Razgovor s Emanueleom Đulijanelijem

Emanuele Đulijaneli, frilens novinar i pisac, rođen je u Rimu 1979 i redovni je saradnik listova kao što su Korijere dela Sera, La gazeta delo Sport; kao i različitih međunarodnih novina. Piše za B-Magazin, zvanični časopis Lige serije B.

„Jugoslovenski nokturno“ koji je napisao zajedno s Paolom Fruskom, njegovo je četvrto književno dostignuće.

Oduvek ste želeli da napišete knjigu o Crvenoj zvezdi. Zašto?

Poslednjih osam godina mnogo sam pisao, objavljivao sam članke različitih žanrova u manje ili više prestižnim časopisima kao i na sajtovima, istovremeno radeći na tri knjige. Dok sam radio na hiljadama projekata, sve vreme me je pratila misao koja nije htela da me napusti: ideja da napišem nešto o raspadu Jugoslavije i o njenom fudbalu. Bez nekog određenog koncepta ili preciznog nacrta, već čista ideja da bih voleo da pišem o jednom timu, Crvenoj zvezdi i jednoj generaciji koja se pela na krov Evrope upravo u trenutku dok se zemlja urušavala pod njihovim nogama. Tako sam svih tih godina saklupljao najrazličitija i najraznovrsnija svedočanstva: od bivših fudbalera do selektora, od muzičara do političara, od novinara do univerzitetskih profesora. Sakupio sam tonu materijala s kojim sam napunio fioke koje su ostajale zaključane kad je trebalo nastaviti s planom, a otvarao sam ih samo da bi pridodao još materijala.

To je tako trajalo dok se nije pojavio Kristijano Karijero s kojim sam razgovarao o svom planu bez plana, I on mi je predložio da iskristališem ideje, da usreredim misao i iskoristim tu hrpu materijala za knjigu koju ću napisati s velikim Paolom Fruskom, čuvenim autorom „Poslednjeg leta“ u Berlinu. I tako, nakon mnogobrojnih peripetija, manje ili više dugih pauza i razmena mišljena ne samo o fubalu već i o najrazličitijim stvarima, konačno je izašla knjiga koju ne oklevam da nazovem „knjigom svog života“, „Jugoslovenski nokturno. Roman generacije“.

Šta podrazumeva pisanje ovakvog tipa knjige? Kako vam je pao na pamet lik poput Mirkovića, i zbog čega ste odabrali baš njega?

Ogroman rad. Moja kuća je prepuna fascikli u kojima su novinski članci iz najrazličitijih izvora i perioda, intervjui s mnogobrojnim ljudima koji su imali bilo kakve veze s istorijom Jugoslavije: od političara do pisaca, od profesora do pevača, novinara i, naravno, na desetine bivših fudbalera i trenera. Za Acu ćete morati da pitate Frusku: ideja kako bi trebalo lik da se razvija je njegova. Ja sam mu dao materijal i recimo da sam ga uobličio što sam bolje mogao.

Kad je reč o knjigama o sportu, roman nije uobičajeni žanr koliko su to recimo biografije ili sportske hronike. Vi ste se odlučili da, naprotiv, napišete izuzetnu i dirljivu priču o Aci Mirkoviću odabravši baš ovaj žanr. Da li vas je neka druga knjiga inspirisala, i da li vam na pamet pada još neka slična knjiga o sportu koju biste mogli da preporučite?

Ništa me nije inspirisalo da se odlučim za formu romana. Paolu i Kristijanu (mozgu operacije) roman se učinio kao najbolja forma da se organizuje naracija o onome što se dogodilo i da se, pre svega, ne svede na puku hroniku događaja. Trebalo je da se ispolje emocije (jake, snažne), ekstremna osećanja i jedan fenomen koji je s naše tačke gledišta ključan za pisanje o onome što je balkansko: fudbal (i generalno sport). Ne verujem da postoje slične knjige. Postoje romani ali u našem romanu su sve reči (sem Acinih koji je izmišljen lik) istinite. Ne bih da otkrivam previše ali čak i to što kaže Stipe Mesić, poslednji predsednik Savezne federativne republike Jugoslavije, istinito je.

Da li u fudbalskom svetu postoji nešto slično kao što je prijateljstvo Divca i Petrovića u košarci što bi moglo da objasni šta se desilo pre i nakon konflikta u bivšoj Jugoslaviji?

Slično tom prijateljstvu, ne, koliko je meni poznato. Ali bih mogao da čitav tim Crvene Zvezde iz 1991. izdvojim kao primer suživota jedne aktivne i iskrene zajednice sastavljene od pripadnika različitih jugoslovenskih republika; kao primer prijateljstva koje je veće od pojedinačnih zastava.

Koji jugoslovenski fudbaler vas je najviše fascinirao i zbog čega?

Dragan Stojković, bez daljnjeg. Mogu da kažem jedna od hipotetičkih ideja na kojoj sam godinama radio da bih konačno uobličio ovu, kao što sam već rekao u prvom odgovoru, bila knjiga koja je trebalo da se zove u „Dragan“, gde bi se čitava priča vrtela oko glavnog lika Piksija koji se u tom trenutku nalazi u paradoksalnoj situaciji: da kao heroj Crvene zvezde njen najveći uspeh (kao i najveći uspeh čitave federacije) finale Kupa šampiona igra u suparničkom dresu. Talenat, nadahnuće, Italija devedesetih i neverovatan prelazak u Veronu su učinili da ga zavolim. O njemu kod kuće imam čak i knjigu na japanskom.

Po vašem mišljenju zbog čega je, uprkos mnogobrojnim talentima koje je iznedrio od šezdesetih naovamo, Jugoslovenski fudbal nikad u kontinuitetu nije bio uspešan?

Zbog ekcesa, manjka opreznosti, toliko svojstvenog jugoslovenskim narodima. Talenta je bilo čak i previše. Međutim, bez posredstva barem malo kontrole, uz genijalnost ide nepromišljenost ( ova floskula nikad nije bila tačnija). 

Rečenica o jednoj generacija „koja se pela na krov Evrope upravo u trenutku dok se zemlja urušavalapod njihovim nogama“ savršeno opisuje tu dramatičnu 1991. Šta vam je donelo suočavanje s iskustvima realnih osoba koje ste upoznali? Čija priča vas je najviše osvojila, i zbog čega?

Donelo mi je mnogo toga, kao što možete i da pretpostavite pomoglo mi je da shvatim mnogo više nego što su to učinile knjige. Tačnije, pomoglo mi je da konkretizujem ono što sam pročitao, dalo mi jednu stvarnu i svakodnevnu perspektivu, sačinjenu više od krvi i osećanja nego od činjenica. Kad je reč o sportu, među pričama koje sam sakupio najviše me je pogodio (kao što mi se uvek i događa) njihov sinhronicitet: s jedne strane bio je tu Piksi i finale u Bariju, s druge strane Čile; Titova smrt desila se u trenutku dok je Zvezda igrala utakmicu… i mnoge druge. S ljudske tačke gledišta jako me je dirnulo to što mi je ispričala Marina Lalović, novinarka Radio3, o svom detinjstvu u Beogradu. Deca su shvatila da se nešto promenilo kad su u školama umesto Titovih portreta počeli da kače slike Svetog Save. Ili, na primer, ono što mi je rekla Emilija Kokić, pevačice grupe Riva koja je osvojila Evroviziju 1989. Kad sam je pitao zbog čega se raspala Jugoslavija odgovorila mi je da je to bilo kao u braku u kom obe strane više nisu bile srećne, ljubavi je došao kraj.

„Jugoslovenski nokturno“ nazivate knjigom svog života. Zašto?

Što se tiče samog pisanja, verujem da sam to objasnio u prvom odgovoru: čak i samo kao ideja ovaj projekat mi je bio u mislima oduvek, od kad sam počeo da pišem. Lično, njegov kraj je učinio da se ponovo osećam živim, dao je jedan novi smisao onom što sam radio nakon što sam prošao kroz neke od najtežih trenutaka u životu.

Sve više je interesantnih knjiga o sportu poput vaše koja nas vode kroz političke, socijalne i ekonomske stranputice različitih zemalja. Kakvo je vaše mišljenje o književnosti koja se bavi sportom? Da li postoji neko posebno izdanje koje biste nam preporučili?

Sport je potcenjen: još uvek se ne shvata u potpunosti da je on izvanredan ključ za tumačenje svega što je ljudsko. Jer ujedinjuje sentiment i emocije. Književnost koja se bavi sportom je u porastu i to je dobro. Važno je naglasiti da se piše književnost a ne knjige tračeva. Za inspiraciju, pored naše knjige „Jugoslovenski nokturno“, preporučujem naravno Federika Bufu i Engleza Džonatona Vilsona.

Autor: Alberto Kogi
Izvor: libridisport.com
Prevod: Jasmina Radojičić