Ričard i Džudi predstavljaju zbirku priča Toma Henksa „Netipičan tip“

Ričard i Džudi su dvoje iskusnih kritičara čuvenog britanskog knjižarskog lanca Vi-Ejč-Smit (WHSmith). Oni udvoje čitaju i komentarišu knjige, a evo kako su opisali zbirku priča Toma Henksa:

Kako je ovo pametna, čitljiva, osvežavajuća, zabavna, mudra i uzbudljiva knjiga.  Zbirka priča jednog od najboljih američkih glumaca. Izgleda da Tom Henks zaista zna kako da ispriča priču, a i da interpretira istu. Jedino pitanje je, zašto mu je trebalo toliko dugo?

Džudin prikaz

Nisam bila iznenađena kada sam čula da Tom Henks piše knjigu kratkih priča. Zašto? Zato što smo ga Ričard i ja intervjuisali pre nekoliko godina i vrlo se jasno sećam njegovog glasa. Čuli smo te nepogrešive, jasne tonove pre nego što smo ga ugledali; pričao je sa producentkinjom dok je ulazio u studio, opisujući neku anegdotu sa putovanja  iz SAD, i kada je stigao do nas izbrbljala sam: „Bože, imate pravi pripovedački glas!“ Takođe nam je i pevao, što je bilo podjednako privlačno i primamljivo za slušanje.

Možete da čujete taj poznati glas dok čitate ove predivne priče; to je skoro kao da držite u rukama zvučnu knjigu dok vam Henksovi bogati, milozvučni tonovi ispunjavaju vašu glavu.

I brate, što čovek zna da piše. Svakako smo to već znali – Henksovi članci su objavljivani u Njujork Tajmsu, Veniti Feru i Njujorkeru – ali nikada se pre nije okušao u fikciji. Trebalo je to da uradi pre mnogo godina, ima prirodan talenat. Njegove priče varniče od samopouzdanja i čitljivosti koje obično pronalazimo samo kod iskusnih pisaca.

Tema koja povezuje svih sedamnaest priča leži u naslovu, „Netipičan tip“ – pisaća mašina se ističe u svakom poglavlju, ponekad slučajno, ponekad u srcu priče; to je efektna i nežna odlika ove divne zbirke.

Ričardov prikaz

Mislim da je motiv pisaće mašine Henksov omaž umetnosti pisanja; više od jednog veka, pisaća mašina je bila sinonim za autorstvo, klopotanje tipki i zvuk valjaka koji signaliziraju da je pisac u poslu. U gotovo nečujnom zvuku savremenog tekstualnog procesora nema nimalo romantike pisaće mašine. Meni svakako nedostaje moja, i nakon čitanja „Netipičnog tipa“, u velikom sam iskušenju da nabavim još jednu, barem za pisanje romana.

Ali, ako stavimo u drugi plan pisaće mašine, svaka od ovih priča teško da može da bude drugačija. Svaku sam zavoleo i teško je izabrati omiljenu. Možda ona o glumcu B produkcije koji neočekivano dobija ulogu u velikom filmu sa „najlepšom ženom na svetu, Vilom Saks“ i nađe se u Parizu na uzbudljivoj PR turneji. Henksov opis međunarodne štampe je veoma, veoma smešan i očigledno zasnovan na ličnom iskustvu. Gde god da glumac ode, neumorno mu postavljaju uvek ista tri pitanja.

Kako izgleda raditi sa Vilom Saks?
Kako izgleda ljubiti Vilu Saks?
Je l’ ono zaista vaša zadnjica u sceni sa uraganom?

Odlična stvar. Kao i priča o četiri drugara koji uspevaju da sagrade svemirski brod u nečijem dvorištu i odlete njime na Mesec. Sasvim neverovatno, ali u Henksovim sigurnim rukama, potpuno uverljivo. I sasvim drugačije po sadržaju i tonu od priče o razvedenoj ženi koja pokušava da se nastani u čudnom novom naselju.

Sada se nameće samo jedno pitanje za Henksa: šta je sledeće? Sudeći po „Netipičnom tipu“, na vidiku je roman.

Izvor: blog.whsmith.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić