Roman „Sve što ti nikad nisam rekla“ je dubok, iskren i potresan portret porodice

Prvi roman autorke Selest Ing, „Sve što ti nikad nisam rekla“, pripada žanru književnog trilera i počinje uobičajnim elementima: nestala devojčica, jezero, lokalni loš momak koji je poslednji koji ju je poslednji video i ne želi da kaže šta zna. Godina je 1977, a okruženje – mirni američki gradić u Ohaju, gde se svi međusobno poznaju i ništa slično ovom se nije nikad ranije desilo.

Ovo je dobro poznati milje za prosečan triler, ali Ingova u njega smešta novu neobičnu priču, sa devojčicom potpuno drugačijom od onih koje smo sretali u sličnim okolnostima. Čak i ukoliko nam je ova priča poznata, do sada se slična nije javljala u američkoj fikciji.

Nestala devojčica je Lidija Li, zenica oka svome ocu, omiljena ćerka svoje majke. Kao neka američko-azijska Suzan Dej, plavooka i najsvetlije puti od sve dece, u porodici u kojoj se mešaju bela i žuta rasa, ona je tako ozbiljna, tako odgovorna, tako dobra i posvećena da su za njen nestanak šanse neverovatno male.

Misterija za čitaoca nije u tome da li je Lidija živa ili gde je nestala, jer već u prvoj rečenici saznajemo da je mrtva i da je njeno telo na dnu jezera. Umesto toga, posmatramo policiju koja dolazi u kuću porodice Li i počinje da postavlja neugodna pitanja: kakva je Lidija u školi? Ko su njeni prijatelji? Da li vam je delovala depresivno? Da li je ikad pričala o samopovređivanju? –  a cela porodica, roditelji, brat i sestra nisu u stanju da na pitanja odgovore iskreno i otvoreno. Misterija je baš u tom pitanju – zašto nisu u stanju da kažu jedni drugima, pa ni policiji, ono što misle o razlozima Lidijinog nestanka.

Sam termin književni triler bi mogao da izazove podsmeh, ali je u ovom delu sa dve priče autorka pred sebe postavila dva zadatka – da roman mora da bude uzbudljiv, i da treba da ispriča priču mnogo veću od same pozadine jednog zločina. Ingova je uspela u oba zadatka, pretvorivši toplo porodično gnezdo u najmanje četiri manje misterije pune tajni koje članovi porodice ne žele da podele jedni sa drugima. Dobar je primer trenutak kada Merilin, Lidijina majka puna samopouzdanja, odlučuje da pretraži dnevnike koje je poklanjala svojoj ćerki svake godine u poslednih deset godina:

„Jednim prstom izvlači poslednji dnevnik: 1977. On će joj reći, pomišlja. Sve ono što Lidija više ne može da kaže. S kime se viđala. Zašto ih je lagala. Zašto je otišla do jezera.

Nema ključa, ali Merilin vrhom olovke na silu otva­ra klimavu bravicu. Prva strana koju okreće, deseti april, prazna je. Traži drugi maj, noć kad je Lidija nestala. Ništa. Nema ničega ni prvog maja, kao ni u aprilu ili martu. Sve stranice su prazne. Vadi 1976. 1975. 1974. Jedna strani­ca za drugom vidljive, nepopustljive ćutnje. Vraća se do prvog dnevnika, 1966: ni jedne jedine reči. Sve te godine ćerkinog života ostale su nezabeležene. Nema ničega što bi objasnilo bilo šta.“

Šta sve Lidija čuva skriveno od svih i samo za sebe? Ovo je prava zagonetka, i mi letimično hvatamo poneki detalj, recimo kada Džejms, otac porodice, čita članak o smrti svoje ćerke: „Pošto je bilo samo dvoje Azijata u srednjoj školi Midl­vud – drugi je njen brat Nejtan – Lijeva je odudarala u hodnicima. Međutim, čini se da ju je malo učenika dobro poznavalo.“

Tada Džejms konačno počinje da vidi svoju porodicu onako kako to čini ostatak njihovog grada: živa izložba na temu pitanja da li jedan azijski muškarac i bela žena treba uopšte da stupe u brak. A njihovu decu, za koju se nadao da će, kao već treća generacija Amerikanaca, biti prihvaćena, sugrađani vide kao imigrante po rođenju.

Ingova je struktuirala roman „Sve što ti nikad nisam rekla“ tako da se krećemo između teorija koje ima porodica, i Lidijine sopstvene priče koja vodi do njenog nestanka i smrti, krećući se ka konačnom razarajućem zaključku. Ono što izbija na površinu je dubok, iskren i potresan portret porodice koja se bori za svoje mesto u istoriji, i priča mlade žene koja se nada da uspe u toj borbi. Ovo je, na kraju krajeva, priča o tome kakav teret nosi svako ko je prvi od svoje vrste – o teretu pod kojim se nekad poklekne, teretu koji nekad i ne preživimo.

Napisao: Aleksander Či
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dušica Novaković