Rat je pakao degradacije

„Kaputt“ i „Koža“ dve knjige italijanskog pisca Kurcija Malapartea predstavljaju remek-dela antiratne književnosti. „Kaputt“ je roman zasnovan na piščevim iskustvima tokom Drugog svetskog rata, dok je kultni roman „Koža“ Katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga, zbog političke angažovanosti. Obe knjige je nedavno objavila Laguna.
 
Kao ratni izveštač sa Istočnog fronta 1941-1943, Malaparte je u svom slavnom romanu “Kaputt“ opisao stravične i groteskne ratne prizore. Čitalac će biti fasciniran i ujedno užasnut ovom pripovešću, u kojoj nije lako razgraničiti dokumentarnost ratnog izveštaja od istorijske fantastike. Sam Malaparte nazvao je „Kaputt“ romanom, čime je izričito naglašeno da on nipošto nema karakter ratnog dnevnika niti verodostojnost dokumenta. Otuda i imena istorijskih ličnosti u ovoj knjizi (uključujući i ime samog Malapartea) jedva da su važna jer, iako nisu izmišljena, pripadaju „izmaštanim“, stilizovanim likovima. Malaparteovo proširivanje granica stvarnosti, njegova moćna imaginacija koja stvara svet lišen nevinosti, povešće čitaoca na dug i surov put na čijem se kraju nalazi Evropa svedena na „gomilu olupina“. „Kaputt“ je objavljen 1944. godine i ovo delo mu je donelo svetsku slavu. U ovoj knjizi Malaparte se ne buni samo protiv Nemaca, već i protiv nečeg mnogo šireg. On ne deli frontove na saveznički i nemački, već ih kao moralista razlikuje po tome da li pripadaju pobedniku ili pobeđenom. Malaparte u pobedniku vidi tiranina, smešnog skorojevića, opterećenog kompleksom niže vrednosti pred pobeđenim koji njegov teror omalovažava otmenom pasivnom rezistencijom.
 
Sam naslov romana „Kaputt“ (kaputt – svršeno, gotovo, propalo) nagoveštava da je to roman o užasu propadanja ljudi, stvari i pojava. U predgovoru ovoj knjizi pisac Svetislav Basara je napisao da je „Kaputt“ sasvim netipičan veliki roman, i da je Malaparte sasvim netipičan veliki pisac koji nema poetičke pretke niti ima književne potomke, nastavljače i epigone, a nije da nije bilo pokušaja da se krene teško prohodnim putem kojim je jedino Malaparte mogao proći...
 
Malaparteov roman „Koža“ opisuje Italiju tokom 1943. godine. Epidemija kuge buknula je u Napulju istoga dana kada su jedinice savezničke vojske ušle da ga oslobode. Junak romana sarađuje sa Amerikancima kao oficir za vezu. On se brine o pukovniku Džeku Hamiltonu, „Amerikancu u najuzvišenijem smislu reči: jednom od ljudi najdostojnijih poštovanja“, koji govori francuski i citira klasike, a grozi se užasnog smrada sirotinje na ulicama grada u ruševinama, gde je „oslobođenje“ samo sinonim za očajanje. Kuga koja se iz Napulja širi malo-pomalo po celoj Italiji i celoj Evropi ne kvari telo, nego dušu. Epicentar epidemije, Napulj je pretvoren u pakao degradacije. Veterani raspuštene italijanske vojske mole za rad. Prostitucija je široko rasprostranjena. Izgladnele majke iznele su na ulicu svoju mizernu robu: dečake i devojčice od desetak godina. Sve se svelo na borbu za puko preživljavanje – ne za slobodu, dostojanstvo, čast, za spasenje duše, nego za spas gole kože.
 
Suptilan, ciničan, neuhvatljiv, zastrašujući i uvek iznenađujući, pisac “Kože” je vrhunski umetnik neizvesnosti i svedok rađanja jednog novog sveta. On kroz „Kožu“ slika sudbinu Evrope koja se oslobađa od okova fašizma i nacizma. Ali oslobođenje, i nestanak dve zle ideologije ne donosi oslobođenje ljudskog roda. Zlo i užas su ostali. Sada još veći, pošto ne postoji spoljašnja sila kojom bi se to zlo opravdalo. U svojoj biti, „Koža“ je mešavina dubokog divljenja prema američkom idealizmu, ali i prikaz prljanja tog idealizma. „Koža“ je i prikaz prokletstva Evrope, sitnih, malih i prljavih nacionalnih i ideoloških strasti koje se pretvaraju u bespoštedni rat.
 
U pogovoru knjige„Koža“ češki pisac Milan Kundera je zabeležio: „Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi način osećanja onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike.“
 
Kurcio Malaparte (čije je pravo ime Kurt Erih Sukert) rođen je 1898. u Pratu, a umro u Rimu 1957. Prezime pseudonima je namerno odabrao kao suprotnost u odnosu na Napolena Bonapartu. Kako Bonaparte na italijanskom znači „dobru stranu“, tako Malaparte znači „pogrešnu ili lošu stranu“. U mladosti fašista, prvi pamflet protiv Musolinija napisao je 1929. godine, zbog koga je bio proteran iz Rima. Knjige, koje zbog cenzure nije mogao da štampa u Italiji, izlaze mu u Francuskoj, i to „Tehnika državnog udara“ (1931), prvo delo protiv Hitlera koje se pojavilo u Evropi, i „Dobričina Lenjin“. Do Drugog svetskog rata više puta je hapšen zbog antifašističke propagande, da bi od 1940. radio kao ratni dopisnik za Korijere dela sera i izvještavao iz Finske, Poljske, Rumunije, Rusije, Nemačke i iz NDH. Ali vlasti su ga zbog njegovih članaka ponovo uhapsile. Oslobodio ga je slom Italije 1943. Tada je dodeljen Komandi savezničkih snaga kao oficir za vezu. Roman koji će mu kasnije doneti svetsku slavu „Kaputt“ (1944) nastao je na osnovu ratnog dnevnika i izvještaja koje je pisao za Korijere dela sera. Posle rata objavio je i svoj drugi veliki roman – „Kožu“ (1949).
 
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me