Razgovaramo o napetim psihološkim trilerima sa Šari Lapenom

Autorku sa kojom danas pričamo otkrila sam prošle godine, kada je njen roman „Par iz susedstva“ stigao na police, a moj Tviter nalog odjednom bio prepunjen oduševljenim komentarima čitalaca o neočekivanim obrtima ove psihološke priče.



Kada sam saznala da ću sresti Šari Lapenu u Torontu na Godišnjoj konvenciji pisaca i fanova detektivskih i misteri romana, pomislila sam da će to biti odlična prilika da popričamo o njenim navikama u pisanju, novom romanu „Neznanac u kući“ i tome šta nam novo sprema ova kanadska autorka.

Šta te je privuklo pisanju krimića i trilera nakon što si dugo radila kao advokat i profesorka engleskog jezika? Šta je to što toliko voliš u ovome žanru?

Uvek sam sa uživanjem čitala trilere, odrasla sam čitajući Agatu Kristi, Džozefinu Tej, Dafne di Morije, Patrišu Hajsmit i druge. Najviše sam uživala u psihološkoj neizvesnosti i oduvek sam želela da napišem triler, ali sam se plašila da neću umeti dobro da izvedem sve te zaplete, sumnjala sam da ću moći dobro da ispričam priču. Ali, počela sam da pišem otvorenog uma i otkrila da baš uživam u pisanju trilera.

Da li unapred isplaniraš zaplet ili samo počneš pa gledaš kuda će te sama priča odvesti?

Obično počnem od neke inspirativne ideje koja ima potencijala da se razvije u mnogo različitih pravaca, pa onda gledam kuda će me priča odvesti. Otkrila sam da često likovi prosto ožive, iznenade me i odvuku priču u novom pravcu. Samo pisanje, čini mi se, stvara nove ideje. Kada sam otprilike na pola puta, počinjem da vidim u kom pravcu idem, kako bi sve moglo da se završi, ali do samog kraja nisam sigurna koji je pravac ispravan ili gde je konačni preokret.  Naravno, nakon prve verzije rukopisa ostaje još puno uređivačkog posla.

Kako izgleda prostor u kome pišeš? Imaš li neke rituale?

U spavaćoj sobi mi radni sto stoji ispred prozora. Volela bih da imam celu radnu sobu za sebe, ali kuća nam nije dovoljno velika. Nemam nikakva pravila pred sam početak pisanja, ali verujem u disciplinu i posvećenost poslu. Postoji, ipak, jedna stvar koju uvek uradim: ponovo pročitam i ispravim ono na čemu sam radila prethodnog dana. Otkrila sam da mi to pomaže da uhvatim ritam. Za mene je najbolje da na knjizi radim svakog dana, jer ako napravim nekoliko dana pauze, teško se vraćam na započeto.

Da li si nakon objavljivanja romana „Par iz susedstva“ uopšte imala ideju kakve ćeš reakcije dobiti od čitalaca?

Ne, nisam imala predstavu. Zapravo, nisam se uopšte nadala da ću za knjigu toliko brzo pronaći agenta i toliko mnogo izdavača. Bilo je i predugovora i „ratova“ na licitacijama.

Jednom kad se to izdavačko ludilo već dogodilo, nisam bila iznenađena što se knjiga svidela čitaocima, ali nikad ne znate unapred šta će čitaoci odlučiti – da li je knjiga zapravo dobra ili ne. Najbolja stvar za mene je bilo to inicijalno osećanje koje su izdavači emitovali – da su pronašli „veliku“ knjigu. Bilo je to baš uzbudljivo, posebno što sam pre toga napisala i objavila nekoliko „tihih“ knjiga.

Segment sa najavom događaja na tvojoj veb stranici je prosto pretrpan najavama potpisivanja i književnim festivalima – šta radiš u slobodno vreme?

Nisam baš imala sloboddnog vremena od kada je objavljen „Par iz susedstva“. „Neznanac u kući“ je nedavno izašao, a upravo sam završila prvu ruku svog sledećeg trilera. Volim da, kad god mogu, odem na selo, gde se trudimo da restauriramo viktorijansku farmersku kuću. To je takođe težak posao, ali promena prija, i svi volimo da budemo tamo.

Šta čitaoci mogu da očekuju od tvog novoobjavljenog romana „Neznanac u kući“?

To je još jedna napeta i dinamična priča, a iako se razlikuje od prošlog romana, rečeno mi je  da i dalje ima onaj „pročitaj iz cuga“ kvalitet koji su ljudi toliko voleli u romanu „Par iz susedstva“. Priča je o suprugu koji otkrije da njegova supruga od njega krije mnogo toga, a neko nepoznat posećuje njihovu kuću kada oni nisu u njoj. Priča je puna preokreta!

Izvor: rachelamphlett.com
Dušica Novaković