Roman „Violinista iz Venecije“ je nastao u snu! Autorka Alisa Palombo govori o svojoj inspiraciji i ljubavi prema muzici

U ovom ambicioznom debitantskom romanu saznajemo mnogo i o Vivaldiju, kao i o crkvi, klasičnoj i operskoj muzičkoj sceni u Veneciju iz tog vremena, običajima i kulturi, kao i u odnosima društvenih klasa toga doba. Tu je i priča o borbi između muškaraca i žena i dihotomiji velikog broja društvenih pravila. Ali pre svega, ovaj roman nam poručuje da nikada ne treba odustati od onog što je našem srcu blisko ‒ bilo da je to sviranje violine, pevanje ili umetnost ‒ samo zato što nam je neko rekao da nismo vredni…



Alisa Palombo u ovom intervjuu otkriva sve detalje svog rada na ovom prelepom ljubavnom romanu.

Ti si školovani klasični muzičar a studirala si engleski jezik i kreativno pisanje. Znam da ne mogu da te pitam da li više voliš muziku ili pisanje. Sigurno ih voliš podjednako i zato smatram da je sjajno da si svoju strast za oba mogla da pokažeš i u svom romanu. Kako si odabrala da pišeš istorijsku fikciju o Vivaldiju? Šta te je inspirisalo na to?

Verovala ili ne, ideja za roman dolazi od sna koji sam sanjala. Sam san je ono što se odvijalo u prvom poglavlju, Adrijanino pojavljivanje na Vivaldijevom pragu sa molbom da joj daje časove muzike. Nikada mi nije bilo jasno zašto sam sanjala tako nešto, ali san je bio tako jasan i živ da nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome kada sam se probudila. Do kraja dana, već sam napisala prvo poglavlje i imala sam nacrt o tome u kom pravcu želim da ide ovaj roman. To se, naravno, značajno promenilo i roman je evoluirao još tokom prvog nacrta.

Kao što si rekla, ja volim i muziku i pisanje i to što sam mogla da ih objedinim je za mene predstavljalo pravu sreću. Jednostavno sam osećala da treba da napišem ovu priču, delom i zato što sam mogla da pišem o muzici i poglavlja u kojima opisujem muziku su moja omiljena.

Vivaldijevi komadi se zaista slušaju sa uživanjem, i ja ih takođe stavljam na svoju plej listu sa još nekim delima, dok pišem. Koje je tvoje omiljeno Vivaldijevo delo i zašto?

Uh, ovo bi mogla da bude dugačka lista. Moj apsolutni favorit je „Koncert za 4 violine u b-molu“ op. 3, br. 10. U knjizi, to je i Adrijanin i Vivaldijev omiljeni koncert, upravo zato što je i moj, i smatram da ovaj koncert odlično predstavlja Vivaldijevu muziku svojom živahnošću, energijom i strašću. Volim i „Koncert u a-molu za dve violine“ op. 3, br. 2, posebno drugi stav. On se takođe pojavljuje u knjizi, u petom poglavlju.

Kao pevačica, mnogo volim prvi stav iz „Sabat Mater“ i ariju „Cosi potessi anch’io“ iz opere „Orlando furioso“. Oba dela sam izvodila i oba se spominju u romanu. Veoma su zabavni za pevanje. Vivaldijevo delo koje najviše volim da pevam je verovatno arija „Tu dormi in tante pene“ iz opere „Tito Manilo“, koju nisam spomenula u romanu. Divna je i veoma zabavna za pevanje.

Kako si odabrala da uvrstiš njegova dela u svoj roman i to vodeći računa da ih spomeneš baš u pravim trenucima u romanu?

Za svaku scenu u kojoj Adrijana i Vivaldi sviraju violine, odabrala sam konkretno delo kako bih dočarala raspoloženje, ton i emociju u trenutku kada se to dešava u knjizi. Dok sam pisala nacrt, iskreno, nisam razmišljala o strukturi tih scena, njihovim razmacima ili o tome koliko često treba da se jave u romanu. Jednostavno sam pisala onako kako sam želela i onim redom za koji sam smatrala da je prirodan, a kasnije sam, tokom revizije, sve rasporedila (tako ja inače volim da radim – prilikom pisanja nacrta, koliko god je to moguće, pokušavam da isključim urednika u sebi). Neke scene u kojima oni sviraju zajedno su izbačene jer ih je već bilo dovoljno, a neke jednostavno nisu nosile priču dalje; one su predstavljale moj zanos u pisanju o muzici. U većini tih scena, Vivaldi i Adrijana govore nešto jedno drugom muzikom koju sviraju, bilo da su to emocije vezane za njih dvoje ili za muziku koju sviraju. Muzika ih je spojila i ona ostaje konstantna stvar u Adrijaninom životu, zato sam na papir želela da prenesem sve emocije vezane za izvođenje i slušanje muzike, koliko god je to bilo u mojoj moći.

Prilikom pisanja romana uradila si dosta istraživanja koja se odnose na to gde i kada je Vivaldi napisao koje delo. Koliko ti je vremena bilo potrebno da to proučiš i sprovedeš? Da li si to uradila unapred ili usput, kako su to potrebe pisanja zahtevale?

Radila sam to po potrebi, tako da ne mogu da kažem koliko mi je vremena trebalo. Za sve vreme pisanja slušala sam njegova dela i nalazila nove komade.

Kada sam počela da pišem, znala sam vrlo malo o Vivaldiju i Veneciji, pa sam u hodu i istraživala (ne znam da li bih preporučila ovaj metod za pisanje istorijskog romana, ali kod mene je to upalilo ovog puta). Dok sam birala koji ću komad uključiti u koju scenu, morala sam da vodim računa o tome šta je on, do te tačke u svom životu, već napisao. To je nekada bilo lako, a nekad baš i ne. Vivaldijeva muzika je dugo bila izgubljena. I danas postoje dela koja znamo da je napisao, ali nemamo note. Zato je hronologija njegovih dela u jednom periodu malo nejasna. Uglavnom sam slušala muziku i razmišljala o tome kako se ja osećam dok je slušam, zamišljala sam kako se Adrijana osećala dok je slušala to isto, u trenutku u kom je slušala, na osnovu onoga što se oko nje događalo.

Kako si stvorila svoju protagonistkinju Adrijanu i kako si konstruisala njen lik u isto vreme pokušavajući da kreiraš Vivaldijev lik sa istorijskom tačnošću, a ipak i njega kreirajući u „šta ako“ scenariju?

Adrijana je zaista oživela na stranici od samog početka; njen glas je u mojoj glavi bio toliko jasan da mi je bilo lako da pišem o njoj. Činjenica da je ona izmišljen lik, dozvoljavala mi je slobodu da mogu da okrenem njen život u kom god pravcu da sam smatrala da je ispravno, mada je na mnogo načina ona sam sebi odredila kurs, što je bilo dobro. Što se tiče Vivaldija, uzela sam istorijske činjenice o čoveku i njegovom liku i nekako ih sjedinila sa onim što sam osećala slušajući njegovu muziku. Ovo drugo je verovatno pogrešan način da se kreira lik za roman, ali njegova muzika je tako živa i opipljiva da ja to jednostavno nisam mogla da izbegnem.

Romana nosi podnaslov „priča o Vivaldiju“, ali meni se čini da je ovaj roman mnogo više priča o Adrijani, koja uključuje i njen život kao odrasle osobe. Dopali su mi se delovi romana u kojima si govorila o nedaćama sa kojima su se susretale žene plemićkog sloja u 18. veku. Da li si pokušavala da preneseš neke važne poruke o pravima žena?

Svakako da jesam i slažem se da je ovo roman o Adrijani. Jasno je da su stvari bile mnogo drugačije u Adrijanino vreme nego što su sada i želela sam da dočaram njenu ljutnju i nezadovoljstvo zbog ograničenja kojima je okružena, kao i njene pokušaje da se izdigne iznad svega i proba da oblikuje svoj život u meri u kojoj je to bilo moguće. Jedna od stvari koje volim kod istorijske fikcije je ta što nam omogućava da razmislimo o tome koliko daleko smo dogurali u nekim stvarima i koliko još moramo da napredujemo kada su neke druge u pitanju. Nadam se da će „Violinista iz Venecije“ moći da pomogne čitaocima u još boljem sagledavanju. Osamnaestovekovna Venecija je svakako bila svet koji je na ivici promene; što se, konkretno, muzičkog života tiče, postojale su ženske uloge u operama i prilike za izvođenje na verskim institutima, kao što je „Pieta“ , ali to je sve. Stvari su se menjale za ženske muzičare, ali nedovoljno brzo za Adrijanu, čega je ona svesna i što je izvor njenih frustracija. Volim da mislim bi Adrijana danas bila rokerka koja svira električnu violinu u hevi-metal simfonijskom bendu.

Takođe si napravila i paralelu između života okruženog umetnošću ali sa manje finansijskih sredstava i plemićkog života u izobilju ali po cenu emocionalne i kreativne slobode. To je bilo hrabro, a po mom mišljenju i danas se odnosi na kulturu (samo na neki drugi način). Sa druge strane, šta bismo radili sa umetnošću, muzikom, pisanjem i sl. u našim životima? Mnogi su životi time oplemenjeni. Kako ti to vidiš?

Nisam imala nameru da pravim paralelu sa kulturom onda i kulturom danas, ali priznajem da je tu. I dalje imamo pojam „gladnog umetnika“; oduvek je bilo teško zaraditi za život baveći se umetnošću; ni danas, kao ni u prošlosti, mnogi ne uspevaju to da ostvare. Ono što sam ja zaključila o svom životu, kao i o mnogim ljudima naklonjenim umetnosti, koji me okružuju, jeste to da ako imaš potrebu da se umetnički izraziš na neki način, ti ćeš to uraditi, bez obzira na to da li to nosi neki materijalnu nagradu ili ne. Slažem se sa tobom da svi vidovi umetnosti nemerljivo obogaćuju naše živote, bilo da smo mi sami umetnici ili poštovaoci nečije umetnosti.

Za potrebe knjige, morala si da istražuješ dosta o Veneciji i njenoj kulturi, od toga kako su živeli, preko festivala kao što je Karneval, do današnjeg dana. Postoji li nešto što te je iznenadilo ili posebno zaintrigiralo? Da li si posetila Veneciju? Kako si sprovela svoje istraživanje?

Mnogo sam čitala o istoriji Venecije, od njenog osnivanja do danas, mada sam se pre svega fokusirala na istoriju i običaje osamnaestog veka. Važno je razumeti kako je neko mesto nastalo da bismo razumeli gde je sada. Zato je, za razumevanje stava stanovnika Venecije u 18. veku, bilo izuzetno važno naučiti kako je grupa preduzimljivih ljudi sagradila grad na vodi radi svoje zaštite, nakon pada Rimskog Carstva. Venecija je zaista fascinantna za proučavanje – mnogo ljudi ne zna da je u vreme renesanse Venecija bila najbogatija država u Evropi. Tokom osamnaestog veka ta moć je brzo izbledela.

Ono što je mene najviše iznenadilo jeste činjenica da su žene u Veneciji u 18. veku imale veliku seksualnu slobodu – ne istu kao muškarci, naravno, ali mnogo veću nego što bih pretpostavila. Pravi primer, u romanu, je Adrijanina prijateljica Đulijeta. Takođe sam bila iznenađena saznajući činjenice o Karnevalu i o tome da su posledice, obzirom da su svi išli pod maskama nekad i mesecima, bile mnogo skandaloznije nego što sam zamišljala.

Posetila sam Veneciju pre treće revizije romana jer sam prosto znala da moram da je vidim svojim očima. U fizičkom smislu, zaista ne postoji mesto na svetu poput Venecije i znala sam da ne mogu više da pišem o njoj a da je ne posetim. Još u prvim nacrtima romana, likovi su svuda išli peške, ali i nakon pregledanja velikog broja mapa i fotografija i dalje nisam bila sigurna da je to moguće. Ispostavilo se da jeste! Vratila sam se ponovo u Veneciju nakon tog prvog odlaska, i znam da ću se vraćati svaki put kada za to budem imala priliku. To je zaista moje najomiljenije mesto na svetu; toliko je lepa da bih zauvek mogla da sedim i gledam taj divan prizor.

Sada kada si završila i objavila svoju prvu knjigu, šta je sledeće?

Trenutno radim sa svojom urednicomu izdavačkoj kući „Martin’s“ na reviziji svog drugog romana, koji je takođe istorijski, ali ne govori o muzici – radnja je smeštena u srednjovekovnu Firencu i bavi se umetnošću tog perioda. Takođe sam počela da izrađujem nacrt za još jedan roman, za koji se nadam da će biti treći roman koji ću objaviti. U ovom romanu, takođe, glavni junak i junakinja dele interesovanje za muziku, ali ona nije toliko važna kao u „Violinisti iz Venecije“. Imam i savremeni scenario sa kojim se poigravam kada imam vremena koji je veoma sličan „Violinisti iz Venecije“ koji se takođe bavi muzikom, životom muzičara uticajem koji muzika ima na njegov život – samo što su, u ovom slučaju, muzičari pripadnici hevi-metal benda. Da ti ukratko odgovorim, mislim da ću uključivati muziku u ono što pišem kada god budem mogla – ona je toliko veliki deo mog života da mislim da ću uvek želeti da pišem o njoj.

Koja je tvoja omiljena muzika? Šta se nalazi na tvojoj listi za slušanje?

Hevi-metal je svakako moj omiljeni žanr, ali volim i žanrove kao što je pop, hard rok, klasični rok, bluz, pevače koji su ujedno i autori svojih pesama (Toni Ejmos, Venesa Karlton, Sara Barajl, itd). Očigledno je da volim i klasičnu muziku i veliki sam obožavalac muzičkog pozorišta. „Fantom iz opere“ je moj najomiljeniji mjuzikl (i definitivno je imao uticaj na „Violinistu iz Venecije), ali sam novi, pasionirani, preobraženi obožavalac Hamiltona i nadam se da ću moći uskoro da odgledam nastup uživo.

Kratak spisak mojih omiljenih izvođača bi izgledao ovako: „Nightwish“, „Kamelot“, „Delain“, „Lacuna Coil“, „Stream of Passion“, „Epica“, i „Serenity“. U poslednje vreme (kada ne slušam Hamiltona) volim da slušam album grupe „Phantasma“ pod nazivom „The Deviant Hearts“, a „Nightwish“ i „Kamelot“ su uvek veoma prisutni u mojoj listi muzike za slušanje.

Ukoliko je neko zainteresovan za moju listu muzike za „Violinistu iz Venecije“, link možete naći na mom sajtu.

Nisam očekivala da ćeš reći da je hevi-metal tvoja omiljena muzika, ali i ja je volim! Koje knjige voliš da čitaš iz zadovoljstva?

Čitam dosta istorijske fikcije, što je očigledno, ali i dosta romana za mlade, kao i književnu fikciju i pročitaću bilo koji roman čija me premisa zainteresuje. U poslednje vreme čitam sve više trilera i fantastike. Smatram da čitanje bilo kog žanra može da doprinese mom literarnom umeću. Samo zato što ne pišem trilere, ne znači da iz njih ne mogu da naučim nešto o brzini razvijanja radnje i njenim obrtima. Što se tiče publicistike, smatram da nije iznenađenje što volim da čitam istoriju, i često čitam nešto što je u vezi sa temom mog trenutnog istraživanja.

Koja je tvoja omiljena užina kada ostaneš da radiš ili uređuješ do kasno?

Čokolada i uvek čokolada! Kada imam kratak rok, volim da odem u nabavku i napravim zalihe.

Navedi pet žena kroz istoriju kojima se diviš i poštuješ ih i zašto.

Oh, ovo je sjajno pitanje! Čekaj da razmislim.

– Lukrecija Tramboni: ona je bila brilijantna i politički veoma mudra žena koja je savetovala svog muža, a kasnije i sina (Lorenca Veličanstvenog) dok su bili na pozicijama lidera renesansne Firence. Ona je takođe bila i pokrovitelj umetnosti i ostvareni pesnik. Ona nije veoma poznata, ali saznala sam za nju dok sam istraživala za svoj drugi roman i bila sam oduševljena njom.

– Katarina Sforca: dobro, ona je možda bila vladar tiranin, ali je bila brilijantan vojskovođa a njeni vojnici su je pratili bez pogovora. Ona je jednom osvojila i zadržana kulu D’Angelo u Rimu kako bi pokušala da izbor pape okrene u svoju političku korist.

– Džejn Ostin: s obzirom na to da je pisac, ona je očigledan izbor. Volim sve što je napisala i divim se svemu što je uspela da uradi u vremenu kada žene još nisu mnogo objavljivale svoja dela.

– Klara Šuman: ona je bila izuzetno talentovana pijanistkinja i bavila se izvođenjem muzike, a ostvarila se i kao kompozitor. Nekada je bila u senci svog, poznatijeg, supruga Roberta Šumana, ali moja nastavnica klavira na fakultetu je bila njen veliki obožavalac.

– Alis Pol: ona je bila imala presudnu ulogu u osvajanju prava glasa žena u SAD. Bila je zatvarana i nasilno hranjena u zatvoru tokom svoje borbe za prava sifražetkinja. Ostatak života je provela pokušavajući da omogući da se usvoji amandman za jednaka prava, mada se to još uvek nije dogodilo. 

Izvor: hookofabook.wordpress.com