VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Prvi intervju Igora Marojevića o „Romanu o pijanstvima“

Transkript intervjua sa radija Studio B:


Foto: Matija Krstić

Još jedna „Kultura i grad“, vreme je sunčano, a mi ćemo u narednih pola sata pričati o jednoj vrlo osetljivoj temi. Možda ne bih pogrešio kad bih rekao: + 18, a mnogi mogu da pomisle: šta ćemo sada da govorimo? Naša tema biće: pijanstvo. „Roman o pijanstvima“, novi roman Igora Marojevića, upravo izašao, za Sajam će doživeti prvu promociju. Zdravo Igore, kako si odjutros, ja to uvek pitam gosta prvo pošto neki možda i spavaju pa im ovo dođe možda i kao neko jutarnje buđenje?

Ćao Peco, pa eto, kad treba ranije ustati, onda sam kako treba.

Meni je jako drago što si dodirnuo ovu temu za koju mnogi kažu da je osetljiva jer dolazi direktno iz iskustva. Koliko je „Roman o pijanstvima“ nešto što je deo tebe?

Da bi pisac pokušao da napiše dobru knjigu, neophodno je da piše o onome što poznaje lično ali i da prema tome može da ima distancu. I sad, znači, ja i ako sam se laćao čašice, to je bilo u svrhu istraživanja teme.

Mislim da ne reklamiramo čašicu, to moramo da kažemo.

Naravno.

Govorimo da ukažemo ljudima na to šta možda treba drugačije raditi.

Ako kažem „i ako sam se laćao“, to nije reklama već vrlo pogodben oblik, a kažem i da prema toj temi, srećom, mogu da imam distancu. Mislim da „Roman o pijanstvima“, kao jedna suma novovekovnih pijanstava u novom okruženju – znači, ne onako kako su pisali neki klasici takve proze – dakle, u vajfaj okruženju gde žene piju koliko i muškarci i gde su vikend-rituali postali glavni što se tiče konzumiranja, ne želi da opomene na pijanstva niti da ih propagira, mada naravno da svaki pisac želi da ima ponekog čitaoca koji se zaista primi na knjigu u smislu da ne bih imao ništa protiv da neki moji čitaoci neposredno posle čitanja ove knjige požele da odmah popiju nešto ili da nikada više to ne urade.

Interesantno za knjigu jeste da ti tu sebe maksimalno uvodiš, možemo slobodno reći da je to vrlo lična knjiga, možda najličnija koju si napisao. Inače, možda za naše slušaoce da kažemo: oni koji te čitaju i koji te prate mogu vrlo jasno da naprave razliku između tvojih romana koji su duboko istraživački, kao što je „Šnit“ kojim si možda postigao najveći uspeh kod kritike, i onih romana koji se bave nekim temama iz kojih se vidi da dolaze iz tvog ličnog iskustva.

Uvek se nametne priča o ta dva moja prozna ciklusa. Znači, „Šnit“, kao i „Žega“ i „Majčina ruka“ spadaju u „Etnofikciju“ a neki drugi naslovi – verovatno si mislio na „Dvadeset četiri zida“, „Parter“, „Beograđanke“, „Prave Beograđanke“ i „Tuđine“ – čine „Beogradsko petoknjižje“. „Roman o pijanstvima“ je nekako izvan oba ova ciklusa po tome što je najneposredniji. Neću da kažem da su moje druge knjige neiskrene, ali u nekima je bilo više konstrukcije dok je ovaj roman pisan nekako najutrobnije i najdinamičnije, reči su u njemu praktično katalizator brzih zbivanja ali i složenosti teme, koja ima više slojeva, kako god da se uzme.

Roman počinje tako što se glavni junak vraća iz Španije – a javnost zna da si u Barseloni dugo živeo – i počinje da radi u beogradskoj redakciji ali gubi posao zbog jedne nesrećne situacije, kafanske tuče tako da kažemo, koja je uobičajena kada su pijanstva u pitanju. Ali hajde možda samo za trenutak da obuhvatimo tu tvoju vezu s Barselonom: otkud Barselona u kojoj si često, otkud Španija, kako je išla ta priča?

Krenula je iz neke lične konstrukcije, a tada i porodične. Zatim, kada sam se osamostalio tamo, upisao sam postdiplomske studije iz Svetske književnosti na univerzitetu „Autonoma“, a onda sam počeo da prevodim i objavljujem, i da radim na Institutu za teatar, pa mi je izveden komad, što ovde nije moguće već deset godina, pa su krenuli i prevodi mojih knjiga. Onda je, pošto sam primetio da gubim srpski, došao trenutak kada sam morao sebi da postavim pitanje da li mogu da nastavim da pišem na srpskom i, ako ne, da li mogu da pređem na španski pošto katalonski nije dolazio u obzir jer ga mnogo slabije znam. Odlučio sam se na povratak ali tako da ne izgubim kontakt sa Barselonom. E sad, vratio sam se 2006, dok se glavni junak moje nove knjige vratio 2009. Znači, da, jesam koristio svoja iskustva ali, naravno, ne doslovno. „Roman o pijanstvima“ ima plural u naslovu da bi napravio ogradu jer tu nisu zastupljena samo pijanstva glavnog junaka, povratnika koji pokušava da pobedi šok kulture nastao povratkom iz Barselone u Beograd, a on misli da će to postići uz pomoć alkohola i promiskuiteta. Međutim, ispostavlja se da ni jedno ni drugo ne može da mu pomogne u pravom smislu te reči, već samo da donese nove probleme. Zahvaljujući kafani on gubi posao a posle i dobija posao. Mislim da je kafana, sa svim pratećim elementima, okidač radnje. E sad, iako naslov tako sugeriše, bilo bi besmisleno shvatiti da se u knjizi radi samo o pijanstvima, ima tu i složenih međuljudskih odnosa, muško-ženskih, prijateljskih i lažno prijateljskih, gde alkohol pomaže da se raskrije pozadina takvih odnosa, kao što u knjizi ima i društvene kritike. Na primer, ja sam pisao o Barseloni više puta ali nikada se u tom kontekstu nisam laćao političke teme kakva je pokušaj odvajanja Katalonije i kako se taj neuspešan politički pokušaj odražava i na provod. U „Romanu o pijanstvima“ se nalazi scena gde je provod mladih na Trgu sunca u Barseloni – po lepom vremenu, Trg sunca na Grasiji je vrlo „in“ mesto gde na dvestotinak kvadratnih metara hiljadu ljudi poseda i pije pivo ili šta već – zbog vanrednog stanja, uzrokovanog protivustavnim pokušajem odvajanja Katalonije, prekinut dogovorenim zajedničkim ulaskom na Trg četiri policajca na četiri konja debela. Hoću da kažem da ovde priča o piću nije samo priča o piću, nego mislim da dotiče i neke druge, složenije odnose, do društvene kritike.

Kada govorimo o nečemu što su, uslovno rečeno, uzori, ti u jednoj sceni u romanu imaš samoironiju u kojoj se pozivaš na te neke čuvene američke pisce koji su pisali o alkoholu. Junakinja pita glavnog junaka da li ima ili čita Bukovskog, a on kaže: „Ne, ali imam one koji su uticali na njega“, pa pominješ Milera, Fantea i tako dalje. Dakle, daješ malu istoriju o tome ko je apsolvirao te teme.

To je ona fina intertekstualnost za koncentrisane i iskusne čitaoce kakav si ti. Mnogi su, naravno, čuli za ta imena ali ako i nisu, ne smeta. Ne treba, naravno, pisati eseje o takvim referencama u romanu kao u doba postmodernizma, posredi je dijalog o tome da „Roman o pijanstvima“ zaista nema baš mnogo veze sa onim što je pisao Bukovski. Dakle, ako bi trebalo tražiti intertekstualne reference, pre bi trebalo ići na Henrija Milera ili Fantea. Međutim, mislim da „Roman o pijanstvima“ nosi nekoliko bitnih razlika u odnosu na štiva svih tih autora. Već sam nabrojao neke od razloga zbog kojih to tvrdim: moj glavni junak nije onaj pijanac-dendi koji dostojanstveno propada; on je čak neka vrsta japi-pijanca koji završava sve svoje poslove na vreme i ponekad, mada intenzivno, daje sebi oduška. Sve se to dešava u jednom digitalnom okruženju, gde su i ta neka čet-pijanstva vrlo česta. Zatim, splavski i vikend-provod, žene koje konzumiraju alkohol koliko i muškarci... to je sve neka razlika u odnosu na izvesne međaše priče o alkoholu, mada je prvi od njih, naravno, Rable. Ovo je pokušaj te priče iz dvadeset prvog veka ovde ali i u Meksiku i nekim balkanskim međunacionalnim sredinama u kojima ima uplitanja alkohola i međunacionalnih sukoba.

Pomenuo si kafanu, koja je oduvek bila interesantna piscima i boemima. Koliko je kafana ostala mitsko mesto, koliko je taj mit preforsiran, a koliko je ona zaista mesto gde mogu da se steknu zanimljiva poznanstva, da se sklope neki poslovi i da se sazna nešto, da se pazi šta se priča jer uvek neko sluša sa strane? Šta je, zapravo, kafana po tebi?

Kafana dobro oslikava naše društvo jer kod nas je ona neki spoj nečeg novog, kao elemenata digitalizacije i vikend-provoda koje sam pomenuo, i onog tradicionalnog, znači usmenjačkog uz mogućnost sklapanja poznanstva koje će vrlo brzo planuti zato što je zasnovano na nepouzdanom temelju, štaviše tečnom. Tako da je kafana kod nas na prekretnici, kao što je kod nas društvo uvek na prekretnici, u nekoj večitoj tranziciji. U tome je i izvesna razlika nekih srpskih romana koji su tretirali kafanu i ovog, jer u njemu kafana nije tipična mada ima te neke odlike s tim što sam, zaista, ovog puta pokušao da napišem roman sasvim utrobno, bez preteranog osmišljavanja unapred šta će se tačno događati. Tako da ja mislim da je kafana opisana spontano, kao što su spontano dotaknuti elementi ovog vremena, kao i onog što pamtimo pod mitskom kafanom.

Kada govorimo o tome da pisac mora da ponekad pristupi ekstremnijim merama da bi saznao građu, dokle on može da ide? Imali smo primere u američkoj prozi kod nekih autora kao što je Barouz, koji su otišli predaleko, a mislim čak i na silu. Na primer, čitajući neke njegove knjige ja nisam stekao utisak da je on potpuno iz te priče nego da je više ulazio u nju da bi dobio građu?

Mi koji se nismo bavili težim drogama osim ako smo čitali nešto o njima, zaista ne možemo tačno znati šta je tu fikcija, šta uticaj opijata. Ja ne podržavam teške droge i ništa slično tome, ali mogu da razumem takvu potrebu umetnika, čega je mnogo više u rokenrolu nego u književnosti, ali bilo je ranije pisaca koji su pisali o opijatima. Evo, i sam sam se na neki način žrtvovao ali u segmentu koji je meni manje dalek a u jednom svom delu sasvim prijatan. Neću sad da hvalim mnogo alkohol niti to može da bude deo bilo kakve politike, ali svi znamo da je zaista prijatna, na primer, čaša dobrog vina uz ručak. Ako neko hoće da piše o takvim temama, zaista mora da uđe u materiju do neke mere. Kako bi čovek koji piše nekom ko ne pije mogao da dočara miris i ukus viljamovke, na primer? Čitajući o tome? To nije to, jer bi neko ko piše morao da ponudi lične asocijacije. Meni je za ovaj roman bilo potrebno, na primer, da opišem prvi gutljaj i sad, dovoljno je bilo napraviti pauzu od mesec dana i posle nje probati neko piće. Tada se nameće jak utisak prvog gutljaja i rađa niz asocijacija i to deluje mnogo verodostojnije, kao što i jeste. Do neke mere se, dakle, praktično mora eksperimentisati, a koliko se pritom može pozivati na starogrčku zlatnu sredinu zaista ne znam, odnosno to zavisi od teme i od drugih faktora. Recimo, da li je autor muškarac? Ako jeste, zanimljivo je da po svom hemijskom sastavu tela može lakše da se odvikne od alkohola od žena, o čemu takođe govori „Roman o pijanstvima“ u kojem postoje žene koje prate glavnog junaka, kao, uz alkohol, jedinu romanesknu vezu različitih epizoda i vidimo po njima da im je zaista teže.

Želimo romanu da dođe do što više čitalaca i da ljudi shvate alkohol i njegove opasnosti jer mi ovde moramo da kažemo da ne reklamiramo alkohol, dakle da obrate pažnju kako alkohol funkcioniše i šta može da proizvede jer mi se čini da tvoj roman govori upravo o tome, pre svega kroz lik glavnog junaka.

Ovaj roman ne zastupa alkohol niti se bori za skidanje sa alkohola, nadam se da maltene svako u njemu može da nađe svoju priču. Potpisivanje „Romana o pijanstvima“ će biti na sajamskom štandu Lagune u nedelju 27. oktobra od 12 do 12.30, knjiga se pojavljuje u knjižarama 18. oktobra a njena velika beogradska promocija održaće se u novembru.

Izvor: Radio Studio B
Autor: Petar Jončić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
vedrana rudan u beogradu promocija autobiografije ples oko sunca 26 novembra laguna knjige Vedrana Rudan u Beogradu – promocija autobiografije „Ples oko Sunca“ 26. novembra
18.11.2019.
Promocija knjige „Ples oko Sunca“ Vedrane Rudan biće održana u utorak 26. novembra od 18 sati u Velikoj Sali SKC-a. Sa autorkom britkog jezika koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim razgovaraće Jasmina R...
više
10 saveta za roditelje koji žele da im deca budu strastveni čitaoci laguna knjige 10 saveta za roditelje koji žele da im deca budu strastveni čitaoci
18.11.2019.
Do sada smo više puta objavljivali rezultate istraživanja na temu učinkovitosti čitanja knjiga maloj deci. Rezultati pokazuju da se onoj deci kojoj su knjige čitane od najranijeg detinjstva „receptivn...
više
psiholozi smatraju da slikoviti prikazi čine poeziju prijatnijom laguna knjige Psiholozi smatraju da slikoviti prikazi čine poeziju prijatnijom
18.11.2019.
Suprotno onome u šta su nas nastavnici navodili da pomislimo i poverujemo, većina čitalaca ne prosuđuje poeziju na osnovu faktora kao što su aliteracija i rimovanje. Štaviše, najnovija studija koja je...
više
prikaz knjige suzan orlin kradljivac orhideja prilagođavanje laguna knjige Prikaz knjige Suzan Orlin „Kradljivac orhideja“ – Prilagođavanje
18.11.2019.
Pažnju novinarke „Njujorkera“ Suzan Orlin privlači tekst o krađi retkih i zaštićenih orhideja iz floridske močvare zvane Državni rezervat Fakahači. Njena intuicija pokazuje se tačnom na suđenju kradlj...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.