Sajber maltretiranje među učenicima: „Niko ne vidi suze“

Era internet je doprinela da postanemo, ili pak da moramo da postanemo, fizički pokretniji, ali takođe i da budemo pokretljiviji u svojim glavama i svojim predstavama. Između ostalog i u jednom za nas negativnom smislu. U toku su brzi preobražaji i promene, u vezama i odnosima s drugim ljudima i na poslu, bilo da ih sami pokrećemo ili da ih izazivaju okolnosti.

U svojoj knjizi „Sajberpsihologija“ autorka Katarina Kacer, socijalni psiholog, piše da su izopštavanje, šikaniranje i proganjanje poprimili novu dimenziju jer vrlo jednostavno to izvesti u sajberprostoru.

„Moguće je da se u roku od nekoliko sekundi mobilnim telefonima snimljene filmske sekvence koje prikazuju silovanje neke devojke u školskoj fiskulturnoj sali, prebijanje mladića u školskom dvorištu ili nekog učenika u toaletu, nečije fotografije bez odeće i slično, putem mejla, preko društvenih mreža ili video-portala, učine dostupnim stotinama hiljada korisnika interneta“, piše ona.

Iznosi i podatke od kojih podilaze žmarci – u mnogim zemljama je između dvadeset i trideset odsto dece i mladih pogođeno sajber mobingom (digitalnim šikaniranjem). „Oko dvadeset odsto mladih žrtava sajber mobinga pritom ostaje trajno istraumatizovano i duže vreme ne mogu da zaborave te doživljaje. Pritom nema velikih razlika između dečaka i devojčica.“

Šta mogu učiniti roditelji i pedagozi povodom nasilja na internetu? Katarina Kacer odgovara na pitanje nemačkih novinara o ulozi nastavnika i uspešnoj preventivi.
 
U svom istraživačkom radu susrećete se sa temom sajber maltretiranja. U školama držite kurseve o prevenciji kako bi kod učenika izgradili svest o ovoj problematici. Mogu li deca reagovati na pravi način u ovakvim situacijama?

Apsolutno. Važno je reagovati brzo i dosledno – i, naravno, veoma hrabro. Treba biti svestan da ako dozvolimo da maltretiranje potraje, ono će vremenom dobijati na intenzitetu. Važno je, takođe, da počinioci osete posledice na svojoj koži i odgovaraju za svoja dela.

Da li je obraćanje policiji preterana mera?

Sajber maltretiranje nije neki trivijalni prestup. U ovakvim slučajevima moramo jasno staviti do znanja nasilniku da nećemo popustiti, a jedno od rešenja može biti i poziv policiji da dođe u školu i razgovara sa učenicima. Obraćanje nekome spolja biće jasan pokazatelj ozbiljnosti situacije. Istovremeno treba istaći i da je učenicima često lakše da porazgovaraju sa nepoznatom osobom o ovakvim incidentima.

Da li škole ozbiljno shvataju sajber maltretiranje?

Većina škola je upoznata sa činjenicom da je ova tema sastavni deo učeničkog života. Međutim, oni obično reaguju na pojedinačne incidente, od slučaja do slučaja, i ne trude se da izgrade održivu strategiju. Ponekad se organizuje „dan posvećen projektu“ ili „nedelja posvećena temi“, ali ne postoji jasna zamisao koja bi omogućila trajno rešavanje problema i svima obznanila čvrst stav škole: mi ne tolerišemo ovakvo ponašanje. Nažalost, većina škola reaguje na nasilje tek kada je prekasno.

Šta bi podrazumevao dobro osmišljen rad na trajnoj prevenciji?

Bilo bi veoma važno da se u ceo projekat uključe učenici. Inače bi mogli da steknu utisak da im se spolja nameće nešto što nema veze sa njihovim svetom. Učešće dece je od presudnog značaja.

Kako bi to izgledalo?

Mogla bi se, na primer, sprovesti edukacija učenika, koji bi zatim bili u stanju da pružaju savete o korišćenju interneta i društvenih mreža drugovima ili njihovim roditeljima.

Jedan od krivaca u slučaju o kome smo ranije izveštavali izjavio je: „Da mi se Lea suprotstavila, prestao bih“. Poseduju li mladi sposobnost da procene vlastite postupke na internetu?

Na internetu niko ne vidi suze. Nasilnici obično nemaju predstavu o tome kakve su posledice njihovog ponašanja niti svest o činjenici da SMS porukama ili preko Fejsbuka zadiru u lični prostor drugog ljudskog bića. Radi se o nedostatku razumevanja snage i uticaja interneta. To su faktori koje nećete sresti kod klasičnog vršnjačkog maltretiranja. Ni sami počinioci sajber nasilja ne razumeju u potpunosti virtuelni svet.

Da li se sajber maltretiranje uopšte razlikuje od klasičnog maltretiranja?

Studije pokazuju da je nasilje u školskom dvorištu često povezano sa onim na internetu, ali nije uvek moguće dokazati gde je maltretiranje počelo. Maltretiranje vršnjaka naravno nije nova pojava, ali ono selidbom na internet dobija sasvim novu dimenziju.

Kako?

Tako što mu je skoro nemoguće nazreti kraj: brisanje svih tragova sa interneta je praktično neizvodljivo. Pritom je nemoguće pronaći skrovište – nekada je žrtva bar mogla da pobegne kući i tako se zaštiti od iživljavanja nasilnika. Sada to više nije moguće.

Drugi faktor je javnost. Pre se manje-više znalo ko je počinilac, kao i ko je upoznat sa onim što se dešava. Sajber maltretiranje je i u tom smislu donelo promenu. Sada za vašu situaciju zna i pekar, i komšije, i majčine prijateljice – u krajnjem slučaju, može saznati i ceo svet.

Šta mogu učiniti roditelji?

Možda zvuči banalno, ali: važno je unapred razgovarati sa decom o ovoj temi. Uz to: budite u stalnom kontaktu sa drugim roditeljima kako biste razmenjivali ideje. Morate, takođe, postaviti jasna pravila o korišćenju novih medija. I na samom kraju, poverenje je izuzetno važno. Mladima nije lako da priznaju da su žrtve, ali presudno je da dete smogne snagu i poveri se roditeljima ako u školi trpi nasilje.
 
Izvor: zeit.de
Prevela: Jelena Tanasković