Rik Riordan: „Nisam prvi koji je modernizovao grčke mitove“

Rik Riordan, bivši nastavnik engleskog jezika iz Teksasa, pre skoro 15 godina stvorio je lik Persija Džeksona kada su njegovom sinu Hejliju dijagnostifikovani disleksija i ADHD poremećaj. U Riordanovom serijalu mladi Amerikanac, Persi Džekson, takođe pati od tih poremećaja – u njegovom slučaju jer je polubog, sin boga Posejdona. Riordanove knjige, koje prepričavaju grčke i nordijske mitove sa oštrim i nepopustljivim obrtom, prevedene su na trideset sedam jezika, i prodate u više od trideset miliona kopija. Ovaj intervju je napravljen u Bolonji, Italiji, gde je Riordan posetio Dečji sajam knjiga. Prethodne večeri je održao predavanje pred više od hiljadu italijanskih obožavaoca Persija Džeksona.

Kada su vašem sinu prvi put dijagnostifikovana disleksija i ADHD, imao je oko deset godina, da li je bio zabrinut šta to znači?

Bio je. Pre dijagnoze, nije mogao da razume zašto mrzi školu. Imao je običaj da se zavuče ispod trpezarijskog stola, i odbijao je da radi domaći. Stoga sam stvorio i iskoristio Persija Džeksona na način na koji su mitovi oduvek bili korišćeni, da objasnim stvari koje je teže objasniti. Da bih mogao da mu kažem: „Ti vidiš svet na malo drugačiji način“.

Posle dvadeset knjiga, vaši likovi vam sada sigurno deluju vrlo stvarno.

Da, donekle, jer je većina njih na ovaj ili onaj način zasnovano na učenicima kojima sam predavao. Persi Džekson je kombinacija mojih sinova i mnoštva dece koju sam upoznao tokom godina. Persi je pun mladalačkog sarkazma, ali i strahopoštovanja pred fantastičnim svetom koji ga okružuje.

Kog su uzrasta bila deca koju ste podučavali?

Svih uzrasta, ali najviše sam voleo da predajem deci od 11 do 14 godina. U tom uzrastu nastavnici mogu da ostave bitan utisak na decu, mislim da je to najkritičniji period odrastanja.

Jedna stvar koju sam primetio čitajući vaše knjige je da ste ih započeli u vreme kada mobilna tehnologija nije predstavljala dvadesetčetvoročasovnu smetnju. Da li ste primetili neku razliku u svojim čitaocima?

Oduvek smo brinuli o stvarima koja bi deci mogla da odvuku pažnju od čitanja. Čitao sam novinske članke iz 1920-ih, u kojima se objašnjava kako radio emisija „Dik Trejsi“ odvraća decu od knjiga, a onda je televizija odvraćala decu od čitanja, pa video-igre, sada društvene mreže. Ja i dalje uviđam da postoji ogroman apetit za pričama. Ja sam napisao ove knjige za mlade koji nevoljno čitaju, a oni me ipak pitaju: „Zašto poslednja knjiga ima samo 450 stranica?“

Kritikovali su vas zbog vašeg ironičnog montipajtonovskog pristupa klasičnom svetu mitova. Da li vas to brine?

Monti Pajtonovci su imali veliki uticaj na mene, ali svakako nisam prvi modernizovao grčke mitove. Živimo u samoreflektivnom dobu. Više nije dovoljno reći: „Zevs se pretvorio u labuda da bi mogao da zavede ženu“. Moji nekadašnji đaci bi me pitali: „Zašto u labuda?“ Moram da budem spreman na skepticizam, i na njega da odgovorim humorom.

Negde sam pročitao da ste i sami prilično kasno počeli da čitate knjige, u dvanaestoj, trinaestoj godini?

Da, tek tada sam postao svestan šta sve knjige mogu da ponude. Imao sam veliku podršku moje nastavnice engleskog. Ona me je upoznala sa „Gospodarom prstenova“ prvom knjigom koja nije predstavljala obavezu, i podsticala me je da pišem. Istu strast pokušavam da prenesem i na moje čitaoce.

Nastavnici engleskog jezika na mnogo načina održavaju književnost živom...

Tačno. Ne verujem da postoji pisac koji nije imao bar jednog dobrog nastavnika književnosti.

S druge strane, loši nastavnici mogu da odbiju decu od pisanja i čitanja za sva vremena...

Mislim da postoje dve struje u pristupu dečjoj književnosti. Prva predstavlja visokoumni pristup, pomalo snobovski. Roditelji su imali običaj da me pitaju zašto moje trinaestogodišnje dete ne čita sestre Bronte? Zašto im dajete da čitaju ovo? Ja volim književnost, ali mislim da je štetnije forsirati decu da čitaju naslove za koje mi mislimo da su bitniji, nego ih puštati da čitaju knjige koje se njima obraćaju. Moje uverenje, ako uspemo da zainteresujemo decu da čitaju, šta god, pre ili kasnije će uzeti da pročitaju i „Džejn Ejr“.

Počeo sam da primećujem kod mladih čitalaca da su mnogo otvoreniji, mnogo bolje prihvataju različitost. Čini se da vaše knjige doprinose tome?

Nadam se. Sećam se da su me maltretirali kada sam bio mali, i koliko je to užasno bilo. Za jednog junaka iz knjiga, Nika, ispostavlja se da je gej. To je izazvalo veliko negodovanje u određenim sferama američkog društva, ali cela ta halabuka je utihnula nakon što sam primio nekoliko pisama dece koja su mi zahvaljivala zato što su se prepoznala u knjizi po prvi put.

Kako se posle svega vaša deca osećaju po pitanju svega?

Mislim da su bili naizmenično jako ponosni i prestravljeni.  S vremenom su naučili da je njihova ulogau tome da me drže na zemlji, da mi uspeh ne udari u glavu. Hejli trenutno studira i u potpunosti se posvetio akademskom životu. I on planira da počne da piše.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: Rhododendrites - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons