Razvoj jednog pisca: Razgovor sa dobitnikom Nobelove nagrade portugalskim piscem Žozeom Saramagom

Žoze Saramago se rodio 16. novembra 1922. godine kao dete seljaka bezemljaša u portugalskom selu Azinjaga, nedaleko od Lisabona. Ime bi mu bilo isto kao i očevo – Žoze de Sosa – da matičar nije na svoju ruku dodao nadimak porodice Sosa: Saramago, ime divlje biljke koju siromasi često beru za ishranu. Ovakva vrsta istorijske proizvoljnosti, sa svojom dubokom simbolikom, često je provejavala kroz složene priče samog Saramaga. Na primer, u svom romanu iz 1989. godine, „Povest o opsadi Lisabona“, skromni korektor prepravlja portugalsku istoriju i priču o sebi, umećući jednu jedinu reč u istorijsko delo koje uređuje. Višeslojno preplitanje činjenica i fikcije, pojedinačnih i kolektivnih shvatanja, i prepoznatljiv narativni stil u isto vreme i ironično odmaknut i emotivno zanesen: sve su to prepoznatljive osobine romana Žozea Saramaga, prvog pisca na portugalskom jeziku koji je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost.

Saramagov dugačak put do književnih priznanja i slave bio je krivudav. Vrlo rano je izdao prvi roman – „Zemlja greha“ je objavljen 1947. godine – ali je potom trideset godina izbegavao formu koja će mu doneti slavu širom sveta. Kada je 1976. godine izdao drugi roman, „Priručnik slikarstva i kaligrafije“, u podnaslovu je stajalo „ensaio de romance“ što bi se moglo prevesti i kao „roman – esej“ i kao „vežba za roman“. Drugo tumačenje ističe Saramagovo shvatanje pisanja kao veštine, mukotrpnog procesa koji se mora savladati strpljenjem i skromnošću.

Premda i Saramago i kritičari ističu značaj i vrednost njegovih ranijih dela, za većinu čitalaca njegov roman iz 1982. godine, „Sedam Sunaca i Sedam Luna“ jeste knjiga koja mu je donela priznanje kritike i široku čitalačku publiku. Italijanski kompozitor Acio Korđi je roman pretočio u operu „Blimunda“, koja je prvi put prikazana 1990. godine u Milanu. Saramagov neuobičajen pristup istorijskim temama, koji je započeo ovim romanom, nastavio se sledećim delima, od bavljenja Portugalom za vreme diktature Salazara tridesetih godina 20. veka u „Godina smrti Rikarda Reiša“ (1984) do priče o drevnoj Galileji u „Jevanđelju po Isusu Hristu“ (1991).

Zvanična reakcija na „Jevanđelje po Isusu Hristu“ – portugalska vlada je sprečila kandidaturu romana za Evropsku nagradu za književnost, tvrdeći da je uvredljiva za katolike – navela je Saramaga i njegovu suprugu i novinara, Pilar del Rio, da se presele na Kanarska ostrva, gde su i ostali da žive. Godina 1990. je označila i promenu u Saramagovom delu: njegovi romani „Slepilo“ (1995), „Sva imena“ (1997) i „Pećina“ (2001) su mračne filozofske parabole nastanjene često bezimenim likovima koje se odvijaju u nejasnom ali distopijskom vremenu i prostoru. Njihova tama, međutim, nikada nije potpuna. Sa ranijim Saramagovim delima dele suštinski pozitivnu veru u dinamični, preobražajni potencijal delovanja pojedinca, čak iako takođe nagoveštavaju sve pesimističkije viđenje budućnosti ljudske rase.

Beskompromisni levičar i do dana današnjeg član Komunističke partije, Saramago nikada nije izbegavao učešće u politici niti kontroverzu. Decenijama je čvrsto zastupao ulogu književnosti kao vida javne rasprave i dužnosti  umetnika i intelektualaca da deluje u javnom životu. Raspon pitanja koja su izazvala njegovu pažnju ili podršku s godinama je samo rastao. Na primer, napisao je predgovor za knjigu „Naš svet je naše oružje“ potkomandanta Markosa, vođe zapatističkog Narodnooslobodilačkog fronta, seljačkog pokreta u saveznoj meksičkoj državi Čijapas. Zapravo, Saramagova prisutnost kao međunarodnog glasnogovornika onog što je nedavno opisao kao jednostavan zahtev za jednakom pravdom za sve, samo se uvećala posle dobijanja Nobelove nagrade.
 
Ana Klobucka, vanredni profesor portugalskog jezika na Univezitetu Masačusets je proleća 2001. godine elektronskom poštom obavila ovaj razgovor sa Saramagom.
 
Ana Klobucka: Doživeli ste eksploziju kreativnosti kao i međunarodnu slavu kada ste već bili u šezdesetim godinama. Kako objašnjavate neočekivanu putanju vašeg razvoja kao pisca?
 
Ne znam kako to da objasnim, i mislim  da niko u sličnoj situaciji ne bi bio u stanju da pronađe tu nit koja u nečijem životu od ničega vodi ka nečemu. Kada sam bio otprilike 19 godina star, pitali su me šta bih želeo da postanem i odgovorio sam: „Pisac“. Nisam dugo čekao da ostvarim taj cilj, jer sam svoj prvi roman „Zemlja greha“, objavio kada mi je bilo samo 24 godine. Ali narednih dvadeset i više godina pisao sam malo a objavio ništa. Paradoksalno, kada mi je pisanje ponovo postalo ustaljena aktivnost, ta stara želja da budem pisac više nije bila tako čvrsta. Nastavio sam da pišem i objavljujem iz čiste navike, bez ičeg jasnog što bi me vodilo. Do 1974. godine, kada je revolucija skončala pedesetogodišnju diktaturu u Portugalu, objavio sam samo šest knjiga: taj prvi, daleki i gotovo zaboravljeni roman, dve knjige poezije i tri zbirke novinskih članaka i priča. Dve ranije knjige „Priručnik za slikanje i kaligrafiju“ i „Kvaziobjekt“ objavljene su 1975.
 
Krajem te iste godine, iz političkih razloga sam otpušten sa mesta zamenika direktora novina Diario de Noticias, na kome sam bio nekoliko meseci. Tada sam sebi rekao da ako zaista želim da budem pisac, to je trenutak da počnem. Nekoliko nedjelja kasnije, nalazio sam se u ruralnoj provinciji Alentež, i iz tog iskustva je nastao roman „Stoleće u Alentežu“, objavljen 1980. godine. Konačno sam počeo da verujem da imam da kažem nešto vredno. 1982. godine, kada mi je bilo šezdeset, objavio sam „Sedam Sunaca i Sedam Luna“. Postao sam pisac kakav sam želeo da budem, i upitan kako sam došao do te tačke jedini odgovor mi je bio ovaj: „Ja ne samo da pišem, ja pišem o onome što jesam“. Ako postoji tajna, onda je to verovatno ta.
 
Oktobra 1998. godine, postali ste prvi pisac na portugalskom jeziku koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Osim očiglednih posledica, da li je ovo priznanje uticalo na vas kao pisca,  psihologiju vašeg dela ili odnos sa čitaocima?
 
Ista sam osoba kakva sam bio pre dobijanja nagrade. Radim podjednako redovno, nisam promenio navike, imam iste prijatelje, držim se istog pravca bilo kao pisac bilo kao građanin. Nobelova nagrada me nije učinila drugačijim, ni boljim ni gorim.
 
Oprobali ste se u različitim književnim formama, ali od 1980. godine našli ste svoj izraz u romanu. U isto vreme, nastavili ste pisati drame, od „A Noite“ iz 1979. do „In Nomine Dei“ 1993. godine. Čini se da ste odustali od poezije. Koliko se Saramago romanopisac razlikuje od Saramaga pesnika ili esejiste?
 
Bolji sam romanopisac nego pesnik, dramatičar ili esejista. Ali ne bih bio romanopisac kakav jesam, da se ne bavim i drugim formama ma kako to nesavršeno radio. Već sam ranije rekao da u suštini nisam romanopisac već radije neuspeli esejista koji je počeo pisati romane jer nije znao da piše eseje.
 
Istorijski romani koje ste napisali osamdesetih godina, od „Sedam Sunaca i Sedam Luna“ do „Jevanđelje po Isusu Hristu“, obrazuju prvi veliki pripovedački ciklus u vašem delu. Mnogi od vaših čitalaca vide jasnu liniju između tih romana i vaših narednih dela, tri alegorijska romana iz devedesetih: „Slepilo“, „Sva imena“ i „Pećina“. Kako opisujete ravnotežu  između kontinuiteta i promena koje postoje u vašem delu poslednjih dve decenije?
 
Prvi ciklus koji ste pomenuli, takođe uključuje „Stoleće u Alentežu“, roman u kome sam po prvi put našao svoj poseban izraz koji je od tada postao moj zaštitni znak. A u romanima drugog ciklusa postoje jasni odjeci moje rane zbirke kratkih priča „Kvaziobjekat“. Dalje, ne smemo zaboraviti moje zbirke priča objavljenih u novinama, „Priče s ovog i onog sveta“ i „Putnička torba“. Po mom mišljenju, sve što sam napisao kasnijih godina ima svoje korene u tim tekstovima. Što se tiče „jasne linije“ koja razdvaja dva ciklusa, objasniću je metaforom o kipu i kamenu. Do romana „Jevanđelje po Isusu Hristu“ opisivao sam kipove, ukoliko se na njih gleda kao spoljašnjost kamena. Sa romanom „Slepilo“ i ostalim posle njega, prešao sam u unutrašnjost kamena, u prostor gde kamen ne zna da li je spolja kip ili na primer stepenik.
 
Šta biste odgovorili osobi koja nije upoznata s vašim radom kada bi vas upitala: „Veoma sam rad da pročitam neko vaše delo. Od koje knjige je najbolje da počnem?“
 
Preporučio bih mu – sigurno neočekivano za sve - „Putovanje kroz Portugaliju“, putopis koji sam objavio 1981. godine. Hipotetični čitalac koji bi prihvatio ovakav predlog verovatno bi bio zahvalan za ovu preporuku.
 
Neki kritičari vašeg dela smatraju da ste pre svega politički moralista. Koji su to osnovni elementi društvenog i političkog morala koje pripisujete sebi kao piscu, intelektualcu i ljudskom biću?
 
U knjizi „Kvaziobjekat“ ima epigraf iz dela Karla Marksa i Fridriha Engelsa „Sveta porodica“: „Ako su ljudska bića oblikovana okolnostima, onda je neophodno da se te okolnosti oblikuju na human način“. To sadrži svu mudrost koja mi je potrebna da postanem „politički moralist“ kakvim me, izgleda, smatraju.
 
Poslednjih meseci se stalno i iznova ponavlja da se posle 11. septembra svet promenio. Da li se slažete?
 
Promenio se pre tog datuma. Svet prolazi kroz proces promena poslednjih dvadeset ili trideset godina. Jedna civilizacija nestaje, druga započinje. Nije prvi put da se takva pojava dešava, samo što smo u ovom slučaju očevici. Međutim, ono što se promenilo posle 11. septembra jeste kolektivni mentalitet Amerikanaca koji su izgubili osećaj da su SAD, ako ne računamo prirodne katastrofe, zaštićene od razaranja. Sada su otkrili krhkost života, kobnu ranjivost koju je ostatak sveta već iskusio u prošlosti ili je na svoj užas oseća sada. Shvatili su (barem se nadam da jesu) sopstvenu isključivost, onu koja ih je učinila ravnodušnim prema tome šta se dešava u ostatku sveta, i koja je stvorila stav pun uvredljive oholosti u odnosima koje Amerikanci uspostavljaju sa onima koje smatraju tuđinima, sa drugima. Sada su otkrili strah. Ono čega se ja plašim jeste da će jedina posledica materijalne i psihološke agresije koju su pretrpeli biti jačanje nabusitosti i oholosti koja ih već odlikuje.
 
U vašem delu, razmišljanja o prošlosti se prepliću sa razmišljanjima o budućnosti, na utopijski i distopijski način. Kako zamišljate da će za dvadeset godina izgledati novi svetski poredak (ili nedostatak istog)?
 
Nisam prorok. Čovek budućnosti će biti drugačiji od nas. Nisam uopšte siguran da bi se on i ja mogli sporazumeti međusobno.
 
Što se tiče novog svetskog poretka, za sada će nastaviti da bude uređen na način koji odgovara SAD i koji Amerika nameće. Sutra, ulogu svetskog lidera će možda pripasti Kini koja se nepovratno prebacila na kapitalizam, kao što nas njeni ubrzani koraci koje je napravila u tom pravcu navode da mislimo. Tada će SAD ponovo iskusiti strah.
 
Da zaključimo možda neizbežnim pitanjem: možete li nam nešto reći o projektima na kojima trenutno radite, ove rane 2002, osamdesete godine vašeg života i rada?
 
Putujem manje da bih mogao pisati više. Svoja odredišta biram po stepenu njihove korisnosti (za moj rad). Objaviću šesti tom svojih dnevnika Cadernos de Lanzarote, i nadam se ću sledeće jeseni videti objavljivanje novog romana „Udvojeni čovek“. O njemu neću detaljnije pričati. Osim da nema nikakve veze sa kloniranjem.

Izvor: masshumanities.org
Prevod: Vladimir Martinović