Prošlost nikad ne prolazi – Povodom romana „Sastanak s pepelom“

Sve i da Žalkina Kiš nije u posebnoj napomeni navela konkretan i autentičan pisani izvor koji joj je poslužio kao inspiracija i motiv za stvaranje romana „Sastanak s pepelom“, čitalac bi verovatno i sâm zaključio da je radnja zasnovana na istinitoj priči.

U stvari, kad je reč o sudbinama logoraša iz Aušvica, sigurno bi se i svaka potpuno izmišljena priča na kraju ispostavila kao istinita, čak i kad pisac to ne bi imao na umu, jer teško da bi se u bilo čijoj mašti mogao stvoriti pakao strašniji od onog koji je u Aušvicu, ali i drugim nacističkim logorima, zaista postojao.

Kad se zna da je Žaklina Kiš napisala roman na osnovu autentičnih spisa jedne logorašice, još je više fascinantno koliko je autorka uspela ne samo da prodre u vreme o kojem piše, nego i da, čitajući izvornik između redova, načini sasvim novu priču, koja izlazi iz okvira samog dokumenta, ali se istovremeno oslanja na njega i nikad mu se suštinski ne suprotstavlja.

Sastavljen od pisama, dnevničkih beleški i ispovesti, „Sastanak s pepelom“ umnogome podseća na stare romane pisane u epistolarnoj formi, a ne treba zaboraviti da nije mali broj takvih dela koja danas imaju kultni status i među čitaocima i među književnim kritičarima.

Vodeći čitaoca od nepregledne banatske ravnice, preko mračnih nacističkih kazamata, do Pariza ogrezlog u gresima, Žaklina Kiš ispisuje stoletnu hroniku generacija koje su izgubile i prošlost i budućnost, koje su izgubile i pretke i potomke, a kojima je i život postao svojevrsni logor prepun pepela i ograđen neprobojnom žicom.

Mnogo je dela napisano i o samim nacističkim logorima, ali i o životu logoraša nakon što bi se domogli slobode, pa nije teško uočiti da je tek po izlasku iz logora život znao da se pretvori u još veći pakao od onog tokom zatočeništva, jer kad bolna i mučna sećanja počnu da nadiru, čini se da od toga nema drugog izlečenja osim želje da se pretvaranjem u pepeo izađe iz novog neprobojnog logora koji se stvorio u umu bivšeg logoraša.

Tako se i „Sastanak s pepelom“ mnogo više bavi sudbinama logoraša nakon izlaska iz logora nego dok su bili u zarobljeništvu, a pošto se kroz stare dnevnike i zapise pokazuje da ni život pre logora nije bio ništa manje mučan, jasno je da logor u ovom romanu predstavlja jednu veliku metaforu za sâm život – za život ograničen strogim pravilima i pod stalnim nadzorom, i to najpre pod nadzorom roditelja ili staratelja, a potom pod nadzorom bračnog ili vanbračnog partnera.

Započevši maltene kao svakidašnja ljubavna priča, ali se postepeno pretvarajući u jedan triler sumornog (moglo bi se reći i gotskog) ambijenta, „Sastanak s pepelom“ ne dozvoljava čitaocu da se odvoji od knjige sve dok sâm ne razotkrije šta se krije iza misterioznih sudbina koje su se ukrstile a koje su već i samim svojim postojanjem mnogo više isprepletene nego što to njihovi nosioci znaju.

I upravo zbog toga što se glavni junaci romana nikada neće međusobno razumeti niti sagledati sudbinu onoga drugoga na pravi način, samo će čitalac dobiti privilegiju da sazna i spozna mnogo više nego oni kojima je razotkrivanje tajni sve vreme bilo nadohvat ruke.

Poznato je da se prošlost nikada ne vraća, ali u romanu „Sastanak s pepelom“ prošlost ne može da se vrati zbog toga što nikada nije ni prošla.

Ponekad, a naročito u situacijama koje su opisane u ovom romanu, koliko god da je zaista prošlo od događaja koje smatramo dalekom i zaboravljenom prošlošću, čini se da nas ta prošlost čeka u budućnosti i da nam upravo ona ne dozvoljava da probijemo logorsku žicu koju smo u svojoj glavi stvorili, tako da put u pepeo ponekad ostaje jedini spas.

Ako je čovek već stvoren iz pepela, onda je to i jedini način za bekstvo od života koji se pretvorio o logor i u kome je najveća kazna to da se što duže obitava.


Autor: Dušan Milijić