Stvaralac fascinantnih i jedinstvenih likova propalih literata u svojoj svetačkoj opsesiji u ovom romanu se pita – kao što pita i nas – šta je svrha književnosti. Zapravo mu je veoma jasno šta hoće: „Čovek piše da bi vezao čitaoca za sebe, da bi ga osvojio, zaveo, da bi ga pokorio, da bi ušao u tuđi duh i ostao tamo, kako bi ga dirnuo, kako bi ga zaplenio...”, čitamo u romanu „U Kaselu logike nema“. I sve to Vila Matas postiže u ovom naslovu koji zadire u uzburkani svet savremene umetnosti, koji mnogi apriorno omalovažavaju a jednako je onih koji mu se, ponekad i bez i jednog zasnovanog razloga, bezuslovno klanjaju. Ništa slično se neće dogoditi glavnom junaku ovog dela, koji ne želi da bez prethodnog promišljanja nešto odbacuje, niti uzdiže. Kao što je to uobičajeno kod Vila Matasa, romanom protiču pripovedanje i esejizovanje, a štivo zadire i u putopis i, kako se ono naziva na sopstvenim stranicama, „romansiranu reportažu“.
Septembra 2012. godine, pisac koji je u isti mah glavni junak romana i vlasnik pripovedačkog glasa, dobija iznenađujući poziv. Devojka koja mu se predstavlja kao Marija Boston poziva ga na večeru u ime Mekgafinovih – čime Vila Matas aludira na Hičkokov koncept – irskog bračnog para koji želi da mu uputi jednu „ponudu koja se ne odbija“. Posredi je ništa manje od obećanja da će mu jednom za sva vremena razotkriti „razrešenje misterije univerzuma”. Pisac dolazi na sastanak gde zaključuje da rečeni Mekgafinovi ne postoje, za razliku od ponude, koja zapravo glasi: učestvovati na „Dokumentima“, čuvenoj i beskompromisnoj smotri avangardne umetnosti, manifestaciji koja se održava svakih pet godina u nemačkom gradu Kaselu i slavna je po tome što „nije odveć zaražena zakonima tržišta”. Ponuđeno mu je sasvim neuobičajeno učešće: da u jednom kineskom restoranu nadomak Kasela, u „Džingis Kanu“, piše pred publikom i tablom na kojoj će pisati „Writer in residence“, što bi ga sve učinilo živom instalacijom smotre.
Predlog ga isprva ne privlači previše, ali ga na kraju ipak prihvata: „Možda će me tamo obuzeti i neke ideje koje inače ne bi, a može biti i da ću, budem li strpljiv kao pravi znatiželjni lutalac, dospeti do makar približnog uvida u situaciju u savremenoj umetnosti na početku dvadeset prvog veka. Osim toga, bejah željan da ustanovim kolike su razlike između trenutne književne avangarde – ako se o tako nečem uopšte može i pričati – i one, umetničke”.
Tako da odlazi u Kasel, noseći u prtljagu „Romantizam. Jedna odiseja nemačkog duha“ Ridigera Zafranskog i „Put u Alkariju“ Kamila Hosea Sele, a u glavi – „jer sam ga gotovo znao napamet“ – roman „Lokus Solus“ Rejmona Rasela. Svaka od pomenutih knjiga ima različitu funkciju na putovanju „neke vrste šetača bez jasnog cilja u stalnom konfuznom lunjanju”, a koji se ujutro oseća izvrsno da bi poslepodnevima i noćima bio žrtva sopstvene duboke melanholične strane. Tokom svog boravka u Kaselu, osim što izvodi performans u kineskom restoranu, posećuje grad i „Dokumenta“. Na svemu tome se zasniva priča u kojoj se mešaju pripovedanje i refleksije prožete lucidnim analizama savremene umetnosti, uključujući i ispitivanje pojedinih dela i instalacija izloženih na smotri kao i, u najmanju ruku, oštre opservacije o književnosti, praćene nespokojem koji junaku pobuđuje savremena Evropa.
U romanu „U Kaselu logike nema“ – naslov je inspirisan tvrdnjom Itala Kalvina da u Torinu vlada logika koja vodi ludilu – krši se granica između pripovedača i autora, budući da je Vila Matas lično učestvovao na „Trinaestim dokumentima“ i proživeo iskustvo pisanja pred publikom. On deli to iskustvo sa čitaocima u tekstu koji je teško klasifikovati a koji je preplavljen inteligencijom, ironijom i humorom, kao i elementima svojstvenim Vila Matasovom univerzumu.
Enrike Vila Matas je dobio 2014. godine nagradu „Formentor“ za književnost. Žiri je saopštio da se, između ostalog, odlučio za dobitnika zbog „književne elegancije kojom je obnovio horizonte romana, dajući mu kreativni podstrek kojim ga je ponovo učinio upečatljivim dokazom uticaja, glasova i nadahnuća naše kulture“. Zapravo, otkako se pročuo 1973. godine prvim romanom „Žena u ogledalu što gleda na pejzaž“ – koji je, godinama kasnije, ponovo objavljen pod naslovom „Usamljeničko mesto“ – Vila Matas je razvijao složen opus u kojem se na verodostojan način međusobno prepliću stvarnost i fikcija a raspršuju se žanrovske konvencije tako da uživamo u svakoj od njih.
Izvor: elcultural.com
Prevod: Igor Marojević