Roman „Osam planina“ Paola Konjetija je moćan, gorko-sladak prikaz jednog detinjstva i planinarskih čuda

Konjeti se ne drži starog pravila u pisanju „pokaži, ne prepričavaj“, umesto toga, on stvara atmosferu u kojoj čitalac prosto oseća. One čudne muke odrastanja – taj osećaj nemira kada otkrivamo ko smo i šta bi trebalo da budemo – prožimaju čitav roman.

Roman „Osam planina“ ispričan je iz perspektive Pjetra, Italijana, pripadnika generacije X. On odrasta u senci oca, vlasnika fabrike i planinara, zauvek distanciran od svoje tihe, komplikovane majke. I dok Pjetro i njegova porodica u Milanu žive u odvojenim svetovima, harmoniju pronalaze u svom letnjikovcu u Grani.

Grana je malo mesto nad kojim su se nadvile planine neverovatne lepote. Varoš se polako gasi jer je svake godine sve veći broj ljudi napušta ili umire. Škola je zatvorena. Turisti dolaze i odlaze ostavljajući za sobom još veću prazninu. Ali majka, otac i sin uživaju. Otac dobija polet koji mu nedostaje u predelima sa manjom nadmorskom visinom, majka pronalazi utehu u svom cveću, knjigama i samoći, a Pjetro ima Bruna.

Bruno je jedno od poslednje dece u selu; on vodi stada krava na pašu po proplancima. On i Pjetro su Granu pretvorili u svoje kraljevstvo. Istražuju potoke i pentraju se po stenama puni divlje, nekontrolisane radosti. Za razliku od njegovog drugara, Brunova budućnost je zapečaćena, njegova porodica je siromašna i u problemima, i on je rano napustio školovanje da bi radio.

Niti kojima su ispredene priče o Brunovom i Pjetrovom životu predstavljaju suštinu ovog romana. Posmatramo ih kako odrastaju, menjaju se, udaljavaju se i sele na različite strane, a zatim se ponovo pronalaze; kao deca, adolescenti, odrasli ljudi. Vrlo često, tenzija između ova dva junaka raste upravo zbog onoga što nisu izrekli i uradili.

Kao i Pjetro i ja sam dete planinara. Ja sam unuka ljudi čije su šake i ruke bile različite boje jer gotovo nikad nisu nosili kratke rukave. Taj način života, neprestano na nekom usponu, u kojem doživite i da ostanete zatrpani snegom, ostavlja trag na čoveku. Zaostavština planinarskih porodica ostaje na onima koji izaberu da ostanu među stenama, kao i na onima koji se prepuste sigurnosti podnožja.

Autor Konjeti, vreme provodi jednim delom u planinama, a delom u Milanu; za njega je najveći uspeh to što je razumeo čime planine zauvek očaraju kako one koji ih nikada ne napuste, tako i one koji odlaze. Čak i kao odrasla osoba, Pjetro ne može da se oslobodi svoje opsednusti planinama, i pronalazi mir u svom pozivu - snimanju dokumentarnog filma na Himalajima.

I dok je u ovom romanu prikaz planina pravo remek-delo, propratni komentari o savremenoj ekonomskoj krizi u Evropi i klasnim razlikama deluju pomalo nedorečeno. Bruno je mnogo sposobniji od dvojice junaka, ali budući da nema nikakvu potporu, njegov život srlja u propast poput planinara-amatera koji beži pred lavinom.

Kraj romana ostavlja gorko-sladak utisak, ali ne mogu a da se ne zapitam šta bi bilo da je autor odustao od svog romantizma i dozvolio svojim junacima da kopajući i rukama i nogama pronađu izlaz iz ambisa propasti.

Mnogi od nas koji smo proveli neko vreme u teškim prilikama, poznaju nekog Bruna, osobu čelične volje koja ih tvrdoglavo vezuje za nešto što ih vodi u opasnost. Ipak, roman „Osam planina“ podseća nas na moć određenog mesta, moć prijateljstva i mitove koji upravljaju našim životima.
 
 
Autor : Grečen Lida
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Maja Horvat