Laguna - Bukmarker - Razgovor Nejtana Hila i Džona Irvinga - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Razgovor Nejtana Hila i Džona Irvinga

Džon Irving se sastao 6. oktobra 2016. godine sa Nejtanom Hilom kako bi porazgovarali o „Vodenduhu“, satiričnom debitantskom romanu mladog Hila.



Irving: Upoznao sam Nejtana Hila u januaru ove godine u Oslu. Ne bih vam preporučio da idete u Oslo u januaru, ali morao sam da se sastanem sa urednicom u izdavačkoj kući koja je objavila i norveški prevod „Vodenduha“. Gildendal Norsk, urednica, pozvala nas je da zajedno večeramo. Bio sam iznenađen koliko se već pričalo o njegovom prvom romanu, to se nije desilo kada sam ja napisao svoj prvi. Zapravo nije mi se desilo do četvrtog, a do tada takođe nisam imao nijedan prevod na strani jezik. Ali Nejtan je već ubirao uspehe i nalazio prevodioce širom sveta, od kojih su nam mnogi bili zajednički. Rekao sam mu da to posmatram, sa svojih 74 godine, kao veoma ohrabrujuću stvar s obzirom na sve manji apetit za književnošću u našoj kulturi, pre svega u SAD i Velikoj Britaniji. Ohrabrujuće je to što se ovakva stvar dešava mladom književniku danas, posebno jer sam čuo da je reč o veoma obimnom romanu.

Vratio sam se u Toronto i bio veoma zauzet radom na televizijskoj drami kada mi je Nejtan pisao i zamolio me da pročitam njegov roman. Rekao sam da ću to uraditi jer mi se on dopadao, ali sam objasnio da sam veoma zauzet i da ne znam kada ću uspeti da završim. U tim situacijama uvek tražim od svojih asistenata da pročitaju knjigu i prenesu mi utisak, a oni znaju da ako mi kažu da treba da je pročitam a meni se ne dopadne, napraviću im pakao od života. Asistentkinja mi je donela knjigu i rekla da želi da je završi, da joj je vratim kada budem pročitao, jer je bila sigurna da je to roman koji treba da pročitam. Čak je obeležila nekoliko pasusa i rekla mi da ih pročitam i ako mi se dopadnu, znači da ću biti zadovoljan romanom. Pročitao sam jedan obeleženi pasus i odmah otišao na prvu stranu. Trebalo mi je mnogo vremena da je pročitam, obimna i je i često mi je ispadala, gazio sam je, ali sam na kraju bio oduševljen i znao sam da moram da napišem nešto o romanu kako bih predstavio Nejtana publici ovde u Torontu na međunarodnom festivalu autora. Smatram da je on najbolji novi autor u Americi. Najbolji.

Nejtan Hil: Nikada nisam bio srećniji što je neko stao na moju knjigu.

Irving: Na početku romana lik majke nije uopšte dopadljiv. Sve vreme smo na strani jadnog Samjuela. Okrutni duhovi ga progone, a njegova majka je poprilično luda. Prvo pitanje koje imam za tebe jeste: odakle potiče ljubav prema disfunkcionalnosti? Jer u romanu nije reč samo o disfunkcionalnom odnosu majke i sina već i nacionalnim i političkim disfunkcionalnostima.

Hil: Disfunkcionalnost stvara dobre romane. Dobar deo ove knjige sam napisao između 2008. i 2013. godine i tada se govorilo da je SAD politički najpodeljenija još od vremena Građanskog rata. U romanu su već postojale sve te priče o duhovima prošlosti, priča o vodenduhu koja mi je delovala toliko produhovljeno dok sam pisao. Sama ideja da nešto što volite može jednog dana da vas užasno povredi delovala je istinito za mnoge likove u romanu.

Samjuela je, naravno, povredila majka, jedina osoba koja to ne bi trebalo da uradi. Tu je priča o violinistkinji koje se odrekao brat blizanac. Radoholičar koga je prevarila kompanija kojoj je posvetio život. Gejmer koga je izneverila igrica kojom je opsednut. Shvatio sam da je priča o vodenduhu univerzalna za sve ove likove.

Takođe, roman sam pisao tokom velike recesije koja je delom nastala zbog stvari za koje smo verovali da su toliko bezbedne da su gotovo bez imalo rizika. Verovali smo da su toliko dobre, da se tržište nekretninama ne može urušiti, i sve to mi je pomoglo da uvežem lične priče u romanu sa politikom, da shvatim da se ono što se dešava između majke i sina u romanu odvija i na širem planu u ostatku zemlje.

Irving: Potpuno se slažem da je spajanje ličnog i političkog u romanu ne samo izvedeno u korist same knjige već i kada ste zašli nekih dvesta, trista stranica u roman, teško vam je da odlučite koja je od te dve disfunkcionalnosti neodoljivija – likovi su toliko dobro razrađeni. Politička realnost u kojoj si živeo je toliko realna da gotovo nisam imao utisak da čitam roman. Zamolio sam nekoliko žena da pročitaju ovaj roman i sve su, uprkos različitim godinama starosti, imale isto pitanje koje bi želele da ti postave: Šta nam roman govori o radikalnoj levici u SAD? Da li smo je promenili ili je ostala ista?

Hil: Kada sam počinjao da pišem knjigu 2004. godine, bio sam u kasnim dvadesetim i veoma politički agresivan zbog besa koji sam osećao prema Bušovoj ponovnoj pobedi. Nisam mogao da poverujem. Živeo sam u Njujorku i niko koga sam poznavao ne bi glasao za njega, a ipak je pobedio. Taj događaj me naveo da se preispitam i shvatio sam da sam živeo u nekoj vrsti balona – slagao sam se sa svim ljudima koje sam poznavao, bili smo bukvalno eho jedni drugima. Shvatio sam da i u pogledu svog života i romana moram da izađem iz toga i sagledam širu, raznoliku sliku mišljenja, posebno onih sa kojima se uglavnom ne slažem.

Mislim da sam u romanu, umesto da pratim početni impuls kojim sam želeo da pokažem ko je u pravu a ko ne, shvaio da nisam neko ko može da donese takav sud. Kakve su šanse da ja, kao neko ko ima veoma uzak pogled, shvatam istinu o američkoj politici? Veoma male. Nula. Zbog toga sam odlučio da u romanu ispitam šta predstavlja sudar sa politikom, na ljudski način, sudar sa istorijskim trenucima. Zato kada sam pisao o 1968. godini, nisam uključio likove koji su bili nosioci tadašnjih pokreta. Fokusirao sam se na ljude koji su bili u pozadini.

Irving: Sa izuzetkom Alana Ginbzerga.

Hil: Da, Alan Ginzberg koji je bio tamo, bio je neka vrsta mirotvorca.

Irving: Da li i tebe umaraju demonstracije vojne snage? Preletanje aviona iznad sportskih stadiona?

Hil: Da, malo su mi jezive te stvari. Povezivao sam ih sa nacionalizmom i patriotizmom u romanu, ali i sa osećajem da zbog društvenih mreža, interneta i telefona, imamo previše informacija koje su tu samo ako dodirnemo ekran. Možda je to do prirodna stvar, ali imamo tendenciju da lako osuđujemo nešto. Sve se odvija veoma brzo – posvetimo nečemu petnaestak sekundi svog života i već odmah odlučujemo da li se sa tim slažemo ili ne.

Nedavno sam čitao u jednom istraživanju sa Jejla odgovore ljude o nanotehnologiji. Samim istraživačima nanotehnologija nije bila bitna već ih je zanimalo mišljenje ljudi o njoj. Izabrali su nanotehnologiju jer ljudi o njoj gotovo da ništa ne znaju. I onda su pitali ljude da li su za ili protiv nanotehnologije, a da im pritom nisu dali nikakve informacije o njoj. Rezultati su bili, naravno, potpuno raznoliki i nepredvidivi. Zatim su ispitanicima dali da pročitaju dva pasusa o nanotehnologiji i čim su ljudi imali i najmanju informaciju o temi, rezultati su se posložili onako kako biste i očekivali po pitanju dobrog i lošeg, za ili protiv. Istraživače je to navelo na zaključak da čak i nanotehnologija može da izazove kulturni rat jer su ljudi odmah nakon čitanja dva pasusa o toj temi, bili veoma sigurni u svoje mišljenje.

Čitajući o tome sam shvatio da svi mi, sa telefonima i internetom, samo smo na dva pasusa, na dve sekunde daleko od bilo koje teme na svetu. I samim tim smo veoma sigurni u svoje stavove prema tim temama. Znam da sam i sam prošao kroz to, verovao da imam sve odgovore, a zatim mi je rad u prethodnih deset godina pokazao da kada pogledam unazad, shvatam kakav sam moron bio. Mislim da je jedna od „svetinja“ koje su obrađene u romanu upravo to preveliko samopouzdanje u sopstveno mišljenje. Možda je to zbog tehnologije, možda zbog patriotizma – istina je verovatno da je reč o mešavini nekoliko stvari.

Irving: Svakako smo svedoci erupcije samopouzdanja na sve strane. Znaš, u svakom dobrom romanu postoji mnogo dobrih naslova koji se mogu iskoristiti. Kod tebe ih je bilo zaista mnogo, pre svega fraza.

Hil: Gde ste bili pre nekih godinu dana...

Irving: Ne, mislim da si izabrao najbolji. Mislim da nijedan nije bolji od „Vodenduha“, ali ima ih dosta koji bi poslužili. „Duhovi iz otadžbine“. „Kućni duh“. Ili naslov trećeg poglavlja: „Neprijatelj, prepreka, zagonetka, zamka“ – ovaj roman je sve četiri navedene stvari. Zaista mi se dopada i „Svako sećanje je zapravo ožiljak“! A i pomenuo si svetinje tako da bi i „Američke svetinje“ poslužilo. Sigurno si imao bar dva tri rezervna naslova?

Hil: Da, pomenuli ste tri: „Neprijatelj, prepreka, zagonetka, zamka“ je bila jedna opcija, „Kućni duh“ druga. Treća je bila „Duhovi iz otadžbine“ ali je moj agent rekao da ne dolazi u obzir jer zvuči kao roman Kormaka Mekartija.

Irving: Zaista?

Hil: Sve vreme dok sam radio na knjizi, naslov je poticao iz prve rečenice koju sam napisao. Gledao sam proteste 2004. godine i ljude koji su šetali ka Medison Skver Gardenu sa praznim kovčezima preko kojih su bile američke zastave kao simboli poginulih u ratu u Iraku. Ta slika me je obuzela i napisao sam: „Postoji leš za svakog od nas.“ I tako je naslov „Leš za svakog od nas“ bio naslov romana tokom deset, dvanaest godina sve dok nisam poslao rukopis izdavačima jer sam u tom trenutku shvatio da više nije odgovarajući. Agent i ja smo tragali za novim naslovom i odlučili se za „Vodenduha“.

Irving: Koliko si nonšalatno izgovorio „deset, dvanaest godina“. Većina ljudi, verovatno i neki tvoji prijatelji, napisali su za to vreme dva ili tri romana. To te je sigurno nerviralo na momente?

Hil: Pomalo. Znate i sami, i vi pišete.

Irving: Ja sam čovek krajeva, veoma mi je stalo do njih jer čitalac na kraju ima utisak da je to put kojim je roman išao sve vreme. Čak i da nije tako, mora da ima takav utisak. Kada si ti imao ideju o kraju? Jer iz čitalačke perspektive, roman ide u mnogo pravaca. Ali teško mi je da poverujem da nisi sve vreme znao gde ideš.

Hil: Nisam znao sve vreme. Jako sam ljubomoran na to što vi uvek znate gde idete – prvo nađete kraj i onda pišete ka njemu, zar ne?

Irving: To je zato što sam spor.

Hil: Nisam znao kuda idem sa romanom i poslednja rečenica mi se javila negde tokom sedme godine pisanja. Ali veoma dugo sam imao potpuno drugačiji kraj u glavi, a još duže nisam imao nikakav. Nisam znao šta tačno radim. Kada sam počinjao, bio sam karijerista i mislio sam da ću napisati određenu priču koja će biti objavljena u određenom književnom žurnalu i određeni urednici i agenti će obratiti pažnju na mene tako da ću nešto moći da stavim u CV i nađem posao koji želim... Nije bilo iznenađenje da je to što sam napisao bilo veoma loše.

To je trajalo nekoliko godina dok nisam otišao iz Njujorka i počeo da predajem, potpuno sam se posvetio tom poslu jer sam želeo da budem dobar u njemu i voleo sam ga više nego Samjuel u romanu. Verovao sam da neću uspeti u pisanju, da sam propali pisac. A to je najbolja stvar koja je mogla da mi se dogodi, da se tako osećam, jer sam prestao da šaljem ono što sam pisao, nisam brinuo o urednicima i agentima. Jedina osoba koja je znala za roman je moja supruga. Čitao bih joj neke delove na svakih par dana, a kada bi rekla da je nešto sjajno, znao sam da je dobro. Kada joj se neki deo nije dopadao, rekla bi: „To je veoma lepo“. U svakom slučaju sam shvatio da to što pišem ne smem da posmatram kao stvar koja mi je potrebna da napredujem u karijeri jer je objavljivanje knjige težak proces i ne postoje garancije.

Zato nisam polagao sve nade u ovaj roman i umesto toga sam o pisanju počeo da razmišljam kao što drugi ljudi gledaju na baštovanstvo. Niko ne sređuje baštu zato što želi da bude poznat. Niko ne misli da mu je bašta loša ako je ne vidi mnogo ljudi. Reč je o tome da jednostavno volite baštovanstvo. I tome me je naučio ovaj roman. Pisanje mi je pokazalo da postoji neka vrsta svakodnevne radosti i oduševljenja kada to radite. A ako i postoji humor u knjizi, to je zato što mi je jedan od zahteva bio da mora da bude radosna.

Irving: Ima mnogo humora u njoj. Veoma, veoma je zabavna, na bolestan način.

Hil: To mi je omiljena vrsta humora. Knjiga je morala da mi podari neku dozu radosti. Tako je i kraj isplivao iz osećanja da sam naučio šta znači biti umetnik, odnosno pisac. Roman me je naučio da se oslobodim predubeđenja o tome šta bi trebalo da budem, da prihvatim realnost i budem srećan zbog nje, da pronađem neku vrstu svakodnevnog užitka u onome što radim. Tada sam otkrio kraj knjige – kada sam, konačno, osećao da ne postoji takmičenje između mene i ljudi koji su objavljivali knjige. Nisam osećao sramotu zato što do tada ništa nisam objavio. Prestao sam da brinem o tome. Predavao sam, držao glavu dole i bavio se hobijem kada god sam želeo. Nadam se da osećanje na kraju romana reflektuje prosvetljenje koje sam doživeo.

Irving: Da, osim toga reflektuje i frazu koju si koristio dok si govorio o njemu – „prepuštanje“. Iskren da budem, kada sam zašao nekoliko stotina stranica u roman, da sam morao da pogađam kako će se završiti, kako bi priča o disfunkcionalnom odnosu majke i sina mogla da se završi, rekao bih da će najverovatnije doći do dvostrukog ubistva. Rekao sam sebi kako sve ovo ide ka ličnom i političkom armagedonu. Ne želim da otkrivam iznenađenje koje si uspeo dobro da sakriješ, ali postoji sjajan trenutak kada se Samjuel – koji ne samo da je besan, nego smo i mi besni sa njim, besni smo u njegovo ime – prepušta. Kada shvata da je sav bes destruktivan. To je zaista neverovatno – dašak svežeg vazduha kakav ni najmanje niste očekivali.

Izvor: hazlitt.net
Prevod: Dragan Matković
Foto: ©Michael Lionstar


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
poslastica za ljubitelje epske fantastike komplet bajka nad bajkama  laguna knjige Poslastica za ljubitelje epske fantastike – komplet „Bajka nad bajkama“
20.04.2021.
„Bajka nad bajkama“ Nenada Gajića je velika saga u kojoj se prepliću zagonetke, misterije, borbe i iznenađujući obrti kroz fantastične događaje s neizvesnim ishodom, u svetu koji nastanjuju zadivljuju...
više
ko kaže da se ne može sve prepustiti slučaju kako novčić kaže u prodaji od 23 aprila laguna knjige Ko kaže da se ne može sve prepustiti slučaju? „Kako novčić kaže“ u prodaji od 23. aprila
20.04.2021.
Džoš ostaje bez devojke, stana i posla u novogodišnjoj noći. Skrhan, probija se kroz more ljudi koji slave na londonskim trgovima kako bi uhvatio poslednji autobus do nedođije u kojoj njegovi roditelj...
više
prikaz knjige šta ćemo sad holi born laguna knjige Prikaz knjige „Šta ćemo sad?“ Holi Born
20.04.2021.
„Ulazak u tridesete je kao igranje muzičke stolice. Muzika se zaustavi i svi se jednostavno venčaju za onoga u čijem krilu se nađu.“ Holi Born je poznata po tome što piše o tinejdžerima u kojima či...
više
u knjizi čovečanstvo rutger bregman pokušava da nas uveri da je većina ljudi dobra laguna knjige U knjizi „Čovečanstvo“ Rutger Bregman pokušava da nas uveri da je većina ljudi dobra
20.04.2021.
Rutger Bregman počinje svoju novu knjigu „Čovečanstvo: Istorija koja uliva nadu“ nečim što naziva „radikalnom idejom“ kojom poručuje da je, u dubini duše, većina ljudi dobra. Bregman je istoričar k...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.