Razgovor sa Brankom Stevanovićem i Stefanom Mitićem Tićmijem

Tokom jedne dečje književne kolonije u malom mestu na jugu Srbije, na trenutak smo odvojili Branka i Stefana od njihovih nasmejanih čitalaca kako bismo razgovarali o magiji njihovih knjiga. Umalo da se razgovor učini suvišnim jer smo u susretu ovih pisaca sa čitaocima i sami doživeli tu magiju i „efekat staklene mašte“, kako bi rekao Stefan Mitić Tićmi. Njihovi čitaoci, motivisani energijom i kreativnošću pisaca nastavili su da „pišu – eksperimentišu“, a pisci su uzeli ulogu sagovornika koji će, zahvaljujući iskustvu čestih putovanja maštom u vozu reči krcatom razdraganih putnika, istaći vrednost niske knjiga i njenih bisera: znanja, inspiracije, beskraja…


 
Govoreći o Stefanovoj knjizi „Kaput od mahovine“, Branko Stevanović je istakao da ona može pomoći svima da „odrede strane sveta u sebi i oko sebe, pre nego što se vinu visoko u krošnju i iz nje osmotre figure sa druge strane planine Uma.“ Kada i kako ste počeli da verujete u ovu moć knjiga?

Branko Stevanović: Rekao bih da nam je sposobnost verovanja u moć reči, pa tako i onih oblikovanih u knjige, urođena. Reči, napisane i nenapisane, izgovorene naglas ili u sebi, povezuju misli i dela, kao nebo i zemlju. Priče i knjige sa kojima se sretnemo i sprijateljimo u detinjstvu ostvaruju se kroz nas, određujući naš odnos prema pravednosti.

Stefan Mitić: Čuvao sam dobrog duha od plastike, svog Kaspera, u dnu regala, kada sam bio mali. Davao mu vodu i hranu. Bio je moj anđeo čuvar, tako sam mislio. A onda se Kasper, iz tog doma od hrastovine, umetaforio, preselio među korice, zavukao se među reči. Sada je melez. U njemu čuči moć knjige. I iznova me osvaja, odvajkada, prerušen.
 
Vaša dela i razgovori otkrivaju poetičku sličnost: pisanje je veliki eksperiment za koji su potrebni energija i kreativnost. Gde je izvor ovih „sastojaka“ i saputnika pisanja? Šta vas inspiriše?

Branko Stevanović: Otkrivajući, u ulozi učesnika, postepeno svet oko sebe, pisac najpre eksperimentiše uočenim pojavama u okruženju, potom ih prebaci u sebe i postaje sam svoj eksperiment, pre no što se preseli na papir, među korice. Poriv za umetničko ispoljavanje potiče od radoznalosti i začuđenosti, a produžava se potrebom za komunikacijom, zabavom i inovacijom. Stvaralačku energiju oslobađa osećajnost priključena na lični unutrašnji termostat, pri čemu kreativnost ima dva lica: luckasto i lucidno.

Stefan Mitić: Čula naoštrena kao srpovi i tek pokoji nespokoj, iščašenje. Nekad u mirisu osvane neko sećanje pa podstakne poetski igrokaz, nekad te prosuta voda po stolu u kafiću pošalje uzvodopadno. Te osetiš ovo, ne primetiš ono. A onda usledi trenutak povezivanja, čuvanja pod kosom, u notesu, a onda odstoji, marinira se i na kraju bude ili ne bude valjana literatura, kako-kad.
 
Pišete o „malim stvarima koje čine život” (Branko), putevima rasta i grananja ka plavetnilu, „težini praznog kofera“ (Stefan)… Vaši junaci veruju da je put do zvezda posut poezijom, prepun avantura, ali na tom putu treba „misliti svojom glavom van svih nametnutih stereotipa“. Kako su vaši junaci postali budni i smeli?
 
Branko Stevanović: Ispada da što više gnjavimo i preispitujemo sebe u potaji to nam junaci bivaju sigurniji pred čitaocima, pa i onda kada je junak pisac sam. Stvaraoci i junaci poezije i proze za mlade valja da su neposredni i osobeni, katkad prividno nespretni, a u suštini beskrajno smeli i uporni. Mene su tome poučile bajke. Put do zvezda je zaista sazdan od istog materijala kao i poezija, s razlogom pun opasnog trnja i zanosnih cvetova.
 
Stefan Mitić: U životu, uopšte, kao i svako drugi, pokušavam da izbegnem zamke, a u književnosti je suprotna stvar: gledam da svoje junaka uzamkim, da ih stavim u nesnađenost a da onda, zajedno, tražimo izlaz, putinku, da izavanturišemo do rešenja i to mozganje nad hartijom je divan čin. Naši junaci su nekada smeli jer mi nismo smeli.
 
Često neposredno razgovarate sa svojim čitaocima tokom festivala, radionica i drugih vidova kreativne razmene stihova i rečenica. Šta vam čitaoci poručuju? Koliko vi „porastete“ tokom tih susreta?

Branko Stevanović: Porastemo, kako je to mudro definisao veliki erudita Raša Popov, do nivoa deteta. Što smo više u formi, to budemo mlađi i utoliko nam bude zanimljivije. Ilustracije radi, jedanput me je jedan predškolac pitao koji broj cipela je nosio Marko Kraljević. Odgovorio sam: „Pa, najveći!“ Sagovornik se detinje mudro saglasio: „A, pa naravno!“

Stefan Mitić: Radim na detinji pogon, njihova energija moje je gorivo. Volim da sam u kontaktu sa svojim čitaocima, kako na književnim susretima na kojima se trudim da uvek bude drugačije organizovano, te lutke, te kugle, te video – bim bum bep trif traf truf,  tako i u prepiskama preko društvenih mreža. Porastem, mnogo više od svojih 191 cm visine, postanem hulkast, od lepog.
 
Čitajući o vašem detinjstvu saznajemo da ste često bili glavni junaci bilo školskih predstava, poput Branka u „Bolesniku na tri sprata“, bilo raznih humanih akcija (osnivanja besplatne biblioteke, prevod pesama na znakovni jezik i sl.). I sami čitaoci vas smatraju junacima koji uspevaju da ih privole knjizi, što je u današnje vreme pravi podvig. Koga vi smatrate junakom književnosti i kako vi određujete junaka u današnjem vremenu?

Branko Stevanović: U književnosti, svaki junak zasluži svoje mesto. Istinski veliki, neophodni  junaci u poslednje vreme su posvećeni čitaoci i mladi stvaraoci, u sadejstvu sa kvalitetnim prosvetnim radnicima i marljivim bibliotekarima, ali su junaci i svi drugi kojima je do njih stalo. Zajedno oni čine bastion ljudskosti i uljudnosti. Nije to lako.

Stefan Mitić: Jedan od mojih omiljenih junaka je Momo iz knjige „Gospodin Ibrahim i cvetovi iz Kurana“. A u današnjem vremenu junak je svako onaj ko je na strani stvaranja, a ne destrukcije. Lako vazu da iskršiš, aj gu napravi.
 
Za kraj razgovora, „E, baš to!“ [Naslov knjige izabrane savremene poezije za decu koju su priredili Branko Stevanović i Igor Kolarov.] poručujemo onima na kojima svet ostaje:

Branko Stevanović: E BAŠ TO JE, rekao bi Kolarov, I KLASIKA I DžEZ. Tome neka oni na kojima svet o(p)staje pridodaju sveža, sopstvena čuda.

Stefan Mitić: SINKO NEŠKO TVOJE JE BUNARI DA KOPAŠ KUJ ĆE IZ TIJA BUNARI VODU DA PIJE TOJ TVOJA BRIGA NEJE, zapis baba Milevin.
 
Izvor: bezlimitaff.com
Razgovor je vođen tokom Druge dečje književne kolonije u Narodnoj biblioteci „Raka Drainac“ u Blacu.