Razgovor sa Trejsi Ševalije o njenom novom romanu „Novi učenik“- ponovo ispričanom Šekspirovom „Otelu“

Novi roman Trejsi Ševalije „Novi učenik“ je ponovo ispričan Šekspirov „Otelo“, još jedna knjiga u seriji Hogart Šekspir, u kojoj se Ševalije pridružila autorima kao što su En Tajler i Margaret Atvud u pisanju osavremenjenih verzija Šekspirovih komada.
 
U ovom razgovoru Ševalije nam objašnjava kako je teme iz „Otela“ uklopila u svoj roman i priča o inspiraciji koju je crpela iz svog detinjstva u Vašingtonu.
 
Šta je to u „Otelu“ što vas je privuklo da izaberete baš taj komad, a ne neki od mnogih drugih koje je Šekspir napisao, i da tako doprinesete ediciji Hogart Šekspir ?
 
Tema ljubomore i diskriminacije u „Otelu“ jeste univerzalna i mučna. Naročito me je privukla ideja da pišem o autsajderu, jer sam donekle to i sama. Odrasla sam u SAD a preselila sam se u Britaniju sa 22 godine. Zadržala sam američki naglasak i posle 30 godina života u Britaniji,  i tretiraju me i dalje kao stranca. Ali svi mi se ponekad i ponegde osećamo kao autsajderi, tako da se to odnosi na svakoga – kao i na to kako se odnosimo prema ljudima drugačijim od nas.
 
Kako ste pristupili tako poznatom delu? Da li ste, kao pisac osetili breme izazova da krenete Šekspirovim stopama?
 
Bilo je zastrašujuće sve dok nisam rešila da ne pokušavam da sledim jedinstven način na koji se Šekspir služi jezikom. To bi bilo nemoguće i budalasto. Umesto toga, usredsredila sam se na priču, i jednom kada sam se podsetila da je Šekspir i sam uzimao priče od drugih, manje me je brinulo što ja kradem od njega. Čitala sam komad ranije i videla mnoge različite verzije. Pre čitanja, pročitala sam dramu dva puta, a onda je ostavila po strani i nisam je više uzimala u ruke. Rešila sam da ne robujem originalu.
 
Diskriminacija, izdaja, otuđenje i ljubomora su središnje teme „Otela“. Kako ste ove elemente uklopili u roman „Novi učenik“?
 
Dok sam razmišljala o osnovnim temama, brzo mi je sinulo da su to stvari koje deca osećaju dublje i bez filtera koje odrasli koriste da bi delovali ravnodušno. Razmišljala sam o tome gde to deca kontrolišu svoj svet, i školsko dvorište je postalo očigledan izbor. To je veoma napeto mesto, puno strasti i intrige, gde odrasli samo naizgled imaju kontrolu. Takođe, stvari se tamo odvijaju brzo. To je kao laboratorija. Klinci se zaljubljuju, menjaju prijatelje, tuku se, stvaraju savezništva i počinju ratove – sve u toku jednog dana. Jednom kada sam odabrala mesto radnje, bilo je lako da uključim diskriminaciju, izdaju, ljubomoru. Klinci doživljavaju te stvari svaki dan i duboko ih osećaju.
 
„Novi učenik“ se odvija u školi u predgrađu Vašingtona, 1970. godine. U to vreme i vi ste živeli u tom gradu. Da li roman crpi inspiraciju i iz vašeg ličnog iskustva?
 
Razmišljajući o temama u „Otelu“, a posebno o ideji o autsajderu, setila sam se svog detinjstva. Imala sam neobično iskustvo, jer sam živela u mešovitom komšiluku i išla u školu gde su bili pretežno crnci. Često sam osećala da sam drugačija, iako to nije bilo zbog boje kože. Ponekad su me zadirkivali jer sam bila debela i nosila naočare. Uspela sam da prenesem neka od tih osećanja u roman.

Sa svetlije strane, takođe sam koristila zabavne momente iz mog školskog iskustva – ljuljanje na konopcu sa jarbola za zastavu, preskakanje lastiša, ismevanje nastavnika likovnog. Takođe sam koristila i dosta referenci na sedamdesete: zvoncare sa izvezenim detaljima, kutije za užinu sa motivima „Partridž porodice“, slatkiši koje sam jela, top 40 muzičkih hitova koje sam slušala, užasna hrana u menzi, čitalački ugao u eksperimentalnim „Otvorenim učionicama“.
 
Tokom godina, bilo je raznih interpretacija „Otela“ u književnosti, pozorištu i na filmu. Pošto ste proveli toliko vremena u detaljnom proučavanju komada da biste iznedrili svoju verziju, po vašem mišljenju, šta je to u njemu zbog čega odoleva testu vremena?
 
Mislim da je „Otelo“ i dalje bitan jer smo fascinirani time kako dobra osoba lako postane loša. Jagovo manipulisanje Otelom je užasno; nalik je onom osećanju koje nas obuzme kada vidimo saobraćajnu nesreću ‒ skrećemo pogled ili stavljamo ruku preko očiju da bismo onda virili kroz prste jer nas prizor istovremeno privlači i hipnotiše. I pošto smo se svi mi ponekad osećali kao autsajderi, pitamo se da li smo i mi tako ranjivi i laki za manipulisanje.
 
Kakvu biste poruku voleli da čitaoci ponesu kad pročitaju roman „Novi učenik“?
 
Nadam se da će „Novi učenik“ podsetiti čitaoce na to kako je to kada si drugačiji od svoje okoline. Bilo da je u pitanju boja kože, religija, uzrast, naglasak, veličina, oblik, pol ili šta god, svi smo osetili i doživeli da nas ljudi tretiraju kao drugačije od njih. I suprotno od toga, svi smo bili u situacijama kada smo bili deo većine. Ne želim da propovedam, ali to je pozicija moći i moramo zapamtiti da je koristimo mudro i sa saosećanjem.
 
Izvor: shakespeareandbeyond.folger.edu