Prvo pravilo „Borilačkog kluba“: niko ne priča o vrhunskom pisanju

Roman Čaka Palahnjuka je uzbudljiva studija o nasilju, različitim viđenjima muškog identiteta i kulturi terapije, ali osvrnimo se i na veštinu sa kojom je ova knjiga napisana!

Prva stvar na koju se mnogi kritičari osvrću kada raspravljaju o „Borilačkom klubu“ Čaka Palahnjuka je politika. Druga stvar je takođe politika. Treća i četvrta su pitanja o muškom identitetu i nasilju (što bi se, mada diskutabilno, takođe moglo podvesti pod politiku). Posle toga se možda povedu rasprave i o Bogovima-ocima, Ničeu, terorizmu, kulturi terapije, kršenju zakona i drugim idejama koje tako provokativno Palahnjuk nabacuje jedne preko drugih.

Ono o čemu ne raspravljaju je samo pisanje.

Pročitao sam desetine članaka o pravom „Borilačkom klubu“, o „konstruktu muževnosti“, patrijahalnoj moći i tome slično. Pročitao sam politička viđenja navodno zasnovana na knjizi na raznim blogovima.

Ono što nisam video jesu diskusije o ovoj knjizi kao o umetničkom delu. To je delom zbog toga što je knjiga izašla 1996, malo pre nego što je internet počeo da čuva književne recenzije za sledeće generacije. Moguće je i da onda nije ni bilo mnogo kritičkih recenzija ove knjige. „Borilačkom klubu“ je trebalo vremena da se probije. Kada je izašao, ovaj roman nepoznatog pisca je imao tiraž od 10.000 primeraka (za šta su bile potrebne godine da se rasproda).

Ideje i politički stavovi u „Borilačkom klubu“ su tako žestoki da je teško fokusirati se na ovu knjigu kao na, pre svega, književno delo. Ideje u knjizi su toliko direktne da nisam oklevao da napravim pauzu sa čitanjem i da započnem diskusiju na sajtu Gardijana prošle nedelje o politici u „Borilačkom klubu“. To mi se činilo ispravnim.

Ali sada bih želeo da ispravim krive drine. Pre svega, vrhunsko pisanje je to što daje svim ovim konceptima i idejama snagu. Tajlor Derden je možda beskrajno kontroverzan, ali nema sumnje da se moćno izražava:
„Ovo je tvoj život i završava se trenutak za trenutkom.“
„Prosto ne želim da umrem bez nekoliko ožiljaka.“
„Stvari koje si nekada posedovao, sada poseduju tebe.[…] Tek pošto si sve izgubio, slobodan si da bilo šta uradiš.“
„Želeo sam da uništim sve lepo što nikada neću imati.“

Nisam vam ja potreban da biste otkrili da se ova knjiga može besomučno citirati. Verovatno ste čuli sve ove citate ranije. „Borilački klub“ treba da uđe u istoriju zbog citata ako ni zbog čega drugog.

U intervjuu sa Palahnjukom za Observer 2005, Šon O’Hegen je pisao:
„Pogađam da je razlog što Čak Palahnjuk ima toliko novca i tako odane obožavatelje najviše taj što piše knjige za tip ljudi koji inače ne čitaju knjige“. Neki tvrde da i Dena Brauna čitaju ljudi koji inače ne čitaju previše knjige – i pretpostavljam da ovi jadni ljudi zbog njega nikad više neće ni hteti da ih čitaju, s obzirom na to koliko je on loš pisac. Ali to se neće desiti Palahnjukovim čitaocima.“

„Volim da odmah pređem na stvar“, rekao je Palahnjuk O’Hegenu. „Trudim se da pričam priču kao što bi vam neko pričao priču u baru... Želim sve sada i odmah kada čitam roman. Ne želim te druge nepotrebne stvari, te apstraktne, jajarske opise.“

Rezultat toga je da je „Borilački klub“ je sažeta, žustra i direktna knjiga. Ne samo da nema suvišnih opisa – nema ni previše motivacije. Ali ima mnogo glagola radnje. Ljudi uvek rade nešto, radnja se stalno pomera napred… Ima energije. Rečenice su smele i odzvanjaju u ušima.

„Držao sam lice gospodina anđela kao bebu ili fudbalsku loptu, u pregibu ruke, i udarao ga pesnicom, udarao ga dok mu zubi nisu probili na usnu. Posle toga ga udarao laktom sve dok mi nije propao kroz naručje i stropoštao se kod mojih nogu. Sve dok mu se koža na jagodicama nije istanjila od udaraca i pocrnela.“

Da biste tako pisali, potreban je talenat, a talenat Palahnjuk pokazuje koliko i veštinu u ovoj knjizi. Puna je trikova i domišljatih obrta, ali (što posebno pokazuje njegovo majstorstvo) ne toliko često da biste ih odmah primetili. Ništa ne staje na put, pre svega, živopisnoj radnji. Čak i kada se prebacuje iz jedne osobe u drugu i time od čitaoca pravi saučesnika, ili kada sugeriše ošamućenost i konfuziju samog naratora:
„Da li spavam? Jesam li uopšte spavao? To je nesanica.
Pokušaj da se sa svakim dahom još malo opustiš, ali ti srce još juri a misli su ti tornado u glavi.“

Ovaj glatki glas naratora koji samo klizi utabaće stazu za veliko otkriće da Tajler Derden i narator dele ne samo adresu i potrebu za nasiljem. Palahnjuk vešto sakriva ovu činjencu od samog prvog paragrafa:
„Tajler mi nalazi posao kelnera, posle toga mi Tajler gura pištolj u usta i kaže, prvi korak ka večnom životu jeste da moraš da umreš. Tajler i ja smo, međutim, dugo bili najbolji drugovi. Ljudi uvek pitaju jesam li znao za Tajlera Derdena.“

Kada sam ponovo pročitao ovu knjigu, primetio sam koliko su česti ovi nagoveštaji čitaocu. Palahnjuk uživa u tome da nam sitno raspreda šta se dešava, dok u isto vreme novom čitaocu dovoljno odvlači pažnju da mu nikad ne upropasti iznenađenje. I kada sam napisao „ponovo pročitao“ to sam zaista i mislio. „Borilački klub“ zaslužuje višestruka čitanja, upravo zbog čega će ljudi pričati o njemu i dugo posle toga, kada sadašnja politika ostane samo loša uspomena.

Autor: Sem Džordison
Izvor: theguardian.com
 
Napomena: Ovaj tekst je objavljen u decembru 2016. godine. Autor teksta je moderator Čitalačkog kluba (Reading Group) na sajtu britanskog lista Gardijan.