Recenzija romana „Jedino sećanje Flore Benks“, autorke Emili Bar

Roman „Jedino sećanje Flore Benks“ jedna je od najboljih knjiga koje sam do sad pročitala – ova izuzetna knjiga nam donosi neverovatnu priču koja će istovremeno dirnuti i uznemiriti vaša srca.

Na početku romana upoznajemo našu junakinju, Floru Benks, na zabavi koju je njena najbolja drugarica organizovala za svog dečka, koji odlazi da studira u Svalbardu, u Norveškoj. Za većinu tinejdžera to nije ništa čudno – zabavna žurka u kući na plaži sa prijateljima, okupljenim da se sa nekim pozdrave i požele mu sreću. Tu su sve uobičajene aktivnosti – piće, ples, i naravno, svi se dobro zabavljaju. Svi, osim Flore.

Flora, koja je kao desetogodišnjakinja imala problem sa tumorom na mozgu, od čega se oporavila, izgubila je sposobnost da formira nova sećanja otkad joj je tumor odstranjen. Iako je tumor uklonjen i iako je preživela, ona nije u stanju da se seti novih događaja – njen um se zapravo resetuje nekoliko puta u toku dana, i ona se ne seća ničega što se dogodilo. Međutim, ona se seća svega iz perioda pre nego što joj je tumor oduzeo sposobnost da stvara nove uspomene – seća se svoje porodice, grada u kojem živi i svoje najbolje drugarice. Najbolje drugarice koja se oprašta od svog dečka, Drejka, koji odlazi u Norvešku.

Drejk, sa kojim se Flora obrela na paži, i poljubila.

Flora, naravno, zapisuje šta se dogodilo te večeri, kao što zapisuje i sve ostalo što nije zaboravila. Piše po svojim rukama, piše u svoju svesku, i zapisuje na ceduljice koje ostavlja svuda, kako bi se setila. Ta isto čini kako ne bi zaboravila svoj prvi poljubac sa mladićem u kog se, kako vremenom shvata, zaljubljuje.

Ali stvar je u tome da sledećeg jutra Flori nisu bile potrebne te beleške – ona se seća da je bila na plaži sa Drejkom. Seća se poljupca. Ona ne razume kako – to je prva stvar koje je uspela da se seti otkad joj je tumor uklonjen, i nije sigurna kako da se postavi prema tome.

„Sećam se toga. Sećam se događaja koji su se odigrali pre nego što sam se razbolela i sad se sećam poljupca s Drejkom. Znam, trenutno, da nisam mala devojčica jer sam se ljubila s mladićem na plaži i pitao me je da prove­dem noć s njim. Nemam deset godina. Imam sedamnaest. Sećam se toga. Kamenčić, Drejk ili zaljubljenost teraju me da se sećam. Možda zaljubljenost tako izgleda.”
 
Kada Florini roditelji odluče da otputuju u Pariz kako bi brinuli o sinu, Florinom bratu, koji je smrtno bolestan, ostavljaju Floru u rukama njene najbolje drugarice, Pejdž. Ali ona je videla šta je zapisano na Florinim rukama, kao i ceduljice u Florinoj torbi, i zna da su se Flora i Drejk poljubili. I tako, da bi je kaznila, ostavlja je samu.
 
Ostavljena sama danima, Flora se brine sama o sebi zapisujući podsetnike – da su njeni roditelji otišli u Pariz, da bi trebalo da se umije i uspeva da funkcioniše. Njeni roditelji nisu svesni njene svađe sa Pejdž i misle da ona vodi računa o Flori, kako je i planirano. Ali Flora je sama i uspešno to krije.
 
Dok je sama kod kuće, počinje da se dopisuje sa Drejkom. Šalje mu mejlove u kojima ga obaveštava da se seća poljupca i da želi da bude sa njim. Ovo njihovo dopisivanje utiče na Floru i ona se polako zaljubljuje u njega. Ali kada on zaključuje da njihova veza neće uspeti jer ona nije u Norveškoj, Flora odlučuje da krene na put, da iznenadi Drejka i pokaže mu koliko joj je stalo do njega.
 
Putovanje do Norveške je teško – na kraju krajeva, Flora ne može da se seti stvari koje su se dogodile u poslednjih nekoliko sati, tako da zaboravlja imena, lica, i gde se nalazi, osim ako ne zapisuje stvari i ne vraća se stalno na beleške. Čak i pored toga, to putovanje ne liči ni na šta što je do tada doživela – i to sve zbog ljubavi i poljupca sa mladićem kojeg ne može da zaboravi.
 
„Ja sam stvarno ovde. A opet znam da nisam. Ja sam unutar nečega što mora da ostane zakopano u mojoj glavi. Zatrpana sam u sopstvenom mozgu.“
 
Ovo je jedna izuzetno napisana knjiga – budući da je Flora naš narator, mi smo u stanju da čujemo njene misli i vidimo svet onako kako ga ona vidi, uključujući i one teške stvari, kao što su zaboravljena sećanja, činjenica da ne zna ko su ljudi oko nje i ogromna želja da pronađe Drejka.
 
Dakle, pred nama je moćna knjiga iz koje saznajemo na šta je sve ljudsko srce spremno u ime ljubavi.
 
Nikada nisam pročitala ništa slično – čitala sam knjige koje se bave gubitkom pamćenja i amnezijom, ali ništa što je napisano tako precizno kao „Jedino sećanje Flore Benks“. Ova izuzetna knjiga očigledno je zasnovana na temeljnim istraživanjima, i smatram da je autorka savršeno napisala lik Flore.

I mada kraj knjige nije baš onakav kakav sam očekivala, odlično je zaokružio čitavu knjigu. Toliko toga u knjizi je tužno i deprimirajuće, ali kraj knjige donosi nadu, kako Flori, tako i čitaocu, što mi se posebno dopalo.

Florin lik je toliko dobro napisan, da sam je zavolela i shvatila da tokom čitave knjige navijam za nju. Veoma brzo se zaljubila u Drejka, verujući da se seća poljupca, jer je on onaj pravi – jer im je suđeno da budu zajedno. Putovanje na koje kreće kako bi ga pronašla je izuzetno opisano. Iz njega nam postaje jasno koliko je zapravo Flora jaka i odlučna.

S druge strane, njena drugarica Pejdž mi se uopšte nije dopala. To što nije želela da brine o Flori zbog poljupca između nje i Drejka bilo je prilično nezrelo, iako je znala da njihova veza ne bi uspela u svakom slučaju. Način na koji je razgovarala sa Florom i nije želela da joj pomogne da se oseti bezbedno dok su joj roditelji odsutni – bilo je  veoma sebično i neshvatljivo.

Zahvaljujući zanimljivoj priči i odlučnoj junakinji spremnoj na velike žrtve kako bi postigla ono što želi i sačuvala jednu jedinu uspomenu, roman „Jedino sećanje Flore Benks“ jedna je od onih knjiga koju nećete želeti da ostavite dok je ne pročitate do kraja, pa čak i tada, poželećete da je pročitate ponovo!

Izvor: herestohappyendings.com 
Prevod: Maja Horvat