Prva Srpkinja koja je obišla svet – „Novi svet ili U Americi godinu dana“

Na stogodišnjicu polaska na put u Ameriku, septembra prošle godine, beogradska Laguna objavila je putopis Jelene J. Dimitrijević, srpske književnice zaboravljene nakon smrti (1945) i ponovo otkrivene 1990-ih godina, najpre kroz fototipsko izdanje njenih „Pisama iz Niša“ (1986).

Bila je pesnikinja, romansijerka, kritičarka, esejista i kolumnista brojnih časopisa, ali danas se čini najinteresantnija kao jedna od najtalentovanijih srpskih putopisaca i svakako prva Srpkinja koja je obišla svet („Sedam mora i tri okeana“ – prvi od dva toma, Laguna, 2016).

Na put u Ameriku morala je najpre preko Evrope, razrušene i raskrvavljene Prvim svetskim ratom koji je i Jeleni odneo supruga.

Bežeći od uspomena, ratnih nemanja i prizora stradanja, odlučuje se da proputuje Istočnu obalu SAD, i poseti Njujork, Vašington, Boston, Filadelfiju i neke manje gradove.

Njena fasciniranost jednim istinski novim svetom, netaknutog ratovima već dugo, okrenutog industrijalizaciji i prosperitetu, prisutna je na svakoj stranici još od prvog pogleda na Njujork sa broda.

Naravno, i samo putovanje preko Atlantika predstavljalo je doživljaj, i ona na brodu vodi razgovore i sklapa poznanstva u maniru koji će, možda malo ironično, pozdraviti i Isidora Sekulić beležeći da „čim Jelena uđe u prostoriju, to je već scena vredna beleženja, čim progovori tu je anegdota ili dramolet“.

Živopisnost koju u svemu na svojim putovanjima pronalazi Jelena Dimitrijević svakako je vrlo daleko od introvertnih preokupacija i refleksivnih Isidorinih rečenica inspirisanih Severom.

Ali u toj njihovoj različitosti leži bogatstvo koje su ostavile srpskoj književnosti; Jelena je sva od Levanta, boja, mirisa, temperamenta pokupljenog koliko u genima toliko i u atmosferi gradova južne Srbije u kojima je živela.

Putujući prema Solunu i dalje, Istanbulu, Kairu i Aleksandriji, sve više je upijala u sebe orijentalni mentalitet, da bi je susret sa Amerikom oko 1920. odveo na potpuno drugu stranu ljudskog duha.

Prepoznavši u Amerikancima, a naročito Amerikankama iste vrline koje je opazila među dobrovoljcima koji su pomagali Srbiji u ratu (Džon Frotingam, Rut Farnam…), ona ih prihvata kao istinski filantrop, feministkinja i najoštriji protivnik bilo kakve diskriminacije.

Amerika ju je dočekala prijateljski, ali nije mogla da je zaštiti od samoće i tuge za izgubljenim suprugom.

U poglavlju Njujorški snegovi opisuje smetove na dan pravoslavnog Svetog Nikole kad je po svaku cenu htela da stigne iz svog hotela u Rusku crkvu i zapali sveću na dan svoje Slave.

Probijajući se kroz njujoršku vejavicu, seća se života koji je nestao i dolazi do tačke spajanja sa Isidorinim norveškim stranicama – bilo kuda otputovali, nosimo svoje misli i gubitke sa sobom.

Proleće 1920. donelo je bolje okolnosti za put u Boston i Filadefliju.

Tamo gde vidi rascvetalo drvo, travnjak, porodične kuće i sve što nalikuje Evropi, srećna je, a tamo gde je industrija progutala svaku humanost, u čađavim vedutama gradova koji će tek postati megalopolisi, ne vidi humanu egzistenciju kao moguću.

Interesantno je sa kakvim žarom posećuje različita predavanja, u to vreme veoma popularna u velikim gradovima SAD, gde čuje mudrosti i potpune gluposti, ne prezajući od kritike, katkad otvorene, češće samo zabeležene kao mogućnost da ljudi govore o onome što ne znaju.

U tome su zbratimljeni, zaključuje nadmoćno. Žustra je u kritikama i drugih stvari koje joj se ne dopadaju, posebno stava prema Afroamerikancima kojima su uskraćena građanska prava na mnogo načina.

Hoćemo li ikad svi biti jednaki, pita se u zaključku jednog poglavlja o Njujorku gde se bez uzdržavanja raspravljala sa svojim domaćinima o pitanjima rasne segregacije.

Transkripcije engleskih reči i toponima savremenom čitaocu su u ovom izdanju neprihvatljivo anahrone.

Ali Jelena Dimitrijević sa takvim žarom putuje i upoznaje Ameriku i Amerikance, da joj čitalac vrlo brzo oprašta jer njeni sveži, hitri i živopisni krokiji gotovo svake situacije u kojoj se našla plene pažnju i danas.

Malo je svedočanstava ovakve vrste u ovdašnjoj književnosti (po ubedljivosti i živosti stila, sasvim uz rame Africi Rastka Petrovića), još manje Jeleninih savremenika koji su imali privilegiju da vide toliko sveta.

Danas, kada se o ovoj književnici u stručnim krugovima piše i govori skoro kao u vreme njene najveće slave (za svoj roman „Nove“ iz 1912. dobila je godišnju književnu nagradu SKZ), običnom čitaocu ostaje da čita pomalo i između redova i otkrije obrazovanu, hrabru i izuzetno visprenu ženu koju je krasio najređi i najdragoceniji oblik patriotizma: ponos što je Srpkinja, svest o svim manama i civilizacijskom zaostajanju njenog naroda, istinska ubeđenost da je pisana reč najbitnija za kulturu i iskrena potreba da upozna i razume druge narode i običaje.

Ukoliko takav stav, koji nije anahron, nazovemo prosvećenim patriotizmom, biće nam jasnije gde smo danas.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Danas