Prošlo je vreme odgovornosti – intervju sa Nadavom Ejalom o revoltu prema globalizaciji

Nadav Ejal je svetski dopisnik za izraelske novine Reshet News, kolumnista za Yedioth Ahronoth i autor jedne od najprodavanijih publicističkih knjiga u Izraelu u 2108. godini – „Revolt: U rovovima globalne pobune“. U razgovoru sa zamenikom glavnog urednika časopisa Fathom, Kalevom Ben-Dorom, Ejal govori o tome kako je revolt prema globalizaciji postao platforma za povratnu reakciju u vidu odbacivanja koncepata racionalnosti, progresa i univerzalnih vrednosti, i brige da nema više dovoljnog broja ljudi koji brane internacionalni sistem od tih povratnih reakcija.

Kako je došlo do toga da napišete knjigu „Revolt: U rovovima globalne pobune“?

Različiti trendovi u okviru globalizacije postoje već neko vreme. Jedna od priča za koju verujem da sažima taj fenomen odigrala se 2004. godine, kada sam upoznao Amaru Durani, pakistansku novinarku, na konferenciji u Bostonu koju je sponzorisala američka vlada, sa ciljem da se povede diskusija između Izraelaca, Palestinaca, Pakistanaca i Indijaca, kako bi se uspostavili odnosi. Amara i ja smo izveštavali o konferenciji, a ja sam omogućio da ona intervjuiše ministra za regionalni razvoj, Šimona Peresa. Amara nije bila u mogućnosti da intervju obavi preko telefona (jer nije postojala zvanična saradnja između Izraela i Pakistana), a tada još uvek nisu postojali skajp i viber. Stoga mi je elektronskom poštom poslala pitanja na engleskom jeziku koje sam preveo na hebrejski, zatim ih postavio Peresu, a odgovore preveo i poslao joj ih natrag. Intervju se našao na naslovnim stranama. Ipak, narednog dana, grupa naoružanih militanata stigla je ispred sedišta novinske kuće, pretukla ljude koji su se tu našli i pokušala da spali zgradu. Ovo je savršen primer globalizacije; izraelski i pakistanski novinar se upoznaju na događaju koji je organizovala svetska supersila i grade odnos koji će im pomoći da prevaziđu izvesne prepreke. Ali istovremeno, fundamentalisti pokušavaju da spale kancelarije novinske kuće zbog ubeđenja da je osnovni postulat pakistanskog političkog diskursa narušen.

Sama knjiga je nastala pod uticajem različitih događaja koji su se odigirali u prethodnoj deceniji, premda ne verujem da bih je ikada napisao da Donald Tramp nije izabran za predsednika. Karijeru sam otpočeo kao politički dopisnik za Izrael, a 2007. godine se preselio sa porodicom u London, gde sam završavao master iz svetske politike na LSE-u (London School of Economics), i postao glavni politički dopisnik za Maariv. Kao novinar i dopisnik, izveštavao sam i o Obami i o Trampu, finansijskoj krizi u Grčkoj, naglom opadanju raspoloživosti kredita u Velikoj Britaniji, i povećanju broja terorističkih napada u Evropi i Aziji. Profesionalna i akademska iskustva dovela su do toga da prepoznam snažnu povezanost između onih mladih pakistanskih terorista koji su pokušali da raznesu hotele u Mumbaiju i način na koji se srednji stalež na Zapadu suprotstavlja nekim aspektima univerzalnih i liberalnih vrednosti. Ono što želim da prenesem ovom knjigom jeste to da su svi ti različiti događaji o kojima sam izveštavao, ili koje sam iskusio, na širem planu povezani kroz revolt prema svetskom poretku koji je uspostavljen nakon 1945. godine.

U kolikoj meri se može reći da revolt potiče od onih koji su naizgled „nazadovali“ usled globalizacije? Pre nego što ste objavili knjigu (i pre američkih predsedničkih izbora), napisali ste izveštaj pod naslovom Trumpland, nastao nakon vaših razgovora sa porodicom rudara, koja je na mnoge načine iskusila loše posledice nekih aspekata globalizacije.

Interesantno je ono što se nakon tog procesa dešavalo. Tokom našeg razgovora, primetio sam da u svom domu imaju televizor od 50 inča (napravljen u Kini), i da je svako od njih imao svoj ajfon. Pitao sam ih da li bi, zarad dobrobiti američkih radnika, bili voljni da plate 6000 dolara za televizor i po 3-4 hiljade dolara za svaki telefon. Nisu mi odgovorili, samo su počeli da se smeju. Verujem da je to odgovor na pitanje o tome šta je sa onima koje smatramo da su „nazadovali“ zbog globalizacije. Globalizacija nije uticala na to da ljudi nazadaju. Pre će biti da sada imamo ogromne segmente našeg društva koji od nje nemaju koristi kao što su nekada imali, i da smo mnoge aspekte globalizacije uzimali zdravo za gotovo.

Tok prosperiteta, koji je osnov globalizacije, sada se okreće ka Istoku. Moj prijatelj, Kinez, koji nema ni 40 godina, poseduje start-up firmu koja ima inicijalnu javnu ponudu u sklopu NASDAQ berze. Pričao mi je o svom detinjstvu i tome kako se osećao kao bogataš kada bi mu roditelji dali nešto novca da se istušira na javnim tuševima, zato što nisu imali tekuću vodu u svom domaćinstvu. Ogromne promene su se odigrale tokom njegovog života. Ipak, deo problema koji se krije u ovim pričama o uspehu leži u tome što su one jedine koje se prepričavaju kada govorimo o globalizaciji. I dok se dešavaju sjajne i pozitivne stvari, globalizacija je ipak radikalni proces. Ona menja zajednice i društvo, i to zauvek. Mnoge zapadnjačke ne-urbane zajednice ispaštaju zato što je ono što je nekada bilo njihovo podleglo hladnoj logici globalizacije, koja se vodi ponudom i potražnjom i koju kontroliše kratkotrajni stepen učinkovitosti.

Kako knjiga obrađuje taj revolt prema globalizaciji?

Sa saosećanjem. Knjiga govori o tome da se nalazimo usred naširoko rasprostranjenih i radikalnih promena koje se dešavaju kao odgovor na globalizaciju i svim njenim oblicima: ekonomskom, kulturološkom i političkom. To nije prosto populistički fenomen, niti samo nagoveštaj urušavanja demokratskih institucija (zato što se ne odigrava isključivo u demokratskim društvima, već i u Mjanmaru i afričkim državama u kojima nikada nije uspostavljena prava demokratija). Takođe, to nije samo pitanje tehnologije i ljudske nesposobnosti da dovoljno brzo prihvati promene i potrebe da se uhvate nečega što im daje osećaj sigurnosti. Ono čemu svedočimo je principijelan, politički revolt koji uzima maha. A nalazimo se tek na početku.

U knjizi govorite o različitim grupama, gde sa jedne strane postoji univerzalna, globalna sila; sa druge, tu su oni koji joj se protive time što pokušavaju da se okrenu lokalnim tokovima. Koga vi prepoznajete kao glavnog protagonistu revolta?

Revolt predstavlja platformu istinske bitke našeg doba koja se zasniva na značaju progresa. Dok revolt pruža političku priliku da se koriguju neki aspekti globalizacije, takođe je i platforma za fundamentaliste svih veroispovesti, kao i onih kojima je cilj borba protiv racionalnog društva, naučnih ideja i činjenica.

Najuporniji neprijatelji globalizacije su fundamentalisti koji joj se, još od uspona modernog doba, opiru. Zapadnjačka manifestacija toga se ogleda u ultranacionalistima. Godine 2008. sam se susreo sa Nikom Grifinom. To je bilo u vreme začetka svetske finansijske krize, i on je bio srećan pošto je verovao da je sada došlo njegovo vreme. Tada mi je rekao da kako ljudi počnu da gube stabilnost i sigurnost, tako će se vratiti onome što on vidi kao konstantno stanje borbe za sopstveni etno-nacionalni identitet. Donekle smatram da je Grifin, taj užasni čovek, bio u pravu. Slične argumente sam čuo nakon razgovora sa Marin le Pen, premda je ona naglasila da ona vidi problem u tome što su njenu strategiju prisvojili ljudi poput Nikole Sarkozija. To se dogodilo mnogim nacionalistima – njihove poruke su preuzeli konzervativci koji su se pretvorili u populiste, svesni da moraju da se suoče ogromnim problemom.

Ali tu su i drugi segmenti revolta. U knjizi ćete pronaći iskustva iz Londona i drugih mesta širom sveta o posledicama svetske finansijske krize koje su trpeli pojedinci. Evropska unija je pokušavala da premosti prave probleme – kao što su ogromna razlika između bogatog Severa i zapuštenog Juga i Istoka – ispraznim sloganima poput „evropski identitet“. Amerika je pokušala da prevaziđe sopstvene probleme na isti način, kao što je ekonomski prelaz sa privrede zasnovane na proizvodnji na uslužnu ekonomiju, u svetu u kome je eksport i dalje najbitnija stavka. Američka vlada je govorila o poboljšanju i prosperitetu, ali se nije pozabavila samim problemom.

Svršetak doba odgovornosti i potreba za odgovarajućim narativom

U razgovoru koji ste vodili sa Tomasom Fridmenom, on se dotiče „dizanja sidra“ i nedostatka rukovodstva koje bi se pozabavilo tim problemima. Šta mislite da su najveći izazovi koje ovaj revolt nameće?

Seme uspeha globalizacije i velikog doba bogatstva, kakve danas poznajemo, posejano je tokom Hladnog rata, što je u knjizi nazvano „dobom odgovornosti“. Ta odgovornost nije zbog samih ideologija, već prosto zahvaljujući zajedničkim iskustvima. Ovaj svet su izgradili ljudi koji su bili izuzetno oprezni. Ipak, morali bismo se pozabaviti dvema stvarima iz tog doba odgvornosti: prva je to da su mir i stabilnost bili retka pojava u modernom dobu. Druga je nešto što većina nas, duboko u nama, već pretpostavlja: ovo doba je svršeno.

U Izraelu i još nekim zemljama vlada epidemija rubeola, zato što ljudi neće da vakcinišu svoju decu (jer ne veruju u vakcinaciju) i postoji veliko nepoverenje u institucije. Ipak, ukoliko ljudi ne veruju vladi koja njima rukovodi, ne veruju da će im štampa izneti istinu na videlo, i ne veruju nauci, kako možemo da izgradimo društvenu svest koja je polazna tačka svakog problema koji nas se tiče? Revolt usmeren prema globalizaciji je postao platforma za povratnu reakciju u vidu suprotstavljanja konceptima racionalnosti, progresa i univerzalnih vrednosti.

Glavni problem kod ove platforme sa kojom smo sada suočeni jeste taj da joj se moja generacija uopšte ne suprotstavlja. U 21. veku, ljudi su i dalje spremni da se bore za svoju naciju, religiju i ponos. Ali koliko njih je zaista spremno da se bori za koncepte koji će nam svima poboljšati živote? Španski građanski rat predstavljao je bojište između liberalne elite i demokratije i podrazumevao je da se moramo uključiti zarad višeg cilja. A kada bismo danas imali takvu bitku, ko bi se tu borio, kada su sada svi na svojim mobilnim telefonima?

Borba protiv takvih problema danas je otežana zato što globalizacija ne odašilje snažnu poruku oko koje bi se ljudi okupili zarad zajedničkog cilja. Ili je to veoma surova i bezlična poruka – o ponudi i potražnji koju kontroliše stepen učinkovitosti (koji je takođe nepostojeći) ili je zastupljen narativ o tome kako svi sedimo srećni oko logorske vatre držeći se za ruke i pevušeći (što je tek neistina). A ukoliko ne stvorimo jasnu poruku, ljudi neće dati podršku tim idejama. Biće nemoguće stvoriti političku volju koja je potrebna kako bi se globalizacija korigovala.

Istovremeno, revolt uzima maha, donoseći sa sobom – sa svih rubova – ideje o promeni sveta progresa u nešto potpuno drugačije. To se već dogodilo u mnogim zemljama. Na primer, tokom šezdesetih godina 20. veka, Turska, Iran i Avganistan doživeli su ubrzanu društvenu modernizaciju, a napredak je unazađen u svakoj od tih zemalja. U tim zemljama, kao i na mnogim drugim mestima, elita nije bila voljna ili sposobna da predoči odgovarajući narativ. Stoga su se svi vratili u mračno doba. A tu će ostati jako dugo. Ljudi obično progres posmatraju kao silu prirode koja se ne može zaustaviti ili poništiti – a to je ogromna greška.

Kako sagledavate izraelsko društvo u ovim demostracijama? Dotičete se i demonstracije koje su se odigrale tokom leta 2011. godine.

Građani Izraela ne razumeju obim svega dobrog što im je globalizacija donela i ne shvataju koliko je globalizacija ključna za njihove trenutne živote. Manje države obično profitiraju od globalizacije, a Izrael je, verovatno, profitirao više nego ijedna druga država na svetu. Globalizacija nam je potrebna kao i kiseonik. To je jedini način na koji možemo napredovati u ovom svetu.

Autor: Kalev Ben-Dor, februar 2019. godine
Izvor: fathomjournal.org
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Channel10israel / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia Commons