Ričard Morgan, autor „Digitalnog ugljenika“: „U mojoj glavi nema granica kada se radi o nasilju“

Pošto Netfliks ekranizuje njegov brutalni roman o zameni tela, autor govori o besu koji je podstakao stvaranje ove knjige



Idući da se nađem sa Ričardom Morganom, prolazim pored plakata za „Digitalni ugljenik“, novu Netfliksovu seriju, zasnovanu na Morganovom sajberpank romanu o budućoj Zemlji, gde ljudi mogu da se prebacuju u različita tela. Pisac se oduševljeno nasmejao kada sam to pomenula: živi u selu pored Noriča, a taj plakat sa slikom tela sačuvanog u plastici jeste prvi plakat koji je video.

„Digitalni ugljenik“ priča priču o jako opasnom liku Takešiju Kovaču, koji se na Zemlji budi „180 svetlosnih godina od kuće, u telu drugog čoveka, koje je zakupio na šest nedelja“. Kovač, bivši pripadnik vojne elite, zadužen je da istraži navodno samoubistvo jednog od najbogatijih ljudi na Zemlji – ili, kako on to kaže: „poslat da odradi posao koji lokalna policija ne bi dotakla ni pendrekom.“

Priča je postavljena u 25. vek, u vreme kada su ljudi u stanju da digitalno skladište svoju svest i prebace je u „rukave“, kako se nazivaju nova tela. Ova komad distopijskog noara proslavio je Morgana čim je objavljen, 2001. godine. „Izvanredno“, ocenio je Tajms, „zadivljujući roman prvenac“. Holivud je zvao Džoela Silvera, producenta „Matriksa“. Ljudi iz Vorner Bradersa Morganu su napisali ček od sedam cifara, koji mu je omogućio da da otkaz na poslu, na kom je podučavao engleski kao strani jezik. A onda je čekao da se napravi film – i čekao, čekao i čekao.

„Taj veliki ček me je oduvao“, kaže on. „Tokom sedam godina, na svakih 18 meseci su mi plaćali još više. Ali nikada ništa nisu uradili. Proveo sam godine razmišljajući: 'Sledeće godine će se snimiti. Sledeće. Sledeće.'“ Na kraju, film više nije bio u opticaju – pa je Laeta Kalogridis, scenarista i producentkinja koja je propustila da kupi prava 2002. godine, uhvatila priliku. Kada je propala adaptacija filma, Netfliks je želeo da snimi seriju.

Morgan se seća kako je nastao „Digitalni ugljenik“, kada je ušao u raspravu s budistom, na jednoj  zabavi. „Razgovarali smo o karmi i ideji da ako patite u ovom životu, to je zato što ste u prethodnom životu uradili nešto loše. Imam puno vremena za budizam. Među najzastupljenijim verama, u njemu ima najmanje sranja. Ali pritisnuo sam ga: 'Dakle, patim i ne mogu da se setim šta sam učinio da zaslužim ovu patnju? To nije u redu, zar ne, jer ja nisam ta osoba?' A on je rekao: 'To je ista duša.' Rekao sam: 'To jebeno nema veze. Ono što je važno jeste da li se toga vi, kao biće sa iskustvom, sećate. Kažnjen sam, a ne znam zašto. To je nepravedno.'“

Ideja mu je ostala u glavi. „Da sam romanopisac“, kaže, „verovatno bih to iskazao nekom pričom o duhovima ili reinkarnacijom. Ali nisam, zanimala me je naučna fantastika.“ „Blade Runner“ navodi kao snažan uticaj, kao i dela Vilijama Gibsona, Rejmonda Čendlera i Dašijela Hameta.

U romanu i njegovim nastavcima „Slomljeni anđeli“ i „Probuđene furije“ scene nasilja vam teraju suze na oči. „Ne volim nasilje“, kaže Morgan, „ali volim da ga opisujem. Sve što napišem ispituje taj moj paradoks. Mnoga moja dela nastaju iz besa. Sve je ispisano na stranici. Fascinira me takvo ponašanje ljudi. Valjda se radi o izgubljenom potencijalu. Mogli bismo da budemo mnogo bolji. Uvek se sapletemo, uvek uspemo da zajebemo stvar. Izgleda da želimo da se popravimo.“

Kritičari su u velikoj meri pozitivno nastrojeni kada je reč o Netfliksovoj seriji, ali puno pažnje je usmereno na deo iz knjige gde Kovač ulazi u telo mlade žene, koja je brutalno mučena. „Poenta je u tome što je borbenost tela izgubljena. Većina detalja izvučena je iz izveštaja Amnesti Internešnala, u kojem sam čitao o mučenjima ženskih disidenata u Iranu i Kolumbiji. Cepteo sam od besa.“

Međutim, u seriji ne dolazi do zamene pola. Vidimo kako muče glumca Džoela Kinamana, koji glumi Kovača. Kalogridis je napravila promene, kaže Morgan, jer bi mučenje žene bilo „kao eksploataciono, bolesno uzbuđivanje ženomrzaca“. Njemu ne smeta promena – „i dalje je grozno“ – i priznaje da je scena u knjizi „ superseksistička i eksploataciona“. To mu se, međutim, nikada nije činilo tako. „Za mene je to bila vrsta doslednosti – da će Kovač trpeti ono što trpe žene u ovoj situaciji. A onda se, naravno, kasnije vrati i pogubi sve ljude oko sebe.“

„Kažete da izgledam kao dobar momak“, kaže on. „Mislim da uglavnom jesam. Mada nisam baš toliko.“ Zatim ukazuje na scenu u seriji u kojoj žena stavlja osuđenog silovatelja – tačnije njegovu svest – u telo zmije.

„Netfliks je sproveo anketu sa pitanjem da li biste to učinili svom najgorem neprijatelju. Ja bih, verovatno. Moja osvetoljubivost nema granica kad je nešto izazove. Gledam šta se događa u državama poput Irana, posebno sa ženama. Nasilje nad ženama me uvek razljuti – a kad kažem razljuti, mislim da mi se zacrni pred očima.

„Rado bih raskomadao svakog revolucionarnog čuvara u Teheranu, kada bih imao dovoljno dobar pancir da bih mogao da se probijem i preživim. Odatle je nastao taj bes. I videćete to na stranicama. Ali morate da shvatite činjenicu da, ako samo pišete o izmišljenim scenama nasilja, to nećete uspeti dovoljno dobro da dočarate. Sve mora da bude realno. Morate da vidite šta je cena toga.

Morgan je savetnik u seriji koja će, ako sve bude išlo po planu, trajati pet sezona. Ranije je govorio da je završio s Kovačima, ali adaptacija ga je 'nekako ponovo razdrmala', pa će još jednom da razmisli. Za sada završava novi naučno-fantastični roman čija se radnja odvija na Marsu. „To je odgovor na poplavu entuzijazma kada je u pitanju kolonizacija Marsa, o čemu se svuda priča, a posebno u Americi.“ U romanu postoji „nasilan, razočarani glavni junak koji zapravo ne voli nikoga. Dakle, nema toliko različit ton“.

Morgan sada ima 52 godine, ženu i mladog sina. Imao je tridesetak godina kada je „Digitalni ugljenik“ objavljen. U trenutku kada je sklopio ugovor o tri knjige, on je „ležao i čekao 14 godina, neprestano idući unazad“. Njegove priče su bile „nasilne, mračne, sumorne, sa herojima u glavnim ulogama“. Još uvek jesu, ali tada to, jednostavno, nije bilo popularno.

Jedan roman nazvan je „Ethics on the Precipice“. „Stvarno loš naslov, zar ne?“ on upita. „Niko nije hteo ni da baci pogled.“ To ga je ljutilo. „Bio sam stvarno lepo vaspitan. Pretpostavljao sam da ću lutati svetom i da će neko otkriti moj talenat za pisanje. Otišao sam na Kembridž, a tu privilegiju ne mogu da vam oduzmu, lutao sam Londonom i mislio kako će mojih pet minuta svakako doći.“

Putovao je „pomalo tužno“, vukući za sobom pisaću mašinu („Jebeni idiot“). Tada mu se sve razjasnilo u hostelu za mlade u Meksiku. „Imao sam krizu, pitao sam se šta to radim, dokle ću tako da lutam. Onda sam otišao kući, dobio loš posao u Londonu i jednostavno pokušao da se nosim s tim“.

Kada ljudi pitaju Morgana za savete o pisanju, on voli da podeli ovaj: „Neka vaš glavni junak, u početku, učini nešto neprihvatljivo. Morate da se udaljite od njega, tako da ne predstavlja umetnika ili slabu maštariju. Možete da se vodite herojem, ali morate i da se distancirate. Ovo nisam ja, ovo nisi ti, ovo je čovek u kome ćeš možda uživati na neki način, ali uvek postoji cena koju treba platiti. Možda bude moralno kompromitovan.“

Postoji, naravno, još jedan savet koji može da ponudi: nikada ne odustajte. Uostalom, ovaj uspeh na ekranu čeka već dugo. „To je jednostavno neverovatno“, kaže on. „Ispred kamere će, skoro od reči do reči, izgovarati rečenice koje sam napisao 1997. godine.“

Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić
Foto: Harmonia Amanda