Pisanje prikaza za Morganov treći roman „Probuđene furije“ za mene je velika privilegija. Ne samo zato što je roman apsolutno briljantan, već i zato što mi se pruža prilika da pratim Morganov razvoj kao pisca. Koliko se sećam, još pre nego što je „Digitalni ugljenik“ objavljen o njemu se pričalo u mnogim mračnim ćoškovima londonskih klubova ljubitelja SF-a. Kada sam ga pročitao bio sam potpuno oduševljen Morganovim brutalnim i originalnim glasom, fantastičnom naučnom fantastikom, i njegovim antiherojem, opasnim i ciničnim ubicom Takešijem Kovačem. Odmah sam znao da taj pisac (i lik Takešija Kovača) neće nestati preko noći.
Istina, moja kritika Morganovog nastavka sage o Kovaču, „Slomljeni anđeli“, bila je oštrija, ali postoji jako dobar razlog za to. Roman je odličan, ali ga donekle tište uobičajeni problemi „drugih“ romana. Treći Morganov roman „Market forces“, nije deo univerzuma Takešija Kovača, ali mu je Morgan pristupio podjednako hrabro i agresivno.
„Probuđene furije“ je treći roman u sagi o Takeši Kovaču, i po mom mišljenju – najbolji. Počinje odličnim uvodom, možda najboljim koji sam pročitao u poslednjih nekoliko godina; ubrizgava adrenalin direktno u srž priče od prve stranice, i na više od četiri stotine stranica tempo ne popušta. Centralna ideja u romanima o Takešiju Kovaču je promena košuljica. U ovoj verziji budućnosti, ljudi su praktično besmrtni; njihove ličnosti mogu da se sačuvaju i učitaju u telo po želji. Taj luksuz nije besplatan, i samo imućniji slojevi društva mogu sebi da ga priušte, odnosno dokoni korporacijski bogataši, članovi vlade, vojske i vođe organizovanih kriminalnih organizacija. Svi oni čine ključne elemente u priči trilogije.
Treba napomenuti da ideja o zameni tela nije nova u žanru naučne fantastike, obrađivali su je mnogi autori kao na primer Tim Povers – ali Morgan je produbio temu, vešto izbegavajući mnoge zamke i iskoristio je njen koncept kao katalizator koji pokreće priču i vodi je napred. Rezultat je uzbudljivo iskustvo koje će svakog čitaoca ostaviti bez daha.
Kovač je nekadašnji komandos Poslanstva, koje je Protektorat (vrhovna vladajuća elita) koristio da zgromi sve što bi moglo da predstavlja pretnju njegovoj moći. Kao deo Poslanstva, Kovač je treniran da bude ultimativno oružje, i bio je među najboljima dok ih nije napustio. Vratio se na planetu svog rođenja, Harlanov svet nakon sto i kusur godina, i sprema osvetu. Budući da sa Kovačom nikad ništa nije jednostavno, njegovi planovi se uglavnom završavaju brutalnim ubivstvima koji zauzvrat samo dodatno komplikuju stvari. Vrlo brzo Kovač saznaje da mu je za petama ubica, i sa prelepom simetrijom koju Morgan stvara istražujući ideju zamene tela, ispostavlja se da je ubica koji juri Kovača – Takeši Kovač. Njegova ranije sačuvana verzija koju je unajmila jedna od mnogih zlih frakcija koje nastanjuju „Probuđene furije“. Ovaj obrt se događa vrlo rano u romanu, i Morgan strpljivo i briljantno odlaže sukob dvojice Kovača, posvetivši se drugim granama priče, držeći tako čitaoca neprestano u napetosti.
U međuvremenu, Kovač spašava Silviju Ošimu od grupe religijskih fundamentalista (on to naravno čini na najgalantniji mogući način, tako što ih je brutalno sve pobio), pridružuje se njoj i njenoj grupi plaćenika, na prvom mestu zato što je telo u kome se nalazio teško povređeno, i zato što su mu rekli da bi mogli da mu pomognu da dođe do novog tela. Silvija i njeni plaćenici specijalizovani su da u pustarama Harlanovog sveta love mašine zaostale iz rata od pre stotinu godina, koje pokreće veštačka inteligencija.
„Probuđene furije“ bi mogle da zadovolje čitaoca već samom pričom o Kovačevim avanturama sa plaćenicima u čijem društvu on lovi mašine po pustarama Halranovog sveta, i to ne bi bilo loše štivo, naprotiv. Ali Morgan nikada ne bi pružio čitaocu tako predvidljivu priču. Sa Kovačom koji juri Kovača, „Probuđene furije“ postaju neverovatno nepredvidive, i još kada svemu tome dodamo vaskrnutog revolucionara ubijenog pre više vekova, priča „Probuđenih furija“ odlazi u potpuno neočekivanom pravcu, i smešta Kovača u situaciju gde mora da preispituje svoj cinizam i lojalnost.
Kako se priča raspliće, to ćete morati sami da otkrijete, ali mogu slobodno da kažem da su „Probuđene furije“ jedan od najbriljantnijih i uzbuljivijih romana koje sam pročitao.
Morgan je hrabar i smeo pisac, i u njemu se sigurno krije ratnik filozof. Istina, ima sklonost prema divljim opisima seksa i vrlo, vrlo grafičkog nasilja (ali budimo iskreni, zar nemamo svi?!), ali ti impulsi su ublaženi, ako ne i kontekstualizovani kroz duboku filozofiju sveta budućnosti koji nam je predstavio u svojim romanima. Ne prestaje da nas iznenađuje novim idejama o konceptu promene tela – meni se posebno dopada momenat u kome ubica Kovač juri glavnog Kovača, i mi to znamo, oni to znaju, ali obojica su u telima koja ni jedan ni drugi ne mogu da prepoznaju. Povrh svega, Morgan je toliko vešto ispleo svoj svet, njegovu politiku, religije i nauku da njegovi romani umnogome prevazilaze puku zabavu.
Uprkos tome, vrhunska su zabava.
Autor: Džon Berlin
Izvor: sfrevu.com
Prevod: Aleksandar Mandić