VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Recenzija knjige „Izlečenje: naučne činjenice o moći duha nad telom“ – da li je bolest „samo u našoj glavi“?

Od placeba, preko „ljubim da prođe“ do hipnoze i Lurda – ova knjiga nam pruža razuman i pravičan pogled na odnos alternativne medicine i lečenja prepisanim medikamentima.
 
Postoje određene bolesti koje doktorima zadaju velike muke; a postoje i određeni pacijenti kojima, izgleda, medicina ne može da pomogne. Nekim ljudima se ponekad čini da su lekari neprijateljski nastrojeni prema njima. Često u dnevnicima pacijenata čitamo o lekarima koji su ih ispraćali prezrivim komentarima: „Sve je to u vašoj glavi“, „Vi sve to umišljate“, „Vaši simptomi nisu stvarni“ (šta god to značilo).
 
Razmišljam o jednom pacijentu kojeg sam nedavno upoznao. Gospodin Hačins (nije njegovo pravo ime) se već godinama bori sa depresijom, još od kada je ostao bez posla zbog hroničnog bola u leđima, koji je počeo da ga muči nakon naizgled bezazlene saobraćajne nesreće. Nalazi sa skenera, rendgenski snimci, analize krvi – sve je u granicama normale, ako izuzmemo  neznatna odstupanja primerena njegovim godinama. Ali nesposobnost kretanja prouzrokovala je dobijanje na težini, zbog čega je oboleo od dijabetesa tipa II, a ova kombinacija nepopravljivih posledica dovela je do toga da se njegov bol pogorša. Počeo je da uzima tramadol, veoma jak, često prepisivan lek protiv bolova – svakako najbolji izbor ako se oporavljate od neke operacije, što i jeste bila njegova prvobitna namena, ali sada se, izgleda, prepisuje za sve i svašta; i gabapentin – lek koji je u početku bio namenjen lečenju epilepsije, ali je teško pronalazio pravu primenu sve dok nije preimenovan u lek protiv bolova. I opet, čini se da ga sada prepisuju, pa... za sve i svašta.
 
Pomalo je napet, a osećam i dozu netrpeljivosti prema meni, što je, nažalost, moguće objasniti. Poslednji put kada smo se videli, a gospodin Hačins je to izgleda doživeo kao agresivno popovanje, pokušao sam da mu objasnim da su velike količine narkotika i sedativa koje koristi problem, a ne rešenje, i da mora da smanji upotrebu tih lekova, počne da vežba i da prestane da puši. Odgovorio je da je meni lako da pričam – što je tačno – a onda me je optužio da, na svoj nespretan način, pokušavam da mu kažem da je njegov, bolom ispunjen život, „samo u njegovoj glavi“. I da sam mu rekao da je njegov bol, nekako, samim tim, manje stvaran. Što, na neki način, i jesam uradio. Što, opet, na neki način, možda i jeste istina.
 
Postoje neke stvari u kojima je, na nauci zasnovana, zvanična medicina odlična. Recimo, kad je reč o nameštanju polomljenih kostiju. Međutim, na takvim stvarima je relativno jednostavno primeniti naučna dostignuća – slomljena kost ima postojanu i nepromenljivu prirodu, stoga je nameštanje polomljenih kostiju nešto u čemu tačno znamo koliko smo dobri. Ali, nije tako u svakoj oblasti medicine – zapravo, uglavnom nije tako. Mi imamo i mozgove povezane sa gomilama kostiju, a ljudski mozak podrazumeva potpuno nova i drugačija iskustva, percepciju i pristup; mozak tera po svom, bez obzira na to šta nauka kaže da bi trebalo da se događa u telu. U mnogim, odnosno, u najvećem broju slučajeva, nemamo nikakvu šansu da izlečimo tegobe koje muče ove mozak ako se oslonimo samo na matematičke mere i podatke koji se odnose na telo kojima mozak pripada. Upravo iz tog razloga, koliko god da pojačavam dozu analgetika, koliko god da prepisujem nove, bolje, skuplje lekove, tvrdoglavi bol gospodina Hačinsa nikada neće proći.
 
Jasno je da nam nedostaju opšteprihvatljivi termini kojima bismo objasnili na koji način se odvija interakcija između uma i tela, i kako unutar društva, dolazi do razvoja bolesti. Problem je u isključivosti koja izlazi na videlo kada pokušavamo da se bavimo ovim temama i da o njima razgovaramo, a što se gotovo uvek završava nerazumevanjem i netrpeljivošću. Odnosi između pacijenata i lekara će biti problematični sve dok ne pronađemo način da se to prevaziđe. Kako pronaći odgovore na ovo veliko pitanje medicine je izazov sa kojim se suočila Džo Marčant u svojoj knjizi „Izlečenje“.
 
Kada pisci govore o izlečenju uma, duha ili duše, često se dešava da vrlo brzo izađu iz okvira zasnovanih na osnovnim kriterijumima, dokazima i racionalnosti, i ono što govore izgubi smisao. Ali, tu je dr Marčant na svom terenu. Pišući jednostavno, jasno i čitljivo, iznoseći ogromnu količinu podataka, ona sa izuzetnom gracioznošću izlaže ono što svi mislimo da znamo, i što bismo želeli da znamo, o misterioznom i uznemirujućem odnosu između naših umova i naših tela.
 
Posle veoma kratkog uvoda u ono što je postalo poznato kao um/telo problem, autorka izlaže naučne podatke iz kojih saznajemo o tome kako funkcioniše placebo, i o njegovoj neverovatnoj sposobnosti da pomogne ljudima da se osećaju bolje. Ona, kao i svako ko je bio voljen u detinjstvu, kaže da „ljubim da prođe“, zaista pomaže. Ali, postavlja se pitanje – kako? A onda počinje potragu za odgovorom. Šta bi mogao da bude mehanizam na osnovu kojeg se odvija ovaj proces – oslobađanje endorfina?
 
Autorka ulazi u ozbiljnu raspravu o tome kako jezik, značenje i kultura određuju način na koji ljudi doživljavaju bolest, i kako je samim tim predodređen način na koji će ljudi odreagovati na zvaničnu medicinu, rituale, placebo i negu. Sve ovo autorka je potkrepila vrlo živopisnim svedočenjima iz sopstvenog iskustva, govoreći o snazi saosećajne nege u otklanjanju bola za vreme porođaja, praveći poređenje između iskustva koje je imala u bolničkim uslovima sa lekarima-akušerima i iskustvom sa porođajem kod kuće, koji je izvela saosećajna babica, sa kojom se prethodno zbližila.
 
Stvari postaju dodatno kontroverzne kada autorka pređe na raspravu o potencijalnoj ulozi hipnoze u rešavanju problema sa nervoznim crevima, ali i u borbi sa sindromom hroničnog umora, ističući neverovatno ozbiljne posledice koje ovo stanje ostavlja na pacijente, njihove karijere i karijere njihovih lekara.
 
Autorka je mudra, uvek jednom nogom čvrsto stoji na naukom zasnovanim i racionalnim temeljima. Iako nema predrasuda, autorka je oprezna i stroga, njen blago skeptični ton je ubedljiv, i uspešno izbegava nadrilekarstvo. Mnoge od tvrdnji koje iznosi u svojoj umerenoj, saosećajnoj knjizi mogu delovati očigledno kada se o njima malo razmisli – „verovanje u ljutitog i osuđujućeg Boga čini da ljudi budu pod većim stresom“ – ali su možda, baš zbog toga, još važnije.
 
I kao što i sama autorka navodi: „Uzimanje u obzir uloge uma u pitanjima zdravlja predstavlja pristup koji je u mnogo većoj meri zasnovan na nauci i naučnim dokazima, nego što je to još veće oslanjanje na hirurške intervencije i lekove.“ A činjenica da i lekari i istraživači to zanemaruju ide na štetu svih nas.
  
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
bezbedan strah zašto bi deca trebalo da čitaju strašne knjige laguna knjige Bezbedan strah: Zašto bi deca trebalo da čitaju strašne knjige
21.01.2020.
Pisac Kavan Skot plaši decu već godinama – i evo razloga zbog čega to radi. „Nije u redu!“ Reči su me naterale da podignem pogled dok sam potpisivao knjige prilikom posete jednoj biblioteci....
više
u redu je da pogledamo adaptaciju pre čitanja knjige laguna knjige U redu je da pogledamo adaptaciju pre čitanja knjige
21.01.2020.
Znam, znam, ovo nije popularan stav. Posebno jer sam nedavno napisala tekst o tome zašto je bolje da prvo pročitate „Sagu o vešcu“ pa onda gledate Netfliksovu adaptaciju. Međutim, verujem da za određe...
više
kad reper umisli da je bog narcisi su emocionalni zlostavljači koji se nikad neće promeniti, a njihov broj je u porastu laguna knjige Kad reper umisli da je bog – Narcisi su emocionalni zlostavljači koji se nikad neće promeniti, a njihov broj je u porastu
21.01.2020.
„Napisao sam tu pesmu zato što sam ja bog. Ne vidim drugo objašnjenje.“ Ma koliko bizarna, izjava Kanjea Vesta je i dragocena. Američki reper je možda najkraće i najtačnije opisao kako sebe doživljava...
više
aleksandra filipović veliki ljudi lome kalupe laguna knjige Aleksandra Filipović: Veliki ljudi lome kalupe
21.01.2020.
Razgovaramo sa Aleksandrom Filipović. Njen roman za decu i mlade „O krilima i čudima“ objavila je izdavačka kuća Laguna. Roman je izrastao iz priče „Bumbariću-paniću“ za koju je autorka 2018. godine d...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.