Roman „Kairska sultana“ kao neposredno otkrivanje Orijenta

Često se istočna kultura, poznata kao Orijent, pojednostavljuje i predstavlja crno-belim bojama svodeći se na pojmove Arapi i muslimani, koji se pritom uzimaju kao sinonimi, premda to nisu, kao što takođe nisu jedini pojmovi kojima bi se na pravi način mogao opisati onaj egzotični svet protiv kojeg su templari i drugi viteški redovi inicirali devet krstašnih ratova u rasponu od dve stotine godina.

Eufemistički rečeno, Orijentu nisu ni bili potrebni krstaški ratovi da bi imao burnu istoriju, jer dovoljno su se tamošnji vladari između sebe nadmetali za vrhovno vođstvo nad muslimanskim življem, a kao što nam je iz perioda docnijeg Osmanskog carstva poznato da su mnogi janičari, inače hrišćanskog porekla, neretko postajali veziri i praktično zapovednici nad svojim dojučerašnjim muslimanskim gospodarima, slično se dešavalo i u prethodnim stolećima na Bliskom istoku, pa su tako egipatski ratnici poznati kao mameluci, dotada faktički polurobovi (takođe nemuslimanskog porekla), uspeli da se dočepaju vlasti i da kontrolišu, postavljaju i zbacuju svoje vladare tokom nekoliko narednih vekova.

Mamelucima, međutim, to verovatno nikad ne bi pošlo za rukom da im sudbina nije dovela jednu ženu, nekadašnju robinju (verovatno turskog ili jermenskog porekla), potom suprugu egipatsko-sirijskog sultana Al Saliha iz dinastije Ajubida, a zatim i stvarnu vladarku na egipatskom tronu, koja je time zauvek ostala upamćena kao jedina žena koja je vladala muslimanskom zemljom, iako je ta vladavina trajala svega osamdeset dana.

Izabravši za svoju suprugu ime Sadžarat al Dur, koje ima značenje „Drvo Dragog Kamenja“, sultan Al Salih Ajub nije ni slutio zbog čega će se to ime proslaviti i zbog čega će vekovima biti spominjano kao primer kojim se, makar i malo, mogu narušiti stereotipi o arapskom, islamskom i uopšte orijentalnom svetu.

Iako se Dima Drubi u svom romanu „Kairska sultana“ najviše fokusirala na poslednje dane života sultane Sadžarat al Dur, koja se u međuvremenu udala za mamelučkog vojskovođu Ajbaka i tako utrla put njegovim potomcima da zavladaju Egiptom, ipak se kroz sećanja glavne junakinje čitaocima predočavaju i njeni slavni dani, njen idiličan život sa sultanom Al Salihom, ali i brojni sudbonosni događaji koji su od robinje načinili vladarevu suprugu, a zatim i vladarku.

Ipak, već i na osnovu toga što je vladavina sultane Sadžarat al Dur trajala veoma kratko, može se zapaziti tadašnje opšteprihvaćeno shvatanje da narod i država ne mogu opstati tamo gde je upravljanje povereno ženi, te da bi žena trebalo da vlada samo ako senka muškarca stoji između nje i naroda.

Pišući o samoj sultani, Dima Drubi nije propustila da slikovito prikaže i likove iz sultaninog neposrednog okruženja, i to ne samo vojskovođe i savetnike, nego i robove, među kojima je takođe postojala vidljiva hijerarhija, redovno uslovljena odnosom između njihovih gospodara – i stoga nije bilo neobično da rob tretnunog vladara uživa veće privilegije i da poseduje veću moć nego dojučerašnji vladar.

Treba naglasiti da je autorka uspela da zadrži objektivnost naspram društva i kulture koju prikazuje, pa tako ni sama Sadžarat al Dur nije predstavljena idealnija nego što je mogla biti, tim pre što se u nekim momentima može protumačiti da njeni neprijatelji, koji vrebaju svaku priliku da se domognu vlasti, ne čine ništa što ni ona sama ne bi učinila samo da je politička situacija malo drugačija.

I kao što je nizom sudbinskih preokreta dospela na čelo države, kairska sultana je znala da ne može pobeći ni od tragične sudbine koja joj je na kraju namenjena, pa je i svojim poslednjim potezom dokazala da je, ipak, bila vredna položaja koji je obeležio i njen život, ali i istoriju celog jednog sveta i jedne kulture.

Autor: Dušan Milijić