Razgovor sa Benediktom Velsom, autorom romana koji je očarao Evropu

Nemački pisac Benedikt Vels star je 35 godina i za sobom već ima pet objavljenih romana i jednu zbirku kratkih priča. Prosta matematika nam govori da ovaj mladi čovek književna dela izbacuje na tržište pomalo zabrinjavajućom brzinom, i zato je pravo iznenađenje čuti ga kako objašnjava da mu je za pisanje romana „Kraj samoće“ bilo potrebno punih sedam godina. Razloge za ovo dugo putovanje knjige do očiju čitalačke javnosti treba tražiti u činjenici da je ona za autora predstavljala lični izazov bez presedana.

„Kada sam počeo da pišem, ova knjiga je za mene bila prevelik zalogaj“, priznaje Vels. „Trebalo je tek da izrastem u pisca koji bi mogao da je napiše.“

Roman, kome je u međuvremenu dodeljena Nagrada Evropske unije za književnost, pripoveda o životu troje dece čiji roditelji ginu u trenutku kada Žil, najmlađi među njima, ima jedanaest godina. Oni su poslati u internat, gde su primorani da nauče kako da se nose sa smrću roditelja, ali i sa dugim procesom tokom koga će se međusobno udaljiti zbog razlika u uzrastu, karakteru, ambicijama, grupama prijatelja. Uporedo sa tom, razvija se i romantična priča o Žilovoj ljubavi.

Vels kaže da do sada ni u jednu od svojih knjiga nije uneo toliko ličnog iskustva. Kao i njegovi junaci, odrastao je u internatu. „Inspirisala su me osećanja gubitka i usamljenosti, koja sam i sâm doživeo... Priča je izmišljena, ali pero kojim je napisana umočeno je u istinu.“

Vels je sa samo šest godina bio poslat u državni internat u Bavarskoj. Do toga je došlo jer roditelji zbog bolesti i finansijskih nevolja nisu bili u stanju da se staraju o njemu.

„Ali!“ izjavljuje Vels vedro. „Za razliku od junaka knjige, imao sam sreće da sam se tako rano našao u internatu. Nisam imao šta da izgubim.“

Mnogima će biti teško da trinaestogodišnji boravak u tri različita internata, izazvan nesrećnim porodičnim okolnostima, okarakterišu kao srećan, ali Vels insistira: „Nisam imao šta da izgubim. Imao sam šest godina i to je bilo moje prvo životno iskustvo.“ Roditelji su mu „pružali ljubav, iz pozadine“.

Šestogodišnje dete može da čita, piše, sklapa i prekida prijateljstva, razume da neće živeti večno, pa čak i da, uz nadzor, skuva šolju čaja. Teško je pak zamisliti dete koje, napustivši porodični dom, uviđa da nema šta da izgubi. „Tako o tom iskustvu razmišljam danas“, objašnjava on. „Stvari su, naravno, bile drugačije kada sam bio dete. U poređenju sa događajima koji su prethodili mom odlasku – razvod roditelja i bolest jednog od njih – boravak u internatu je bio sasvim OK. Početak nije bio lak, ali situacija se polako poboljšavala i na kraju sam se tamo osećao kao kod kuće.“

Neke od neprijatnih uspomena iskoristio je kako bi uobličio iskustva protagonista svog romana. Koje uspomene? Vels razmišlja nekoliko trenutaka. „Sećam se da sam imao sedam godina, praznici su se završili, veče je bilo mračno... to osećanje nespokoja, to je nešto čega čovek ne želi da se seća.“ Sve to govori uz osmeh, što bi nekoga moglo navesti da se zapita da li je takva reakcija rezultat potrebe da se predupredi pojava nekih drugih emocija.

„Naravno, takav život vas nauči da brinete sami o sebi. Ja sam, međutim, iz nekog razloga u to vreme počeo da osećam i bes“, nastavlja on. „Sa devetnaest godina sam, gonjen tim besom, počeo da pišem.“ U svojim srednjim i poznim dvadesetim, kada se mučio sa „Krajem samoće“, kada je celu knjigu prebacio u treće, pa opet u prvo lice, i kada mu je urednik govorio kako priča ne vodi nikuda, „iskoristio sam svoj bes kao motivaciju. U isto vreme osećao sam i ljubav. Kombinacija ljubavi i besa je nešto posebno. Najbolja kombinacija ako želite da pišete.“

Na još jedno pitanje o tome, Vels odgovara da bes možda nije prava reč za ono što je osećao. „Jednostavno želite da se dokažete.“

To mu je i te kako pošlo za rukom. Već njegov prvi roman pretočen je u film, a treći nedeljama nije silazio sa Špiglove liste bestselera. „Kraj samoće“ se okitio Nagradom EU za književnost i objavljen je u 27 zemalja.

Ipak, objavljivanje je Velsu dugo delovalo kao neostvariv san. Kada je završio školovanje, iznajmio je u Berlinu mali stan u kome nije bilo grejanja, a tuš je bio instaliran u kuhinji. Prvobitno je odlučio da pisanju posveti dve godine života, posle čega bi video šta dalje. Izdržavao se radeći u restoranu, hotelu, bioskopu i jednoj televizijskoj kompaniji. Pisao je noću. Kada su dve godine istekle, odlučio je da rok produži na treću, a zatim i četvrtu. „Odbijanja, odbijanja, odbijanja. Od agenata, izdavača, lokala u kojima su neobjavljeni autori čitali publici svoje rukopise...“ Nije odustajao.

Kada je sa 23 godine prodao svoj prvi roman, insistirao je da se u ugovor unese napomena da knjiga neće biti objavljena u elektronskom formatu. „Pretpostavljao sam da to rade i drugi pisci, ali to nije bio slučaj.“ Pogodilo ga je to što su se njegove omiljene muzičke prodavnice zatvarale jedna za drugom i namera mu je bila da ljudima na neki način dâ do znanja da će i knjižare nestati ako ne nastavimo da kupujemo knjige u njima.

O privatnom životu malo govori. Priča o internatu poznata je iz ranijih intervjua. Na pitanja o bolesti i finansijskim nedaćama roditelja ne želi da odgovara. Nije ga lako „odvući od scenarija“. Deluje veoma otvoreno, ali neke teme jednostavno nisu na repertoaru. Sa javnošću nikada nije podelio datum svog rođenja, niti informaciju o školama koje je pohađao.

Bilo mu je ipak veoma važno da se javno ogradi od postupaka svog dede Baldura fon Širaha, koji je od 1933. do 1940. bio vođa pokreta Hitlerove omladine. Sa devetnaest godina je zvanično promenio prezime: „Nisam želeo da mi se sudi na osnovu onoga što su radili moji preci“, izjavio je.

S obzirom na činjenicu da se „Kraj samoće“ bavi preispitivanjem prošlosti, onoga što gubimo i onoga čega se ne možemo odreći, postavlja se pitanje da li je njegova odluka da se distancira od vlastite porodice imala uticaja na teme romana. „Nema nikakve veze sa tim“, odlučno negira Vels.

Prezime Vels pozajmio je iz knjige „Tuđa pravila“ Džona Irvinga zato što je njen protagonista Homer Vels „bio osuđen na život u sirotištu. Zbog Irvinga sam ponovo počeo da pišem“. Jednom prilikom je prešao vozom put od Barselone do Ciriha, samo da bi čuo Irvinga uživo. Slavnom piscu je rekao za promenu prezimena, ali nije siguran šta je Irving o tome mislio. „Mora da mu je to zvučalo veoma čudno!“ Irvingove pohvalne reči o „Kraju samoće“ danas se nalaze na koricama Velsovog romana.

Nema nikakve sumnje da će ova knjiga mnogima izmamiti suze. Vels priznaje da je i sam plakao pišući je. On se ne stidi melodrame. Neki segmenti priče će možda iritirati one koji nisu skloni izlivima sentimentalnosti, ali ipak je veoma teško ne saživeti se sa njenim junacima.

Vels oseća da je, napisavši ovu knjigu, skinuo veliki teret sa leđa. Možda je upravo to razlog zbog koga se neprestano osmehuje. Njegova knjiga je postala bestseler u kome su se pronašle stotine hiljada čitalaca širom sveta i možda zaista označava kraj nečega.

Za Velsa je pisanje „Kraja samoće“ predstavljalo katarzu. „Ovu knjigu sam morao, a ostale želim da napišem. Sada sam slobodan.“
 
Autor: Paula Kokoca
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Roger Eberhard - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons