Imao sam veliko zadovoljstvo da nedavno intervjuišem Voltera Ajzaksona, bivšeg urednika časopisa
Time, povodom njegove biografije Ajnštajna. Ajzakson je pre toga napisao biografije Bena Frenklina i Henrija Kisindžera. Ajzakson mi je rekao da voli „blogerske kritike“ i da je „rad da pomogne“. Dozvolio mi je da mu postavim samo pet pitanja.
Baš kao što je to slučaj sa Bendžaminom Frenklinom, i o Ajnštajnu već postoji ogroman pisani materijal. Šta je vas inspirisalo da napišete ovu knjigu? Da li ste zbog nečega bili naročito zainteresovani da otkrijete šta ga je učinilo tako fascinantnom figurom?
Zainteresovao sam se za Ajnštajna dok sam bio urednik časopisa
Time. Birali smo ličnost veka. Neki od mojih kolega su se zalagali za druge kandidate kao što su Frenklin Ruzvelt, Čerčil ili Gandi. Smatram da će 20. vek će biti zapamćen po probojima ostvarenim u nauci i tehnologiji: cepanju atoma, odlasku u svemir, kreiranju mikročipa, itd. Ajnštajn je bio u najvećoj meri zaslužan za dva stuba nauke našeg doba: teoriju relativiteta i kvantnu mehaniku.
Njegovi prsti su umešani u veliki deo sadašnje tehnologije: lasere i fotoelektrične ćelije, atomsku energiju i oružje, svemirska putovanja, pa čak mikročipove. A bio je i karakterističan za vek u kome su izbeglice bežale od ugnjetavanja i išle u potragu za većom slobodom. Njegov život je spomenik sponi koja postoji između slobode i kreativnosti.
Radio sam sa ljudima koji su se na Kalifornijskom tehnološkom institutu bavili njegovom pisanom zaostavštinom. To mi je omogućilo da napišem biografiju u kojoj se prepliću Ajnštajnov naučni rad, političke ideje, ličnost i privatni život. Pokušao sam da pokažem da je sve to povezano. Ajnštajn me je privukao svojom kreativnošću zasnovanom na buntovničkoj spremnosti da preispituje autoritete i prkosi konvencijama. To vidite u svim aspektima njegovog života.
Mislite li da su događaji iz Drugog svetskog rata, naročito bacanje atomske bombe, zasenili naučna dostignuća Ajnštajna i njegovih savremenika?
Ne, mislim da je bacanje bombe dramatično skrenulo pažnju na to da je e=mc2 više od apstrakcije. Izdanje časopisa
Time koje je izašlo nakon bacanja bombe imalo je na naslovnoj strani sliku Ajnštajna ukrašenog atomskom pečurkom iza njega. Zbog toga što je potpisao pismo kojim se apeluje na Frenklina Ruzvelta da pokrene projekat pravljenja bombe, Ajnštajn se osećao odgovornim i zabrinutim. Poslednju deceniju svog života je velikim delom posvetio kontroli naoružanja i miru u svetu. Veza između politike i nauke me fascinira, i to je jedna od tema knjige.
Kako savetujete čitaoce kako što sam ja da pomire Ajnštajnove moralno upitne postupke u privatnom životu sa njegovim pozitivnim naučnim postignućima? Mislite li da su njegovi privatni problemi indirektno doprineli njegovom uspehu? Kažu, na primer, da su mnogi veliki pisci imali nesrećan život. Teorija glasi da su to nadomestili stvaranjem sopstvenih svetova. Psihološki gledano kako se to može primeniti za Ajnštajnovo stvaranje drugog univerzuma – bukvalno i figurativno?
Jedna od stvari koje smo otkrili, i o Bendžaminu Frenklinu i o Albertu Ajnštajnu, jeste to da nisu stvoreni od mermera. Bili su ljudi od krvi i mesa. Imali su mane. Da li to umanjuje njihov značaj? Pa, svakako ih čini ljudskijim. Takve ljude znamo iz sopstvenih života, možemo se povezati sa njima, i to nam pomaže da sudimo o njima na način na koji mislimo da nam odgovara.
Ne mislim da je njegov nesrećni privatni život doprineo Ajnštajnovoj veličini. Ali evo gde vidim vezu: u njegovim političkim stavovima, ličnom životu i nauci, on se uvek odupirao ograničenjima, odbijao bilo kakve granice, prkosio svim konvencijama i pokazivao nepoštovanje prema autoritetima. To je još jedna tema moje knjige. Takav stav je on imao, na žalost ili ne, i prema vezama i odgovornostima koje podrazumeva porodičan život.
Koja je najveća zabluda o Ajnštajnu, osim one da je pao iz matematike?
Da je bio povučeni samotnjak, što je slika koju je sam negovao. Njegova lična dokumenta, kao i gomile pisama iz arhiva, pokazuju da je Ajnštajn bio strasna osoba, imao je prisna prijateljstva i duboko emocionalne veze, tokom celog života – od studentskih dana do kasnijeg života genija u Prinstonu. Mogao je da prkosi važećim normama ali je voleo da provodi vreme sa drugim ljudima, bilo da su u pitanju kolege naučnici ili lični prijatelji i deca.
Kako vi mirite Ajnštajnove religiozne stavove sa njegovim naučnim otkrićima? (Čuveni citat „Bog ne baca kockice“ je najočigledniji primer.)
Ajnštajn nije smatrao da se religija i nauka suprotstavljene jedna drugoj, i napisao je mnoge eseje i održao mnoge govore na tu temu. Zato mi je pisanje poglavlja „Ajnštajnov bog“, bilo mi je jedno od najinteresantnijih. Njegov koncept boga je proizvod razmišljanja o harmoniji i predvidljivostima prirodnih zakona. To ga je činilo „realistom“: nekim ko je ubeđen da konačna realnost postoji nezavisno od naših opažanja ili sposobnosti da je uočimo. I to je koren nelagode koju je osećao u vezi sa kvantnom mehanikom.
Često je govorio da se, kada sudi o nekoj teoriji, prvo zapita da li je to način na koji bi bog stvarao univerzum. Jednom, kada nije poverovao rezultatima eksperimenta, je rekao: „Bog je lukav ali ne i zloban“. (Jedna anegdota kaže da je pred kraj života, dok je stajao u Prinstonu kraj kamina na kome je taj citat bio urezan i raspravljao kako se kvantna mehanika pokazala osnovanijom nego što je isprva mislio, i pokazao je na citat i našalio se: „Pa, možda jeste pomalo zloban“.)
Njegovo je uverenje bilo da to što „bog ne baca kockice“ znači da u prirodi postoji harmonija među zakonitostima kojom se sve može objasniti, i da bog nije dozvolio da se stvari dešavaju slučajno. To ne bi bio način na koji bi stvorio univerzum.
Izvor: blogcritics.org
Prevod: Vladimir Martinović
Foto:
David Shankbone