Razgovor sa Džonom Irvingom

Napomena: susret se odigrao 2009. godine.
 
„Reći ću vam zašto imam pušku“, izgovara Džon Irving između dva skupa zalogaja pečene prepelice dok sedimo za stolom krčme na farmi Vest vju, samo desetak minuta vožnje od njegove kuće u gradiću Dorset u Vermontu. Čak i Dženet Turnbul, piščeva supruga i agent, s nestrpljenjem očekuje sledeće reči koje će izaći iz njegovih usta; ovo je, inače, prvi put da čuje da njen muž drži sačmaru u svojoj radnoj sobi. Posle kraće, napete pauze, koju je iskoristio da završi sa žvakanjem, Irving zaverenički podiže pogled: „Štetočine!“ Štetočine? O čemu priča ovaj čovek? Shvativši na osnovu naših zbunjenih izraza lica i nelagodnog meškoljenja da pred sobom ima pogrešnu publiku, on istog trenutka menja taktiku i kreće da objašnjava.

Anegdotu, kao što se i moglo očekivati, krase sva klasična obeležja njegovih romana: puna je digresija, simbolike, nasilja i raznih drugih vrsta preterivanja. Ukratko, Irvinga su jedne noći probudili zvuci cviljenja koji su dopirali iz drugog dela kuće. Ustao je iz kreveta po mraku i krenuo da utvrdi o čemu je reč. Zavirivši u garažu, primetio je da porodični labrador Dikens leži krvav na podu i da mu iz tela viri desetak dugačkih bodlji. Za mučki napad je, kako kaže, bilo odgovorno bodljikavo prase „od preko trideset kila“, koje je stajalo nekoliko koraka dalje. „Šta je trebalo da uradim? Da zgrabim sačmaru i uplašim porodicu?“, pita šezdesetsedmogodišnji pisac. Umesto toga, uzeo je u ruke palicu za bejzbol i počeo da udara nezvanog gosta, ne obraćajući pažnju na bodlje koje su mu se bolno zabadale u ruke. Presudio mu je na licu mesta.

Dženet polako odmahuje glavom. „Krvi je bilo na sve strane – po zidovima i automobilima. Napravio je pravi haos“, kaže ona. „Ali, čekaj, još uvek mi nije jasno odakle ti puška. Je li napunjena?“ „Naravno da nije“, odgovara on kolutajući očima. „Municija je u nekoj fioci u kući. Trebalo bi mi sto godina da je napunim.“ (Izostanak objašnjenja potrebe za puškom i njenog porekla na kraju prolazi nezapaženo.)

Za poznavaoce stvaralaštva Džona Irvinga – od njegovog debi romana Setting Free the Bears (1968), preko „Sveta po Garpu“, koji ga je deset godina kasnije učinio bogatim i slavnim, do knjige Until I Find You, njegovog najautobiografskijeg dela – prisustvo i upotreba oružja su nešto što se podrazumeva. I u njegovoj tek objavljenoj knjizi pojavljuje se više različitih vrsta oružja: od (gle čuda) sačmare, preko kolta .45, tučanog tiganja i opakog nemačkog ovčara, do plavog mustanga (verovatno bez vozača).

„Poslednja noć u Krivoj Reci“ je Irvingov dvanaesti roman. Govori o sudbini kuvara Dominika Bačagalupa i njegovog sina Denija, koji posle greškom počinjenog ubistva beže iz njuhempširskog gradića Kriva Reka, otkrivaju svoje italijanske korene u Bostonu i provode život skrivajući se od osvetoljubivog šerifa. Deni Bačagalupo – slično nekolicini Irvingovih alterega iz prethodnih romana – postaje pisac.

„Ta premisa mi se vrzmala po glavi punih dvadeset godina“, objašnjava pisac dok mi, poput iskusnog vodiča, pokazuje ukusno nameštene sobe svog doma. Obilazak se završava u prostoru za rekreaciju, čiji pod je najvećim delom pokriven ogromnom rvačkom strunjačom. Irving se kao tinejdžer bavio rvanjem, a zatim je nekoliko godina radio kao trener rvačkog tima svoje srednje škole. Ljubav prema ovom sportu preneo je na svoje junake (pre svega na Garpa) i dvojicu od svoja tri sina: zidovi prostorije ukrašeni su nizovima slika sa njihovih mečeva, a sportsku monotoniju s vremena na vreme razabijaju fotografije sa pozorišnih nastupa trećeg sina. Rvanje se, zajedno sa nekoliko drugih piščevih omiljenih tema, pojavljuje i u njegovom najnovijem romanu.

Irving retko govori o izvorima svojih opsesija (deca bez očeva, medvedi, Beč, seksualni tabui, pisci autobiografske proze) i još uvek izričito negira sličnosti između sebe i Garpa, tako da su mnogi novinari bili iznenađeni kada je tokom promotivne turneje za roman Untill I Find You odlučio da otvoreno govori o dva važna izvora inspiracije: čežnji za biološkim ocem i svom prvom seksualnom iskustvu (sa dosta starijom ženom, kada je imao samo jedanaest godina).

Radnju „Poslednje noći u Krivoj Reci“ iskoristio je da se vrati rodnom Nju Hempširu i obrazovnim institucijama koje je pohađao u mladosti. Deni Bačagalupo se upisuje u srednju školu Ekseter, a zatim pohađa Univerzitet Nju Hempšira i radionicu za pisce u Ajovi, da bi se na kraju preselio u Vermont i Toronto (gde Irving provodi deo godine sa suprugom, koja je poreklom iz Kanade). Irvingovi su pre nekoliko meseci posetili svoju kolibu na jezeru Hjuron kako bi usred snežne oluje fotografisali drvo koje se nalazi na koricama knjige. „Ovog puta sam pokušao sa nešto opuštenijim pristupom, jer sam u prošlom romanu upotrebio dosta autobiografskih detalja zbog kojih se uvek osećam nelagodno“, kaže on.

Metafikcija „Poslednje noći u Krivoj Reci“ za temu uzima ono što nekoga čini piscem. Denijeve knjige i avanture zapravo su fikcionalizovana verzija autorovog razvojnog puta. Deni piše roman o Vijetnamu (pandan Irvingovoj „Molitvi za Ovena Minija“), roman o abortusu („Tuđa pravila“), dobija savete od Kurta Vonegata (Irvingovog mentora u stvarnom životu), a neprijatne uspomene transformiše u fikciju jer ne želi da ih se seća u izvornoj formi – Irving priznaje da je postao pisac zahvaljujući neprijatnim iskustvima iz mladosti. „U sebi sam često ponavljao: U redu je, mogao bih ovo nekako da iskoristim, ali bilo bi lepo da se ne događa baš meni.“



Priča o beguncima iz Krive Reke ima i svoju „bodljikavu štetočinu“. Kečam (samo „Kečam“) je drvoseča i lovac na medvede čije ekstremno libertarijanstvo savršeno otelovljuje državni moto Nju Hempšira – „Živi slobodno ili umri“. Irving opisuje porodičnog prijatelja Bačagalupovih kao „lepak“ romana. Ističe da „stvarni“ Kečam ne postoji: „Zamišljam ga kao tip Amerikanca koji poznajem celog života“, kaže on. „Namerno sam izabrao da ga prikažem kao izumrlu vrstu – goniči građe više ne postoje na našim rekama. On je vezan za nešto što je savremeno društvo odbacilo. I veoma je ljut zbog toga.“

Između ljutitih tirada protiv republikanaca i hipika, Kečam igra ulogu Denijevog kuma i političkog ida. Iznerviran pitanjima novinara o razlozima zbog kojih živi u Torontu (u znak protesta protiv Bušove politike?), Deni odgovara političkom tiradom o Iraku. „Dosta mu je uzdržavanja“, objašnjava Irving. „Osim toga, lakše mu je kada zvuči kao Kečam.“

Samog Irvinga nije neophodno provocirati kako bi otkrio svoja politička naginjanja. Kaže da je iskreni liberal sa primesama Kečama, kao i da, kada mu se ukaže prilika, voli da raspravlja o politici. Kada je pak proza u pitanju, mudro je odlučio da kao politički megafon upotrebi dobronamerne ali nepouzdane naratore, kao što je, na primer, Džon Vilrajt u „Ovenu Miniju“. Iako će mnogi reći da njegova dela odišu odvažnošću i žestinom, ovom piscu uvek polazi za rukom da se distancira od teme koju obrađuje i održi punu kontrolu nad zapletom i jezikom, što često izaziva podele među književnim kritičarima, ali ne i među njegovim odanim i brojnim obožavaocima. „Bilo da je reč o političkom, emocionalnom, seksualnom ili psihološkom besu, verujem da treba sačekati – koliko god da je potrebno – kako bismo uvideli razliku između stvari oko kojih se vredi ljutiti i onih sa kojima se jednostavno treba pomiriti. A shvatio sam i da što duže čekam, to više mogu da manipulišem takozvanom istinom“, kaže on.

Od kolega pisaca najviše se druži sa Majklom Ondačijem, Salmanom Ruždijem i Edmundom Vajtom. Za Vajtov roman A Boy’s Own Story kaže da je sve ono što je „Lovac u žitu“ trebalo da bude (nije ljubitelj Selindžera, ni Hemingveja, ni Vulfa, ni Pinčona, niti većine pisaca koji su došli posle Dikensa).

Kaže da je prošlog leta pisao Vajtu kako se iznenada setio jednog važnog detalja iz detinjstva, na šta mu je ovaj odgovorio da bi trebalo da napiše memoare. „Rekao sam mu da nikada neću napisati memoare, jer kad god počnem da beležim detalje iz života, od toga na kraju uvek ispadne roman.“

Na pitanje o budućim planovima Irving odgovara da već uveliko radi na novom romanu, kome će verovatno dati naslov „U jednom licu“, što su reči preuzete iz petog čina Šekspirovog komada „Ričard II“. Pisac kaže da saoseća sa rečitim, na propast osuđenim kraljem: „Uvek sam smatrao da deo njegovog problema leži u tome što nikada nije trebalo da postane kralj. Bilo bi mnogo bolje da je postao pesnik.“

Autor: Boris Kačka
Izvor: nymag.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Jane Sobel