Rajko Grlić: „Miki Rubiroza bi se danas približio vlasti, Bane Bumbar bi bio tiha većina, a Štefica Cvek bi u svim sistemima bila ista“

Sasvim je logična ilustracija nedavno izašle knjige „Neispričane priče“ Rajka Grlića u izdanju Lagune. Na prednjoj korici vadičep, a na poleđini boca vina. Jer i sam Grlić je rekao da je posle toliko godina skrivanja iza filmskih junaka odlučio da otvori „bocu“ života i ispriča nam zanimljive crtice koje su pratile biografiju. Režiser nekih od najznačajnijih filmova „Karaula“, „U raljama života“ (Štefica Cvek), „Samo jednom se ljubi“, „Čaruga“, kao i koscenarista serije „Grlom u jagode“... ispisao je autobiografske epizode bez patetike i romansiranja, stavljajući ih u mala pakovanja od „praškog proleća“ pa do današnjih dana.



Pored značajnih filmova napisao je, režirao i producirao interaktivnu filmsku školu How to Make Your Movie; An Interactive Film School, koja je 1998. u Njujorku proglašena za najbolju svetsku multimediju.

U knjizi imate deo s početka „praškog proleća“ i vi kažete da je to bila utopija, ali da ste od tada prestali da verujete u bilo koju politiku i bilo koji pokret vođen politikom. Zašto ste se tako rano razočarali?

Imao sam 19 godina i prvi put sam učestvovao u nečem velikom i značajnom. U jednom pokretu koji je zaista imao miris utopije. U nekom sivom sovjetskom socijalizmu neki oblik normalnog sistema je bio ogroman poduhvat. Tako da su ta vremena mene i mnoge zanela i mi smo i srcem i dušom hteli biti deo toga. I kada smo videli kako se to urušilo i da se i Zapad, a ne samo Rusi, složio da bi takav sistem kvario poredak i odnose u svetu, shvatio sam da je politika igra koja mene ne zanima. Mene zanima igra koja ima neku slobodu, a politika to svakako nije. Politika je postala igra isključivo novca.

A da li pratite politiku iako joj ne verujete? Kako vidite ovaj postjugoslovenski prostor – Srbiju, Hrvatsku...?

Vidim ga dosta strašno. Vidim ga kao prostor u kome političari žive od netrpeljivosti prema drugome, različitom. Međusobno se hrane tom mržnjom i imaju bučnu gomilu koja se da lako potpaliti. Mi smo živeli već u par sistema i naučili smo da se ovde gomila pali na isti način samo drugim rečenicama. Imamo i inteligenciju koja je uvek na rubu polugladi i koja ima instinkt samoodržanja tako što se uvlači u dupe političarima. Vrlo je malo ljudi koji imaju građansku hrabrost da kažu caru da je go. I imate ogromnu ćutljivu većinu i u Hrvatskoj i u Srbiji kojoj se sve to gadi, ali koja svojim ćutanjem omogućava to što nam se dešava.

Da li je ona Jugoslavija bila utopija?

Nisam nostalgičan ni za jednim režimom. Ali čim je širi prostor, onda je mnogo bolje. Žiki Pavloviću nisu dali da snima u Beogradu pa je otišao da snima u Zagrebu, meni se to desilo u drugom smeru. Imalo se gde pobeći, a danas to nije slučaj.
 
Dugo ste boravili u Americi i dobro je poznajete, pa da vas pitam šta kažete na Trampa? Tek tu nema utopije?

Kontra utopije je rijaliti šou. Tramp je čovek koji je rođen u rijaliti šouu. Ima taj pojednostavljeni um i zaigrao je na populističku kartu kao i ovi naši, samo što se njegova zvala „Neće nama crnja biti predsednik“. To se, naravno, nigde nije izgovorilo ali podtekst je tu. Taj podtekst nesrećne srednje Amerike koja je izgubila ekonomsku moć i tu zajebanost za život su lako pripisali tome da je „crnja“ bio predsednik. I tako je Tramp postao to što jeste. Rijaliti i dalje traje i zasada nema kraja. U tom rijaliti šouu on uništava civilizacijske domete do kojih je stigla Amerika. I Amerika je ljuta zbog onoga što on radi i sada se konsoliduje da se odbrani od te prirodne nepogode.  

Bili ste koscenarista serije „Grlom u jagode“, a da li ste radili i na filmu „Jagode u grlu“?

Radio sam priču za film a Ðiđa Karanović je pisao scenario. Taj film je već bio surovo prizemljenje. Bezuspešno sam Karanovića nagovarao da bi takav filmski nastavak trebalo raditi svakih deset godina i da bi junake „Jagoda“ trebalo pratiti do penzije, do pogreba.

Kako bi Bane Bumbar dočekao raspad Jugoslavije i početak tranzicije?

Svi bi oni dočekali raspad Jugoslavije i tranziciju. Ali je pitanje gde bi dočekali, u kojim zemljama; ko bi se priklonio sistemu, a ko ne bi. Bane Bumbar bi dugo sve to prezirao, ali bi na kraju bio tiha većina.

A Miki Rubiroza?

On bi se prilagodio. On je trgovački duh. Približio bi se vlasti.

Geografija kao da nije bila bitna u vašem slučaju. Kao mladi ste otišli u Prag, kao već poznati režiser otišli ste u Ameriku?

Kad sam odlučio da ostanem u inostranstvu, bilo mi je bitno da budem daleko odavde. Imao sam ponude da predajem u Valensiji. Česi su mi nudili isto. Ali činilo mi se da će me više boleti ako budem blizu. Daljina leči, a Amerika mi se činila kao najdalja. 

Kad ste vi tačno otišli u Ameriku?

U leto 1991, a sa porodicom sam se dogovorio da dođu za Božić. A onda je počelo bombardovanje Zagreba, uzbune, oni su bili u podrumima. Ipak su uspeli da dođu i ostali smo čitavu godinu u Americi. Onda mi se u jednom momentu učinilo da ne želim više ostati tu. Vratili smo se u Zagreb. Proveo sam u njemu tri-četiri meseca i shvatio da ću opet u Ameriku. 

Postoji deo u knjizi u kojem dajete na uvid krvna zrnca i procente nacija u vama. Sada je to simpatično, ali onda, s raspadom Jugoslavije, to nije bilo smešno. Da li su vas u Hrvatskoj i Srbiji pitali ko ste i šta ste?

Išlo mi je to na živce. Uvek su me pitali da li sam ovo ili ono. Već je sedamdesete to stidljivo počelo. A 1991. sam u novinama mogao da pročitam da sam Srbin, ustaša, četnik, Jevrejin...

Pa su zvonili telefoni. Pa su mi vikali na ulici. Čim se neko u to vreme nije slagao sa hevi nacionalnom politikom, postajao je Jevrejin ili Srbin.

Film „Čaruga“ ste snimali neposredno pred rat. Da li se osećalo da će nastati sukobi?

Osećalo se. Tokom samog snimanja bili su izbori na kojima je HDZ pobedio. Sećam se da je Pera Božović završio snimanje i ja sam se s njim izljubio, pozdravio, popili smo šampanjac i on sutradan treba da ide kući u Beograd. Sutradan na snimanju, Pera sedi u uniformi kraljevske vojske koju je nosio u filmu. Pitam ga: „Šta je ovo? Ne ode ti kući?“, a on mi kaže: „Nemoj me terati. Ovo mi je zadnji put da sam ovde. Ostavi me.“ I ostavio sam ga i on je dolazio sledećih sedam dana svako jutro obučen kao iz filma. To je najbolja slika o osećaju rata na setu „Čaruge“. Neki su ga znali artikulisati, a neki su ga samo osećali kao pritisak u zraku.

„Čaruga“ će biti proglašen četničkim da bi ga kasnije označili kao prvi film hrvatske kinematografije.

Kad je film završen, bio je četnički. Najgore je bilo to što su ti ljudi iz filma i njihovi kostimi izgledali kao tada ovi ljudi iz Knina. Nisi znao šta je film, a šta je stvarnost. Šta je veliki, a šta mali ekran. Imali su identične kostime i glumci i ovi na barikadama. Kasnije sam saznao da je „Čaruga“ bio najgledaniji film tokom rata i u Hrvatskoj i u Srbiji. Najviše je napravljeno piratskih kopija ovog filma koji nije imao bioskopski život. I onda je nekoliko godina kasnije osvanula „Istorija hrvatskog filma“ koja je „Čarugu“ proglasila prvim hrvatskim filmom, što je on hronološki zaista i bio.

Da li je Štefica Cvek bila Bridžit Džouns samoupravnog socijalizma?

Ne volim kad se stvari svode na režime. Trebalo bi da se sve svodi na život koji je nažalost često uslovljen politikom. Ali Štefica je priča o curi koja je gladna života i ljubavi. Ona bi se dogodila i tamo i ovde, i onda, a i sada, ali je u to doba locirana u socijalizam. 

Kako je nastalo ono čuveno „Sad ću da te karam“ u „Štefici Cvek“?

U knjizi postoji taj lik i ja sam ga pretvorio u Srbina jer svaki ljubavnik iz „Štefice“ ima nacionalnost. Hteo sam da ga glumi Bata Živojinović i on je pristao i bez honorara. Pozvao sam ga i rekao mu da mora u toj sceni biti u gaćama, a on mi kaže: „Ne pričaj, samo reci kad?“ U originalnom scenariju piše: „Sad ću te ševiti“. Ali gde da Bata kaže: „Sad ću te ševiti“, pa sam rekao Ðiđi Karanoviću da tu rečenicu prilagodi srpskom i on je smislio to „Sad ću da te karam“. Kasnije je Bata negde izjavio da je on to smislio, ali nije.

Zašto je bio zabranjen film „Samo jednom se ljubi“?

To je bio prvi jugoslovenski film o policajcu. I sedam glavnih policajaca Hrvatske su došli i sa mnom i producentom odgledali film. Nakon polusatne tišine najmlađi policajac kaže: „Da smo od ustaške emigracije naručili film o našoj službi, ne bismo ovo dobili.“ Istina, bili su dobronamerni i govorili su šta bi trebalo da se promeni. Šef zagrebačke policije je rekao: „Nemojte putovati, možda moramo još razgovarati.“ Sve naše novine su objavile da je film na programu Kanskog festivala, a niko ovde nije znao da je film zabranjen. Postojao je izbor – ili ja idem u Kan i kažem tamo da je film zabranjen, ili „Samo jednom se ljubi“ ide na festival pod jugoslovenskom zastavom. I odlučili su da film ide pod jugoslovenskom zastavom. 

Da li ste ispratili slučaj u vezi sa srpskim filmom „Mezimica“?

Rekao mi je Karanović o čemu se radi. Strašno je kad neko u ime sistema počne zaustavljati film. Ne znam šta je tačno posredi, ali ipak je sve to tragično. Imali smo slično to i mi u Hrvatskoj. Imali smo dobar filmski centar i proizvodili dosta dobre filmove, a onda su ustali prvoborci i uspeli uništiti sistem.

Na kraju, zašto niste snimili film u Americi? Nemoguće je da vas to nije zanimalo?

Probao sam snimiti veliki film u Evropi u američkoj produkciji. I to je trebalo da bude veliki i skupi film, ali onda se u Columbia Pictures promenila uprava. Ali istina je da nikada nisam imao potrebu da snimim film u Americi. A nije tamo teško snimiti low budget film. U Americi je meni glupost zabavna, a ovde me to boli. A čovek pravi umetnost o onim stvarima koje ga bole. Pojednostavljeno, ja ovde kad vidim čoveka tačno znam koje on pivo pije, a u Americi to ne znam. Zato su svi moji scenariji ovde.

A koje pivo ja pijem?

Nikšićko.

Piše Branko Rosić
Izvor: nedeljnik.rs