Pukotine u našim srcima

„Sintetičari“ su peta knjiga, a drugi roman, aranđelovačkog pisca Ivana Zlatkovića. Njegov prvenac roman ’’Povratak’’ (2003. i 2006.) našao se u širem krugu kandidata za NIN- ovu nagradu, a ovo romaneskno delo počinje dramatičnom scenom, nastavljajući stazama emotivnog (društvenog) iskušenja glavnih junaka koji se ipak češće nalaze u stanju potencijalne nego stvarne patnje.

„Sintetičari“, pak, počinju čehovljevskim ambijentom, pitomom atmosferom čajanki koja se postepeno, skoro neosetno, prekriva slojevima sivila, mraka i ništavila. Dobroćudno prelazi u zloćudno, benigno se preuobličava u maligno. Postepenost zatamnjenja sudbine junaka (stradalnika) deluje zastrašujuće neumitno, kao logičan ishod nečega što još uvek ne razaznajemo. Kao i većina zala, u početku je skoro bezbolno, više uznemiravajuće nego zabrinjavajuće. Uostalom, to je bio i način inicijacije narkomanije u našu, prvo krimogenu, a zatim širu društvenu stvarnost, da bi u naše doba postala gotovo najveći ljudski uništitelj.

U taj i takav svet usudio se da književno zaviri sa obe noge i zađe (a hladnom glavom) Ivan Zlatković, kao jedan od retkih na tom putu. Pustio je zle duhove iz lepih šarenih boca (Pandorina kutija se sama otvorila), suočio se sa svetom posrnuća, dekadencije, uvodeći u svoju prozu, pri tom, neveliki broj likova, svega nekoliko, ali uz mnoštvo sporednih aktera, i sve to na širokom socijalnom prostoru koji podseća na mračnu dramsku scenu, na kojoj mali broj protagonista dočarava tragiku neomeđene autodestrukcije.

Narativna komponenta romana važan je segment u kojem pisac postaje zapisničar života i njegove suprotnosti, gotovo hroničar vremena i sudbina košmarnog sveta o kojem svedoči. Verovali smo da znamo ili možemo znati dovoljno o pošasti narkomanije jer, eto, dešava se tu pored nas. „Sintetičari“ će nas uveriti u sasvim suprotno. Naša znanja o tome su sasvim nedovoljna, površna, ponekad više štetna nego korisna. Iz pozicije čitaoca dnevne štampe i recipijenta, što medijskih što vesti iz neformalnih sistema informisanja, ne možemo se ni približiti dubini ovih ponora.

Pisac „Sintetičara“ je nekoliko godina brižljivo i multidisciplinarno pretraživao i upoznavao svet koji nam dočarava. Takođe, privid tehničke blizine tog sveta udaljava nas od realnosti: reč je o autarhičnom, često i hermetičkom svetu, a njegova suštastvenost dobija kulminaciju samo kada on izlučuje svoje tragične ishode. Sa tom izlučevinom, neizbežno i neumitno promiču pitanja: gde je granica na kojoj branitelji morala postaju branitelji nukleusa stradanja? Kako nam (sada) izgledaju branitelji zakona, branitelji „posla“ ( ima pomena o mešanju nadležnosti )? Mnogo branitelja svega i svačega, osim stvarnih branitelja uživaoca – stradalnika. Sasvim sigurno mogu se ovde postaviti desetine drugih pitanja. Ni ona – kao ni ova koja smo pomenuli – nemaju odgovore. Utoliko su izlišna, nedelatna. Iako potpuno osnovana, utemeljena, ona samo grebu površinom suštine problema.

Uz veliki napor i mnogo dobre volje možda bi se dao nazreti neki protivfront, ali i površna analiza će otkriti da je reč o nizu slabih tački i slabog otpora. Najgora okolnost svakako je neretka dilema ko je na strani tog fronta, ko ne greši, a ko greši, i da li to čini iz nehata, neznanja ili interesa. Ako se ikada uspostavi protivfront sposoban da prvo zaustavi, a zatim potisne narkomaniju, prvo će rešavati probleme otuđenja čoveka od čoveka, a onda čoveka od samog sebe. Taj duh otuđenja kao zla kob, ali i kao armatura ove knjige, prožima dramatične živote većine likova koje prati Zlatković. Jedan deo njih završio je na narko-stratištu, drugi (među koje se umešao i autor „Sintetičara“) gledaju u taj otuđeni i havarisani svet. Postoje i treći, ali nećemo o njima.

Najveći deo nacije u narkomanu vidi grešnika po sopstvenom izboru, što ga lišava prava na tretman bolesnog i definiše kao delikventno lice. U državi gde svaki peti živitelj nema punu osnovnu školu, gde su u punom jeku bolne ekonomsko-političke promene, nije ni neko čudo da je svaki pedeseti - građanin sveta kojim se Zlatković bavi u „Sintetičarima“.

Međutim, poneka od srpskih nevolja nije samo srpska, jer i (a možda i pre) visokorazvijene zemlje, visoko obrazovane nacije, visoko socijalizovana društva, suočavaju se sa ovim zlom. Ponegde, ono je doživelo i delimičnu legalizaciju, reklo bi se i pristanak na cenu borbe u kojoj su te iste nacije pomešale strane dobra i zla. Disperzija socijalne kontrole razvukla se do mere sopstvene razgradnje klimaksa, disfunkcije, pa i havarije te kontrole, pokazujući da nema tog dobra koje u nekim dozama i uslovima ne prelazi u svoju suprotnost.

Roman Ivana Zlatkovića „Sintetičari“ je u svakom pogledu vidan doprinos savremenoj srpskoj proznoj književnosti. To nije novinski feljton, niti crna hronika u dnevnom listu, psihoanalitički izveštaj, niti je reč o nalazu autopsije, policijskom zapisniku, mada ima svega pomalo, ali u književnoj, strukturnoj i kompozicionoj formi, u diskursu, estetskim značenjima.

Ovo je roman i to u najboljem smislu te reči.

Romanopesac ne može zakidati na dinamici i slojevitosti radnje zbog „lakše svarivosti“ i navodne mere podnošljivosti. Zlatković je postupio racionalno – oslobodio je svoj tekst nepotrebnih i štetnih sporednih tokova. Ostala je suština. Ona posve značenjska, jer pisac nema pravo na „glavu u pesku“.

Ni u ovoj knjizi autor Zlatković ne žonglira jezikom – ni arhaičnim ni savremenim, ali donosi vrlo uverljivu autentičnu mono i dijalošku stilizaciju, jezik koji sadrži različitost u odnosu na naš svakodnevni. Takođe, uravnoteženi senzibilitet, potpuno odsustvo patetike, deakademizovani dijalozi, književno oživljeni ambijenti radnje romana – tvore od ove knjige dragoceno štivo. Ono je lišeno ideoloških, vremenskih i prostornih odrednica.

Reč je o večnoj borbi dobra i zla.

Reč je o zlu koje protiv sebe ima iznurene resurse civilizacije ophrvane kolosalnim nevoljama, koja prosto vapi za reanimacijom, što najbolje ilustruje jedan od grafita: „Bolje danas vutra nego bolje sutra“ („Sintetičari“, 198. str.)
Jedva prisutan, ili čak i potpuno odsutan, optimizam na kraju romana Ivana Zlatkovića, očituje se kao upozorenje, kao nepristajanje na dekadenciju sveta za koji smo svi pomalo odgovorni.
Pokušamo li da dopišemo koju stranicu „Sintetičara“, uz malo čkiljavog svetla na kraju tunela, neće nam uspeti. Otvorićemo samo sto novih pitanja, ne pružajući ni jedan odgovor.

„Kao što u svemiru imaš crne rupe, tako i u našim srcima rastu pukotine“ – tvrdi otac Danilo u „Sintetičarima“.

Autor: Dušan Banjac
Izvor: Književne novine