Prust o tome zašto čitamo

„Završetak mudrosti knjige početak je naše sopstvene, pa trenutak kada nam je knjiga rekla sve što je mogla, uzdiže se do osećanja da nam nije rekla apsolutno ništa.“



Kako je moguće da te male crne oznake na stranicama ili ekranu mogu dovesti do toliko velikih promena u srcu, duhu i umu? Zašto gubimo sebe u knjigama samo da bismo iznova pronašli svoje biće koje je uvećano, zadovoljnije i promenjeno? Galileo je posmatrao čitanje kao način za pronalaženje nadljudskih moći. Pola milenijuma kasnije, njegov savremeni pandan Karl Sagan opisao je knjige kao „dokaz da ljudi mogu stvarati magiju“. Za Kafku, one su „sekira za zamrznuto more u nama“.

Jedan od najistinitijih i najlepših odgovora na ovo večno pitanje dao nam je Marsel Prust.

Do sredine svojih dvadesetih godina, Prust je objavljivao dela u prestižnim književnim časopisima. Ali još nije bio napisao roman. Kada mu je bilo dvadeset šest, našao se u situaciji da ima hiljadu stranica svog prvog pokušaja, ali je bio potpuno zbunjen i nesposoban da ih uobliči. Tada je otkrio značajnog viktorijanskog kritičara umetnosti Džona Raskina, čiji su ga zapisi oduševili.

Tokom naredne tri godine, Prust je uronio u Raskinova obimna dela i, uprkos tome što nije najbolje govorio engleski jezik, počeo je da prevodi na francuski knjige koje su ga najviše dirnule, opsesivno ih objašnjavajući fusnotama. Mnogo godina kasnije, Prust će završiti sedmi, i poslednji, tom romana „U traganju za iščezlim vremenom“, njegovu legendarnu knjigu u kojoj je razvio teme kojima je pokušao da se bavi u prvom pokušaju:

„Shvatio sam da je suštinska, prava knjiga, ona koju veliki pisac ne mora da izmisli, u sadašnjem značenju te reči, jer ona već postoji u svakom od nas – njegovo je samo da je prevede. Zadatak i dužnost pisca je ista kao ona koju ima prevodilac.“

Prustovi prevodi Raskinovih dela dobili su sopstveni život. Postali su otelotvorenje onoga što je velika poljska pesnikinja i dobitnica Nobelove nagrade Vislava Simborska, komentarišući prevode svojih dela, objasnila kao „to retko čudo kada prevod prestane biti samo prevod i postane... drugi original“. Predgovor u jednom od prevoda Raskina postao je toliko veličanstven drugi original da je na kraju objavljen kao zasebno delo „O čitanju“. U njemu Prust razmatra čitalačke paradokse koji pružaju zadovoljstvo:

„Čitanje se, za razliku od razgovora, sastoji u tome da svako od nas, u samoći, prima tuđe misli, ili drugačije rečeno, tada uživamo u snazi uma, kakvom raspolažemo samo u samoći, jer se ona u razgovoru odmah rasipa, ne gubeći pritom svoju moć inspiracije i niti plodonosan učinak na ljudsku dušu.  “

Prust nastavlja o nezadrživom, sveobuhvatnom čitanju u detinjstvu:

„Verovatno ne postoje dani našeg detinjstva koje smo proživeli toliko bogato kao oni za koje mislimo da ih nismo ni živeli: dani provedeni sa omiljenom knjigom. Sve ono što je ispunjavalo dane druge dece, a čini nam se da smo izbegavali kao nepristojne prepreke svetom zadovoljstvu – igra zbog koje nas je prijatelj potražio baš kada smo na najzanimljivijem pasusu; dosadna pčela ili sunčev zrak koji su nas terali da skrenemo pogled sa knjige ili se pomerimo; poslastice koje smo morali poneti, ali su ostale netaknute na klupi kraj nas dok je sunce na plavom nebu nad nama postajalo sve slabije; večera zbog koje smo se morali vratiti kući, tokom koje nemamo drugih misli osim kako ćemo, čim završimo sa jelom, pobeći na sprat da pročitamo prekinuto poglavlje – čitanje je trebalo da nas spreči da ih ne doživimo nikako drugačije nego kao nasilne zahteve, ali naprotiv, ono je u nama upisalo toliko draga sećanja na te trenutke (sećanja koja su nam sada daleko važnija od onoga što smo u tim trenucima strasno čitali) tako da ako se desi da danas listamo stranice knjiga iz prošlosti, to je samo zato što su one jedini kalendari koji su nam ostali iz tih prošlih dana, i njihove stranice okrećemo u nadi da ćemo videti odraze kuća i jezera kojih više nema.“

Prust razmatra elegantnu studiju Hermana Hesea o tome zašto je najviši oblik čitanja u stvari nečitanje i naglašava uzvišenu nagradu koja se čitanjem dobija:

„Ovo je jedna od najvećih i najčudesnijih osobina predivne knjige (i one koja nam omogućava da razumemo istovremeno suštinsku i ograničavajuću ulogu koju čitanje može imati u našem duhovnom životu): ono što autor naziva Zaključcima, za čitaoca su Izazovi. Možemo osetiti da naša mudrost počinje tamo gde se piščeva završava i da želimo da nam ponudi odgovore, a sve što je u njegovoj moći jeste da nam izazove čežnju. On ih u nama budi samo kada uspe da nas natera da posmatramo uzvišenu lepotu koju ne može doseći nikako osim kroz krajnje napore svoje umetnosti... Završetak mudrosti knjige početak je naše sopstvene, pa trenutak kada nam je knjiga rekla sve što je mogla, uzdiže se do osećanja da nam nije rekla apsolutno ništa.“

U izjavi koja nas seća na tvrdnju Suzan Zontag da nam knjiga „daje model da se samoprevaziđemo... način da budemo ljudi u potpunosti“, Prust smatra da nam sjajna knjiga pokazuje put do nas samih, i dalje od toga:

„Čitanje stoji na pragu našeg unutrašnjeg života; može nas u njega uvesti, ali ne može ga činiti. (...) Potrebno je, zato, postojanje intervencije koja se dešava duboko u nama, ali dolazi od strane nekog drugog, impuls tuđeg uma koji ćemo primiti u naručju samoće.“