Recenzija romana „Rakova obratnica“, Henrija Milera

Uprkos mnogim godinama koje su prošle od kada su autor i njegova dela doživela svetsku slavu, ime Henrija Milera još uvek obavija veo opscene misterije, a u romanu „Rakova obratnica“, pa i u drugim njegovim delima, tanka je linija između seksa i poezije.

Milerovi memoari o njegovom „kulturološki kasnom“ putovanju u Evropu donose nam doživljaj jednog alternativnog Pariza, Pariza koji nije dostupan običnim turistima; kada se na pravi način proberu, oni sačinjavaju jedan netipičan i izuzetno intrigantan vodič kroz znamenitosti Bodlerovog grada, skrivenog od očiju turista. Smrdljive birtije i sobe pune neobičnih, izgladnelih umetnika, istaknute na mapama pariskih arondismana, predstavljaju prikladan ambijent za kratka filozofska razmišljanja o suštini života i maskama koje prihvatamo da nosimo kroz život. Slomljena klupa u parku nedaleko od Ajfelovog tornja, nekoliko boca jeftinog vina naslonjenih uz drvo – prilika da se promišlja o snažnoj potrebi za stvaranjem;  razvaljena vrata noćnog kluba – podsticaj da se raspravlja o delikatnoj i obavezujućoj prirodi umetnikovog „sopstva“, negovog ili njenog uspeha i poraza. Međutim, ne morate da pribegnete nekom vidu ekstremnog turizma kako biste, čitajući roman „Rakova obratnica“, doživeli taj svet prevara, prljavštine, ljudskih karikatura i njihovih postupaka, osećanja i svega ostalog... Kako biste sklopili iritantno poznanstvo sa piscem koji želi da stvara, ali neprestano nailazi na prepreke; sa Amerikancima koji upijaju Pariz kako bi se oslobodili dosadne svakodnevice koju su ostavili sa one strane okeana, prateći uvrnute ideje o bezbrižnosti i neodgovornosti. Može se desiti da osetite gađenje dok slušate priče o najčešće neuspešnim ljubavnim osvajanjima... ne, to nije prava reč – dakle, o erotskim kontaktima prepunim jezivog prezira prema onima koji osećaju želju i onima koji su predmet želje.

Da li je autor imao svesnu nameru da svojim romanom izazove ne samo čitaoce, već celokupno društvo puno obzira koje nije moglo ili nije želelo da vidi onu drugu dimenziju, da negde iza ugla postoji čitav jedan svet lišen ukrašavanja, lišen osećanja? Čak i u gradu kakav je Pariz? Ili možda baš u gradu kakav je Pariz? Jedan prljav, neupeglan svet u kojem morate da preživite bez kreditnih kartica, čak bez ijednog novčića u džepu, čija čistija strana obiluje slikama najboljih slikara, u pozlaćenim ramovima. Samo je jedno sigurno – čak i ovaj bestijalni svet ima svoje brige i svoje nade. Prolazne trenutke zadovoljstva i pristanka.

Šta je izazvalo pojavu romana kakav je „Rakova obratnica“, pre skoro sto godina, odnosno, baš u tom periodu – tridesetim godinama XX veka? Šta na osnovu toga zaključujemo o očekivanjima koja imamo prema književnosti? Šta nam činjenica da ovaj roman odoleva vremenu govori o ljudskoj prirodi? Da li činjenica da vreme ništa nije uspelo da ublaži ili izbriše predstavlja razlog za ponos autora i američke književnosti prve polovine XX veka uopšte, ili je to pre razlog za zgroženost i sramotu onih koji su ikad imali priliku da se upoznaju sa Milerovim stvaralaštvom? Odgovore na ova pitanja možemo pronaći u činjenici da je Miler istovremeno beskompromisni posmatrač, slikar pejzaža, egzibicionista i iznad svega bezvremeni analitičar ljudskih slabosti i fascinacija. Njegovi junaci su sebični, odbojni, provokativni klovnovi sa skrivenim „sopstvom“ koje se ispoljava pri susretu sa književnošću, umetnošću i ponekim, još uvek živim, osećanjem. Kada po prvi put posegnete za romanom „Rakova obratnica“ pred vama se otvaraju dve mogućnosti: da provedete neko vreme uživajući u Milerovom cirkusu ili da osetite odbojnost prema svemu što je izašlo iz pera ovog autora.

Autor: Džoana Roš
Izvor: bookeriada.pl
Prevod: Maja Horvat