Razgovor s književnikom: Goran Skrobonja – Roman o neponovljivim osamdesetim

Goran Skrobonja, jedan od najpoznatijih domaćih autora horor i naučno fantastične proze, napisao je roman „Kada kažeš da sam tvoj“, tematski potpuno različit od njegovog dosadašnjeg opusa. Kritika je „Kada kažes da sam tvoj“ ocenila kao „'Amarkord' i 'Grlom u jagode' za generaciju koja je bila mlada osamdesetih“, a sam autor rekao je da mu je osnovna zamisao bila da sačuva od zaborava duh jednog vremena kojim je Jugoslavija odisala u deceniji uoči svog kraja.

Goran Skrobonja je autor romana „Nakot“ (1993), kao i „Od šapata do vriska“, priče strave i fantastike (1996), Šilom u čelo“, priče fantastike i strave (2000). Autor je i „Bleferskog vodiča za horor“ (1995) i koautor dela „La Rue - grafički roman“ (2000 - nagrada BEDECOUVERT za najbolji debitantski strip-album, 2000). Zastupljen je u Antologiji nove srpske fantastike. Priredio je  nekoliko antologija horor, odnosno SF književnosti. Prevodio je Stivena Kinga, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda i mnoge druge autore.

Čitaoci vas poznaju pre svega kao žanrovskog pisca, autora naučne fantastike, horora, alternativne istorije. Vaš poslednji roman „Kada kažeš da sam tvoj“ predstavlja potpunu stilsku i tematsku promenu u odnosu na vaš prethodni opus?

Promena je svakako tematska. Do sada zaista nisam pisao ovakve knjige, lišene žanrovskih, fantastičnih elemenata. Reč je o priči koja se bavi odrastanjem i sazrevanjem glavnog junaka u doba koje je danas u našoj savremenoj književnosti mahom zapostavljeno, dok u popularnoj kulturi često biva mistifikovano. Želeo sam pre svega da sačuvam od zaborava duh tog vremena, i to kroz sasvim realističnu, a opet – nadam se – zanimljivu priču o Beogradu i bivšoj zajedničkoj zemlji u deceniji koja je prethodila njenom raspadu. To je istovremeno i moja priča, priča generacije kojoj pripadam.

„Kada kažeš da sam tvoj“ je roman o zlatnom dobu Jugoslavije i novom talasu koji je obeležio osamdesete i generaciju koja je tih godina stasavala u SFRJ. Koliko je romantizovano kolektivno sećanje na ovaj period, a šta je ono što je ovu deceniju objektivno učinilo „zlatnom“?

Kolektivno sećanje na ovaj period postoji, naravno, samo za generaciju danas sredovečnih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, i generaciju njihovih roditelja koja sada već polako odlazi. Za mlađe je to nekakvo čudno doba, istovremeno i hvaljeno i kuđeno – hvaljeno zbog objektivno opšteg blagostanja (u poređenju sa današnjom socijalno-društvenom situacijom) i osporavano zbog navodno represivnog jednopartijskog političkog sistema. Decenija koja je posle ovog perioda usledila – devedesete – i dalje je mnogo življa i prisutnija u kolektivnoj svesti, ne samo u Srbiji već i u celom regionu, što je sasvim razumljivo. A sećanja na osamdesete su ujedno uglavnom selektivna: svako ko ih je proživeo pamti ih drugačije. Oreol romantizovanja tako često postoji, ali stvarnost je bila nešto drugo. Nažalost, tu deceniju „zlatnom“ čini ponajviše poređenje sa današnjicom u kojoj se čini – makar nama koji smo živeli u prethodnoj velikoj državi – kako se sve raspada: prevashodno sistem vrednosti, a zatim i sve ostalo: socijalna pravda, sigurnost, kultura, moral. Osamdesete godine su bile godine kada ljudi nisu kupovali diplome niti je postojao egzodus omladine u inostranstvo; penzije su bile svetinja, zdravstvena zaštita i pravosuđe su funkcionisali, očekivali ste – kad se zaposlite – da u istom preduzeću, ako tako želite, provedete ceo radni vek... država je delovala snažno i funkcionalno. To je neosporno. Ali ako su osamdesete „zlatne“ samo zbog toga, dakle zato što im poređenje sa današnjicom ide naruku, onda treba da se zapitamo kako smo dozvolili da bude tako.

Mogu li se osamdesete na ovim prostorima ikada ponoviti, makar u kontekstu muzičke energije koju je doneo novi talas?

Siguran sam da ne mogu. To je nemoguće i na mnogo relevantnijoj, svetskoj muzičkoj sceni. Muzika osamdesetih bila je proizvod specifičnog duha tog vremena, i baš kao što se neće pojaviti, šta znam, novi Duran Duran, Spandau Balet i ceo taj novoromantičarski pokret, rokabili itd., ne očekujem da vidimo ni novu Azru, Instruktore, Film ili Lačnog Franca. Naravno, talentovani pojedinci i bendovi postoje i postojaće uvek, ali ne ovako, kao deo upečatljivog, nezaboravnog i autorski strahovito relevantnog korpusa stvaralaca koji je ostao neizbrisivo urezan u istoriju popularne kulture. Ne, osamdesete su bile u tom smislu nešto zaista posebno, i pritom ne mislim samo na muziku, već i na film, književnost. To je moje lično mišljenje i zasniva se na mom doživljaju sveta, a donekle zanimljiva ilustracija moglo bi da bude sledeće: u jednom trenutku rešio sam da – za slušanje tokom vožnje – napravim kompilacije apsolutno najboljih pesama iz sedamdesetih i osamdesetih, što sam obavio prilično lako, uz slatke muke izbora pesama koje će završiti na takvoj plejlisti. Onda sam to pokušao da uradim i sa muzikom devedesetih i naleteo na nekakvu unutrašnju blokadu; ubrzo sam odustao, jer nisam imao jasnu ideju o tome koje bi pesme zapravo trebalo tamo da uvrstim. A što se tiče aktuelne muzike, moram da priznam da je ne pratim i ne poznajem, ako se izuzmu oni bendovi i izvođači čije sam karijere pratio decenijama unazad, i danas se ubrajaju u rok-metuzaleme.

Roman obiluje poznatim imenima, a neki od junaka knjige su čak i učestvovali u njenom nastanku?

S obzirom na to da je knjiga istovremeno i svedočanstvo o tom periodu, bez poznatih imena se nije moglo. U ovom ili onom kontekstu tu su neki od najznačajnih učesnika tadašnje rok scene – Džakarta, Laki pingvini, Instruktori, Parni valjak, rok novinari Peca Popović i Petar Janjatović... Roman ne bi ni bio napisan da nije bilo mog druženja sa Igorom Popovićem (Džakarta) sa kojim sam delio gimnazijsku klupu, i njegovih sećanja na to kako je izgledalo biti rok zvezda u Jugoslaviji osamdesetih; Miroslav Cvetković – Cvele, basista Bajaginih Instruktora i rok-producent, pružio mi je neprocenjivu pomoć pričama o čuvenoj „Petici“, studiju PGP RTB u kojem su snimane najznačajnije ploče tog vremena. Takođe, jedan od najvećih strip-umetnika s ovih prostora, Igor Kordej, doprineo je svojim sećanjima na period kada je radio dizajn za albume tada najpopularnijih bendova, a kada sam ga pitao da li smem da u romanu pomenem kako je on radio dizajn i za drugi album moje fiktivne grupe Kalkuta (album čiji je naziv poslužio za naslov romana), on mi je rekao: „Ma ja ću ti ga stvarno napraviti“. Tako je i bilo. Takođe, razgovori sa Dragoljubom Mićkom Ljubičićem, još jednim gimnazijskim drugom, kao i mnoge druge epizode u knjizi autentična su sećanja na ono što sam zaista doživeo, i mislim da izuzetno doprinose tome da roman za čitaoce bude ubedljiv – a rekao bih da je za uspeh jednog književnog dela to i najvažnije.

Čak i oni likovi i događaji koji su izmišljeni deluju stvarno, do te mere da i sam naziv knjige i „Kalkutinog“ hita „Kada kažeš da sam tvoj“ na prvu loptu zvuče poznato, kao refren pesme koju smo zaista čuli?

Neko je uporedio naslov te pesme/albuma, odn. same knjige sa stihom Električnog orgazma iz pesme „Ne postojim“ ali kada sam pisao stihove za taj fiktivni veliki hit to mi uopšte nije bilo u glavi, makar ne na svesnom nivou. Zapravo, naslov romana trebalo je da bude prvobitno citat iz jedne druge pesme El. Orga – 'A ja neću da sam sam'“ (pesma „Krokodili dolaze“), ali je to, u dogovoru sa redakcijom Lagune, naknadno promenjeno iz nekih manje-više tehničkih razloga. Međutim, ukoliko stihovi za „Kada kažeš da sam tvoj“ zaista zvuče prepoznatljivo, to znači da sam uspeo u nameri da izmišljene elemente knjige neprimetno ugradim u faktuelnu, gotovo dokumentarističku sliku. U tom smislu, ova knjiga je donekle na tragu žanra alternativne istorije, tako da možda taj moj tematski i žanrovski zaokret i nije toliko veliki.

U vezi sa ovom izmišljenom pesmom, tu je i „recept za pravljenje hita“ koji Žare otkriva glavnom junaku romana Lakiju?

Da, to je za mene izuzetno zabavna epizoda. Svojevremeno sam od nekoga zaista čuo da postoji recept za komponovanje hit-pesme, i to je zvučalo veoma zanimljivo, premda ne verujem da sam recept može da dovede do velike i popularne pesme. To vam je kao sa receptima za kuvanje – koliko god da su dobri, ako nemate kvalitetne i ukusne sastojke, meso, povrće, začine, dobićete bućkuriš. U osnovi svakog relevantnog stvaralačkog procesa nalazi se talenat, i to je neizbežno. A „recept za pravljenje hita“ je zaista nešto što bi Žareta i Lakija moglo da zaokuplja u vreme velike slave Kalkute.

Kakvi su vam sada planovi? Da li nastavljate sa nežanrovskom prozom ili se vraćate fantastici?

I jedno i drugo. Nedavno mi je u književnom časopisu Kvartal objavljena nežanrovska pripovetka („Klopka“) zbog čega sam izuzetno ponosan, jer je to jedan od retkih preostalih časopisa koji objavljuju najkvalitetniju savremenu srpsku prozu i poeziju. Takođe, roman koji nameravam da pišem u narednom periodu, sa radnim naslovom „Muška knjiga o samoubistvu“, baviće se današnjim opsesijama i neće sadržati fantastične elemente. Istovremeno, pišem kratke žanrovske priče po pozivu za različite tematske antologije u zemlji i regionu, a predstoji mi i pisanje završnog, trećeg dela ciklusa o Teslaverzumu. Kao što je Džon Lenon svojevremeno rekao: „Ne očekujem da pevam 'She Loves You' u svojoj četrdesetoj.“ Interesovanja se vremenom menjaju, baš kao što se menja vaš doživljaj sveta. Ali verujem da bi Lenon, da je danas živ, povremeno uzeo gitaru u ruke i odsvirao i otpevao taj svoj veliki hit. Naravno da nameravam da i dalje pišem žanrovsku prozu, ali ne samo nju.
 
Autor: Tijana Stanojev – Kosanović
Izvor: Vršačka kula