičan pristup, da svetsku istoriju ispriča kroz porodice i velike ličnosti koje su je obeležile.

A jedna od porodica koje je najčešće pominjao bili su Habzburzi, što je i logično imajući u vidu koliko je austrijska dinastija vladala centralnim delom Evrope i sa kojim se sve istorijskim tokovima ukrštala. Montefjore će se ipak ograditi da su i Romanovi „najviše puta pominjani“, pre nego što je shvatio zašto pominjemo Habzburge.

Sa njim sam se sreo u maloj sali restorana hotela „Moskva“, sasvim slučajno tu, jer je u tom hotelu odseo. Pretpostavio je pogrešno da je hotel podignut u periodu između Drugog svetskog rata i Titovog „istorijskog ne“ Staljinu.

Dok ga je Nebojša Babić nameštao za fotografisanje, Montefjore je gledao kroz prozor koji je okrenut prema Balkanskoj ulici. Kroz prozor pogled puca prema Zelenom vencu i Savi, i tada nije znao da kroz jesenje olinjale krošnje zapravo gleda i u zgradu u kojoj je nekada bila kafana „Zlatna moruna“ gde je jedan od „mladobosanaca“ Nedeljko Čabrinović dobio pismo sa obaveštenjem da će Franc Ferdinand 28. juna 1914. da poseti Sarajevo. Iz te kafane je krenula mladobosanska priča o atentatu na Franca Ferdinanda, iz te kafane je krenuo kraj sveta koji je do tada postojao, pa i kraj Habzburga kao porodice koja ima bilo kakav politički značaj.

„Želim da vidim tu zgradu“, rekao mi je uz blagi trzaj kolena, kao da je bio spreman da istog momenta iskoči iz stolice u kojoj je sedeo. „To je fascinantno, ja moram da vidim tu zgradu“, ponovio je još koji put.

Montefjore je, ako je za nešto „specijalista“, specijalista za istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. Zapravo je kao mladić bio novinar koji je izveštavao iz konfliktnih zona u Sovjetskom Savezu.

Iz mnogo razloga je njegov rad aktuelan danas. Pisao je o Jerusalimu, a sada imamo poslednju epizodu sukoba koji traje u Gazi. Bio je ratni izveštač iz Sovjetskog Saveza, u Nagorno Karabahu, a sada smo imali poslednju epizodu tog sukoba. Pisali je o Katarini Velikoj i Potemkinu i osvajanju Krima…

Ovo je njegova priča…

Zanimljivo je, na ličnom nivou, kada se pokaže da su svi ti događaji o kojima sam pisao ili kojima sam prisustvovao i danas relevantni i da su to plamenovi istorije koji su, plašim se, ponovo zapaljeni. Ali ne osećam neko zadovoljstvo zbog toga, zato što su svi ti događaji, na svoj način, tragedije. I ne mislim da se istorija ponavlja, verujem pre da su to nedovršeni procesi, nedovršeni konflikti. Tako da nije reč o ponavljanju, ako uzmemo slučaj Nagorno Karabaha, to je baš zanimljiv slučaj, jer su Jermeni pobedili u prvom ratu, a sada su Azeri pobedili u ovom. Istorija se, zapravo, odvija duže nego što mnogi to misle. Mnogi su mislili da je raspad Sovjetskog Saveza završen, ali kao što vidimo, taj proces još traje.

Imao sam sreću da lično prisustvujem mnogim istorijskim preokretima, a posebno tu mislim na pad Sovjetskog Saveza, Jeljcinovu borbu za „Belu kuću“ 1993. godine, onda Čečenija 1994. ili Nagorno Karabah 1993. i 1994. godine, pa Abhazija 1993, Osetija 1991. godine…

Isto tako, bio sam na Bliskom istoku i lično video mnoge užasne stvari. Ali sa padom SSSR sam shvatio, zapravo ja sam tad bio mlad, u ranim dvadesetima, a sada shvatam, a čini mi se da se to vidi u knjigama, da nema bolje škole za istoričara nego da lično vidi pad jedne velike imperije.
 

Imao sam sreće da upoznam neke titane naše istorijske ere i te ličnosti se pominju u novoj knjizi. Razgovore sa mnogima i nisam iskoristio. Upoznao sam mnoge koje nisam pomenuo iz različitih razloga, uglavnom jer je tu bilo manje važnih britanskih premijera. Ali taj intervju sa Margaret Tačer bio je fenomenalno iskustvo. Iako sam imao samo 17 godina, dobio sam priliku da radim intervju. Mada ona tad još nije bila tako kolosalna istorijska figura kako deluje iz današnje perspektive.

I bio sam prilično drzak, bio sam tada budalasto smešni srednjoškolski levičar. Ne znam da li sam to rekao ranije, ali imao sam u džepu Maovu „Malu crvenu knjigu“ koju sam planirao da joj pokažem. Srećom nisam bio toliki idiot da to uradim. Ali jasna vam je slika… U tom intervjuu sam joj postavio mnogo zanimljivih pitanja o istoriji, o tadašnjoj politici i koristio sam taj razgovor u novoj knjizi „Svet“. U knjizi ima mnogo stvari koje sam dobio iz prve ruke, poput razgovora sa Henrijem Kisindžerom, Šimonom Peresom, kraljem Španije…


 

Nisam imao prilike da se sretnem s Putinom. Naravno da sam bio zainteresovan za takvo nešto. Svaki istoričar želi da upozna tako važne ličnosti. Bilo je i razgovora o tome da se upoznamo, ali se to nije dogodilo.

Zanimljiva stvar je da se to sve dogodilo pre 23 godine, kada sam napisao svoju prvu istorijsku knjigu. I kao što znate, i kao što svako u Srbiji verovatno zna, carica Katarina i knez Potemkin su bili strastveni par, ali su bili i vrlo kompletni imperijalni državnici. Oni su organizovali, posebno Potemkin, ekspanziju ruske države u južnu Ukrajinu i anektirali Krim.

Kada je Putin došao na vlast, sećam se da me je iznenadilo da je bio toliko zainteresovan za tu temu.

Meni su se obratili ljudi iz njegovog okruženja i ja sam se sreo sa njima. Rekli su da bi Putin voleo da zna više o toj temi, kako je to zaista izvršeno. I pitali su da li bih mogao da napišem kratko poglavlje o aneksiji Krima i juga Ukrajine, na primer koje je gradove Potemkin osnovao i slično.

Delovalo je čudno što predsednik Rusije traži od engleskog istoričara tako nešto, ali razlog je jednostavan i leži u sovjetskoj istoriografiji. Sovjetski istoričari nisu bili zainteresovani za Katarinu i Potemkina, samo za velike revolucionarne reformatore kao što su Ivan Grozni ili Petar Veliki. Oni zapravo nisu izučavali Katarinu i Potemkina. Tako da sam ja bio prvi istoričar posle dugo vremena koji je istraživao njihove arhive.

Napisao sam i to su oni za Putina preveli na ruski. I posle su mi preneli kako je moja knjiga rehabilitovala dvoje velikih ruskih lidera, da ne ponavlja klišee o Katarini kao nimfomanki i slične stvari i pitali su me da li bih voleo poklon od predsednika. Pitao sam šta imaju na umu i rekli su da se spremaju da otvore arhive i pitali su me da li bih voleo da budem prvi koji će dobiti pristup Staljinovim arhivima. I tako je nastala moja knjiga o Staljinu.

To su bili fascinantni arhivi. Stalno su mi donosili nove dokumente i svaki put bih se oduševio: pa to objašnjava sve!

Mnoge te priče su se pojavljivale u zapadnim knjigama, ali su bile modelovane po istovetnim obrascima, a sada sam zapravo u rukama držao dokumenta koja daju kompletnu autentičnu sliku.

Više od šest meseci sam proveo u tim arhivima. Živeo sam u Moskvi i bilo je to sjajno iskustvo.

A onda 23 godine kasnije Putin počinje da citira te delove ruske istorije o Katarini Velikoj i Potemkinu.

I onda je došlo do invazije. Kada je ruska vojska izašla iz Hersona, poneli su telo kneza Potemkina.

Mnogi Britanci i Amerikanci nisu mogli da predvide invaziju na Ukrajinu, ali ja jesam, jer sam imao iskustvo sa Ukrajinom i Putinom od pre 23 godine. I kada je on počeo sa tim citatima, kada je počeo da objavljuje istorijske eseje, video sam da odjednom tu nema prostora za kompromis. To je bilo to. Mnogi na Zapadu su rekli „neće on to, jer Rusi vole da dolaze u London“.

A ja sam rekao „to je zato što vi mislite da je London toliko važan, ali za njih je Rusija važna, vizija Rusije i neophodnost da sačuvaju svoju snagu u Rusiji“.


 

Pisao sam više o Albaniji nego što sam pisao o Srbiji. A pisao sam o Srbiji više nego što sam pisao o Hrvatskoj. I nisam napisao ništa o Sloveniji. To su odluke koje morate da donesete. Postoje zemlje koje su izuzetno važne u svetskoj istoriji. Na primer, po meni je Poljska jedna od takvih, kao što mislim da jeste i Srbija. Ili Italija, na primer. I to su prostori koji se pominju. Ali ne mogu svi da budu zastupljeni, a delom sam odluke o „selekciji“ donosio vodeći računa šta je to što mene lično najviše interesuje.

Na primer, u smislu istorije, Srbija je važnija od drugih delova bivše Jugoslavije – jer Srbija ima važne bitke protiv Otomanske imperije, srednjovekovno carstvo, srpski nacionalizam koji je imao ulogu u prethodnici Prvog svetskog rata… Tako da je mnogo delova srpske istorije koji zaslužuju pažnju i interesovanje.

Recimo, u knjizi ima mnogo manje Engleske nego što je ima u mnogim drugim istorijama sveta, a razlog je u tome što je Engleska često bila daleko od zemlje koja je važna za svetsku istoriju. To što sam ja Englez, ne znači da ću na silu da je „ubacujem“ u svetsku istoriju. Zato i Engleske u ovoj knjizi ima samo kada je zaista važna, a kada nije važna, na primer kada je malo srednjovekovno evropsko ostrvo, tada se ona ne pojavljuje.

Bolji primer su – da uzmemo temu koja se ne dotiče nikog od nas – Tajland, Vijetnam, Kambodža… Nisam mogao da obuhvatim i Tajland i Kambodžu i odabrao sam Kambodžu, iz očiglednih razloga kao što su veliko Kmersko carstvo o kom sam oduvek želeo da pišem, a Pol Pot bi logično bio drugi razlog…

Nadam se da devedesete godine na ovim prostorima u smislu percepcije međunaordne javnosti jesu izbledeli. Ono što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji u poslednjih dvadeset godina je ohrabrujuće, iako dobro znamo da uticaji tog perioda nisu nestali i znamo da mnogi sporazumi koji su uspostavljeni u mirovnim pregovorima nisu dovršeni i da su nezadovoljavajući za mnoge. Ali činjenica je da su se ti dogovori održali do sada i Srbija i drugi delovi bivše Jugoslavije mogu da budu ponosni na ono što je postignuto. Uprkos svim manama, svim političkim dešavanjima koja su usledila i koja dovode u pitanje postignuća mirovnih sporazuma, ali činjenica da se sve to održalo je impresivna.
 

On je izuzetno važna i fascinantna ličnost. Nije bio jednostavan državnik, bio je negde između očinske figure i diktatora. Sada znamo da je bilo mnogo više progona i represije u titoističkom režimu nego što se to na Zapadu inicijalno govorilo i mislilo, jer je predstavljan kao kontrast Staljinu i sovjetskom rukovodstvu.

Stvaranje Jugoslavije kao države je zapravo na neki način stvaranje male srpske imperije, a na drugi način je bilo ispoljavanje vilsonovskog principa samoopredeljenja iz Versaja.

A na treći način je bilo posledica tendencije zapadnih sila da male narode okupe u velike države i ja tu vidim Tita kao nastavljača tih tendencija.

On jeste potekao iz komunizma, ali je njegova Jugoslavija bila naslednik kraljevine Karađorđevića, koja je sama proistekla iz srpskog nacionalizma iz 19. veka, ali i hrvatskog, takođe na neki način, imperijalnog nacionalizma. Kao takva Jugoslavija je na kraju poslužila kao kišobran za više drugih naroda. To su sve procesi koji su se slili i pod Titom.

A njegova ličnost, kao polu-Hrvat, Slovenac, ili šta je već bio (smeh), izgleda da je bila dobar simbol te složenosti.
 

Jugoslavija je Britancima tokom Drugog svetskog rata bila veoma važna, to je tačno. Britanci su, kada se podvuče crta, zaista za Jugoslaviju uzeli neideološki pristup i na kraju su zaista želeli samo one koji „ubijaju najviše Nemaca“. I nisu se snebivali da podrže Tita i komuniste u tome.

Gledali su u četnike, gledali su u partizane, i neko vreme nisu mogli da se odluče, nisu na početku mogli sve ni da razumeju i prirodno je da su na početku imali mnogo više veza sa četnicima i rojalistima nego sa komunistima. Ali na kraju su partizani bili vojno efikasniji.
 

Sredina 20. veka, od 1945. pa nadalje bio je period šahovske igre dveju velikih sila u Hladnom ratu. Posle 1985. godine to je preraslo u otvaranje pasijansa sa jednom silom – a to je Amerika.

A od 2015, ili 2010 – odaberite datum koji želite – mi se nalazimo u multiplayer modu kompjuterske igrice koja se zove globalni odnosi. Velike sile NATO, Rusija, Kina… imaju snažne centrifugalne sile koje povlače manje sile prema sebi. Sada je vreme kada manje države, poput Srbije, ili Poljske, mogu da imaju složenije međunarodne odnose nego što je to ikada bio slučaj. Ne moraju da se pridruže jednom ili drugom bloku. A sa druge strane imaju priliku da to urade ako žele. Svet je mnogo komplikovaniji nego što je bio.

Autor: Veljko Miladinović
Izvor: Velike Priče